Biljana Srbljanović – Bez brige

Piše: Biljana Srbljanović

Sudski proces, koji prati ogroman broj ljudi širom sveta, nije krivični, jedan drugog su tužili za klevetu i traže novčanu odštetu u milionima dolara. Teško je sumirati o čemu se tačno radi, zbog specifičnosti i postupka i pravosudnog sistema, ali ukratko: Amber Herd je, pre šest godina, optužila Depa da za porodično nasilje, fizičko, a nakon više godina je tome dodala i optužbe za seksualno. Džoni Dep je to uporno negirao, nikakav krivični postupak protiv njega nije vođen, ali medijski jeste. Ona je objavila fotografije povreda i iznela svoju ispovest, koja je zaista strašna. Zahvaljujući tekovini Me Too pokreta, javnost joj je ukazala puno poverenje i podršku, i to je trajalo nekoliko godina, dok sama nije počela da urušava sopstvenu ispovest, kao da je imala patološku želju da bude “uhvačena”.

Suđenje je direktno prenošeno iz same sudnice, po strogom protokolu koji ne narušava proces, ne utiče na tok suđenja i posebno ne dopušta manipulacije informacijama.

Američki sistem uglavnom ne dopušta medijima da samostalno snimaju suđenja, u velikoj većini slučajeva u kojima “sudska” kamera ne pokriva proces, javnost dobija isključivo posredna saznanja iz mejnstrim medija – prepričane, editovane, “obojene” i manje ili više objektivne informacije, a pre svega tumačenja. U svim sličnim procesima, posebno onim koji obuhvataju slavne, izveštavanja su mahom prepruštena tabloidima, multinacionalnim koncernima u vlasništvu relativno ograničenog broja ljudi, koji javno mnjenje istovremeno patologizuju i finansijski eksploatišu: publika koja je zainteresovana za ovaj slučaj je tako istovremeno prezrena – “dijagnostikovana” kao primitivna, glupa i prosta, ali i maksimalno iskorišćena u svrhu zarade i to sad ne u milionima, već milijardama dolara.

Neutralan direktni prenos ovog procesa zato je bio trenutak koji je otkrio zjapeći jaz između tradicionalnog shvatanja uloge medija u društvu i populističkog masovnog pristupa neobrađenim informacijama “ljudi sa interneta”. Rat između mejnstrim medija, a posebno tabloida i društvenih mreža je do te mere rasplamsan, da prevazilazi i značaj ovog manje više banalnog slučaja. Polemike o tome ko ima pravo da javnost izveštava o svim detaljima ovog i bilo kog budućeg slučaja i da li su ljudi sa društvenih mreža dostojni tog prava, ko im daje legitimitet da se međusobno povezuju i organizuju, otvaraju Jutjub kanale na kojima i sami zgrću novac svojim izveštavanjem, otimajući tako ozbiljan deo kolača medijima koji se bore da održe monopol, pitanje je koje može da promeni dosadašnji biznis model tabloida i to bi bila velika pobeda.

Sam slučaj je postao do te mere transparentan kad je Amber Herd bila primorana da preda svoje snimke sa kojih se jasno zaključuje da je zapravo ona  bila nasilnica i da su njeni dokazi dobrim delom falsifikovani.Treba naglasiti da joj dokaze niko nije tražio, sama ih je ponudila, retuširane snimke prodala najgorim tabloidima, što ne znači da žrtva MORA da ima fotografije, da bismo joj verovali. Ali, ako ih već ima, jedino je važno da nisu prošle foto šop.

Ono što je postalo jasno je da je Amber Herd tragična ličnost, da nije u stanju da prestane da laže bukvalno o svemu, pa i o najnebitnijim detaljima kojima protivreči sama sebi i bila bi za sažaljenje, da celu ovu stvar nije smislila da bi, na štetu pravih žrtava porodičnih i partnerskih zločina, za sebe pribavila korist. Taj udarac na jedva izvojevano pravo žene da joj konačno verujemo kad kaže da je žrtva, dao je snagu patrijarhatu da ponovo pokuša da obezvređuje i difamira sve za šta smo se poslednjih godina jedva izborile.

I to je prava krivica Amber Herd, njenih tabloidnih pomagača i sve manjih izolovanih grupa samih žena koje odbijaju da poveruju da bilo koja od nas ikada laže. Žene su jednake muškarcima, govorimo uporno, ali i po tome što su sposobne na zločin. Evo, baš ova, nanela je udarac svima nama i pružila priliku pritajenim ili otvorenim nasilnicima da ponovo besramno blebeću o lažnim prijavama koje će da upropaste sirotog muškarca.  Sada mi moramo da objašnjavamo da je i ovaj slučaj u stvari pokazao da sistem za koji smo se izborile, ipak funkcioniše. Kada se – i to retko, baš retko, dogodi da žena lažno prijavi svog navodnog nasilnika, ipak se stvar otkrije i pravda pobedi. Nema bojazni muškarčine, pogotovo ako niste baš Džoni Dep. Ako niste zlostavljač, nema te lažne prijave koja može da vam našteti. Bez brige, ali samo ako zaista niste zlostavljač.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.