„Glavu dole, ruke na leđa“

Piše: Veran Matić

De Profundis II, tj. «Glave dole, ruke na leđa», deo je nastavak originalne jednoipočasovne emisije ekipe Drugog Programa Radio Beograda. Međutim, ono što ovu priču čini još značajnijom je činjenica da je nekoliko visokih državnih zvaničnika javno izjavilo da nisu imali nikakva saznanja o postojanju zarobljeničkih logora u Srbiji. Danica Vučenić, autor projekta, (reditelj Dragan Ćirjaković) uspela je da locira ljude koji su dali izjave pre deset godina u Begejcima. U filmu govore Željko Sabo, Jozo Vrankić, Ivo Lovrić, Stjepan Tomas, Stipe Kotromanović, Ljuba Budim, Dominik Vorgić, Baja Mataruga, Ivo Vukušić i dr Tomislav Đuranac.

Većina njih sada živi u Vukovaru, ili u okolini. Stoga, sa projektom De Profundis II deo, priča o zarobljeničkom logoru u Begejcima dobija svoj zaključak nakon deset godina, upotpunjena novim izjavama bivših zatvorenika logora.

Ovaj dokumentarni film u koprodukciji B92 i ANEMa, nastao je 2003. godine u okviru projekta Verana Matića „Nezavisni za istinu“, pored filmova „Vukovar, poslednji rez“, „Dosije Osijek“, „Lora“, „Operacija Dubrovnik“, „Kad pališ, pali bolje“, „Zločin i tajna“, „Prošlost traje zauvek“, „Anatomija bola“, „Dobri ljudi u vremenima zla“…

Dvadeset godina posle snimanja i emitovanja filma o postojanju logora u Srbiji, još uvek te lokacije Begejci, Stajićevo, Sremska Mitrovica, Niš… nisu obeležene memorijalnim tablama sa podsećanjem na važne događaje iz neposredne istorije.

Desetak godina traju nastojanja veterana iz Republike Hrvatske, da se ova mesta sećanja budu dostojno obeležena.

Danas su „Žene u crnom“ sa 20 organizacija civilnog društva, obnovili inicijativu.

Obeležiti mesta mučenja i stradanja ratnih zarobljenika i civila u logoru Stajićevo

Više od 20 nevladinih organizacija danas je od ministra za ljudska i manjiska prava, čelnika opštine Zrenjanin i Ministarstva za rad ponovo zatražilo da se obeleže mesta mučenja i stradanja ratnih zarobljenika i civila u logoru Stajićevo, na području grada Zrenjanina, saopštile su danas Žene u crnom.

U saopštenju se podseća da duže od 30 godina od oslobađanja zatvorenika hrvatske nacionalnosti iz logora Stajićevo nisu obeležena mesta na kojima su u neljudskim uslovima, pod svakodnevnom torturom, bili smešteni zarobljenici Jugoslovanske narodne armije iz redova hrvatske vojske i civili zarobljeni tokom Vukovarske operacije.

Kako se navodi, zahtev za spomen-pločama su u više navrata upućivale porodice žrtava, kao i brojne organizacije civilnog društva iz Srbije, među kojima i Žene u crnom, ali je zahtev odbijan pod različitim izgovorima, što “ne doprinose ugledu demokratske, evropske i građanske Vojvodine”.

Žene u crnom i organizacije civilnog društva koje potpisuju zahtev uverene su u to da za postavljanje spomen obeležja treba iskoristiti vreme do godišnjice pada Vukovara – 18. novembar, posle opsade duge 87 dana.

“U logorima u Vojvodini, kao što je poznato i pouzdano dokumentovano, ubijeno je najmanje 14 hrvatskih ratnih zarobljenika, dok su ostali bili izloženi nečovečnom postupanju, zbog čega su mnogi od njih postali invalidi”, ukazuje se u saopštenju.

“Mi se moramo suočiti sa zločinima koji su počinjeni u naše ime, a na drugima je da se suočavaju sa zločinima koji su počinjeni u njihovo ime. Bez utvrđivanja istine o tim zbivanjima nema nade da će doći do promene moralnog poretka, vrednosnog sistema i kulturnih obrazaca”, navodi se u saopštenju.

Dodaje se da je došlo vreme za početak priznanja odgovornosti za zločine u logorima, te da bi postavljanje spomen ploče vodilo prevazilaženju prošlosti i stvaranju perspektive za budućnost, slobodnu od nasilja, zla i nehumanosti.

Izvor: FoNet