A da možda ipak počnemo da razgovaramo
Ne znam šta nam je tačno činiti. Verujem, ipak, da bismo za početak morali da odbijemo obavezu nekritičke mržnje i bespogovornog odbacivanja svake ideje ili primedbe koja dolazi od Drugih. Morali bismo da odbijemo i obavezu nekritičkog obožavanja pojedinaca i institucija, koja nam se implicitno nameće kroz iscrpljujuće javno ispoljavanje podaničkih rituala. Uputno je da naučimo da se međusobno slušamo i razmenjujemo misli, a potom bogami i da se dogovaramo, posebno sa onima koji ne misle isto. Možda da prvo počnemo u porodicama, razgovorima sa decom, dedama i babama… Da bez straha saslušamo i one koji ne marširaju iza organizovanih gomila, pa nas zbog toga valjda pomalo i plaše. Možemo li i u političkoj sferi da većinski istrajemo na solidarnosti koju smo manifestovali u susretu sa virusom? Da se odreknemo ksenofobične orgije zavera i Srbiju smestimo u okvir i relacije sa svetom od koga ne smemo (i ne možemo) da bežimo i sa kojim moramo da komuniciramo (pritom ne mislim na bilo koji posebni deo sveta). Poslednjih nekoliko decenija nedostatak poznavanja sveta i odnosa u njemu postaje naš ključni hendikep i razlog suviše dugog tumaranja u sve složenijim međunarodnim odnosima. Konačno, da se ne bi obistinile reči akademika Meše Selimovića, koje ovih dana zloslutno kruže društvenim mrežama, da kada krenemo da psujemo ovu zemlju „sjetite se da je klima odlična, da su vjetrovi blagi, da nema oluja, cunamija, tornada, aktivnih vulkana i zemljotresa. Nije neplodna, iz džepa sjeme da ispadne, pa će nešto da nikne. Šumovita, brdovita, ali nit su pretežno kamenjari, nit su džungle sa zaraznim bolestima. Sve fino, blago, pitomo, nježno. To vam je od zemlje. Muka je od ljudi.”
Nekako želim da verujem da smo ipak bolji! I sposobni za nezapočeti dijalog.
Tekst je prenet iz nedeljnika NIN.
