Poštovani, sajt je u fazi razvoja. Mogući su problemi u prikazu.

Biljana Srbljanović: Gutanje knedle

Novembar 6, 2019
Što se više bližimo izborima, stvari postaju sve ogoljenije: vlast i opozicija upadljivo počinju da funkcionišu po sistemu spojenih sudova, ponašaju se toliko slično, mutna voda se preliva od jednih do drugih do te mere da svima već sve postaje svejedno.
biljana-srbljanovic-1280x856.jpg
Biljana Srbljanović. Foto: Medija centar Beograd

Evo prostog primera: kada novinarka, s pravom, na TV-u, pita ministra Stefanovića da li je činjenica da mu otac ima firmu koja se bavi izvozom oružja, zapravo sukob interesa, ministar odgovara – ali Djilasovi ljudi su lopovi. Kada “Djilasove ljude”, kao Marka Bastaća, isto na TV-u novinarka pita, odakle vam novac koji ste krišom prenosili u rancu iz Dubaija, predsednik najvažnije opštine odgovori – ali ministrov otac trguje oružjem. I sad šta? Ili nema veze ni ministrov ćale ni Bastaćev kum, ili ima veze samo jedno, ili ipak oba? Ili smo se našli ponovo u situaciji u kojoj ni jedno pitanje ne može dobiti odgovor, jer se “kapuljače u Hercegovačkoj” i “davljeni kum” poništavaju, kako Lajavi Krelac kaže, crva nije ni bilo.

Bastać je pogrešio na više nivoa, a možda najviše što je seo pred kamere Utiska nedelje da se brani. Gutao je knedle, pokušavao da bude šaljiv, muljao je s odgovorima, žalio se što je istraga baš brza, rekao da je samo dodao papir da se zapali knjiga, pa je onda taj papir u stvari odmah ugašen, rekao da se jurio po garažama jer se brine što se Vesić vozi službenim kolima, objasnio da mu je kum i blizak saradnik dao ostavku i iselio na Zapad, ali istovremeno i živi blizu Pinka, da su mu drugari u Dubaiju samo dali da samo prenese pare za bolesnu tetku i da neće na poligraf, jer su mu advokati tako savetovali, on inače bi, ali advokati ne daju. Iskreno, da se tako vadi ženi gde je bio noćas, iste bi noći spavao na kauču kod mame ili nekog od brojnih članova porodice koje je priveo u opštinsku vlast, još onomad, kad je sa radikalima postigao sporazum da zavlada Starim Gradom.
U diskusiju o pravosudju i vladavini jednog čoveka, uključen je i, ničim izazvan, advokat Zdenko Tomanović, koji je tvrdio da se, od kad postoji demokratija u Srbiji, sve odluke donose izvan javnosti, iznad pravosudnog sistema i po kabinetima vlasti, zaboravljajući da spomene da je on, kao vodja tima odbrane Slobodana Miloševića, i čovek od punog poverenja tog krvnika, upravo dobar poznavalac kako su se odluke o životu i smrti stotina hiljada ljudi, punu deceniju pre demokratije u Srbiji, donosile baš tako. Usput je i rekao da je svaka stranka u Srbiji imala paravojne formacije, a posebno u tome istakao i DS, branio Šešelja od trećeg gosta Ješića, koji je jedini delovao razumno, u uzaludnom naporu da se distancira od svih – i vlasti, i opozicije, spojenih sudova što jedni bez drugih ne postoje.

Ko nije prošao torturu tabloida, taj ne zna kakve to posledice ostavlja bukvalno na želju za životom. Ko je zaboravio kako tabloidi, uvek i uz svaku vlast, koriste iste banalne, divljačke mehanizme, da targetiranoj osobi ukinu osnovno dostojanstvo i elementarnu ljudskost, taj ne zaslužuje da učestvuje u razgovoru. Ko tvrdi da je ovo prvi put kako se neki opskurni kum izvlači iz govnjive rupe da priča ono što mu je zadatak, taj i zaslužuje tog i takvog kuma. Ipak, ono što uporno promiče svima je pitanje koje ne postavljamo, jer ne diramo “naše”: šta sprečava opoziciju da se liši muljatora, gutača knedli, što političku borbu devalvira do te mere da, upravo zbog njega takvog, niko ne može da pita Stefanovića za oca, a da ne dobije odgovor – pitaj Bastaća za kuma. Zašto se opozicija ne otrezni, ne ogradi od smutljivaca i ne odustane od nemogućeg: potezanje engleskog zakona iz dvadeset šeste, odbrane Šešelja i Miloševića, tuče po parkinzima, priče o “šta si pio s onim što si ih reketirao”, od nepotizma na izbornim listama i opšteg poniženja svih koji se možda iskreno bore da sačuvaju dignitet opozicije? Šta drži bratiju tako čvrsto povezanom, da ni jednog očiglednog smutljivca ne mogu da puste niz vodu, i šta nam to govori o tome šta će raditi kada dodju u poziciju da, umesto keša u rancu iz Emirata, počnu da nosaju mnogo veće sume, preko tate i firme za puške? Drugim rečima, u čemu je tačno razlika?  Sve je, u stvari, samo pitanje “Oćeš kiselu ili koka-kolu?”. Biraj šta će da ti leti u glavu.

Tekst prenet iz dnevnog lista Blic