1832 ili Sramota i nečovečnost i Srbije i Hrvatske

Piše: Veran Matić

Upravo to se nikada pre a ni posle nije dogodilo – da se zajednički radi, što je preduslov za bilo kakav pomak.

Posle ove sednice, dakle više od dve godine, nije održan ni jedan zajednički sastanak. Čak je i komunikacija između nadležnih tela prestala, osim vrlo formalne.

Najnoviji „non paper“ dopis hrvatske strane stigao je u Beograd preko Američke ambasade koja je u maju prošle godine ukinula Kancelariju za stanovništvo, izbeglice i migracije, o čemu sam pisao u tekstu Quo vadis Aida.

„Nemam ništa protiv da prihvatim da postoji nova realnost. Ali, imam problem da razumem kako će se odvijati dalji proces regionalnog pomirenja. Deluje mi da će mnogo zavisiti od lične zainteresovanosti, znanja, iskustva i motivacije onih koji nastavljaju da se bave ovom problematikom u međunarodnoj zajednici, regionu i lokalu.

Ovo je značajan signal koji nam govori da nije sve osmišljeno, niti da se precizno zna na koji način će se dalje odvijati započeti procesi vezani za pronalazak nestalih. Verujem da su se mnogi umorili i da bi da potisnu ovu temu na marginu. Nadam se da oni neće prevladati jer će nam se sve vratiti kao bumerang. Odsustvo osmišljenog pristupa ohrabriće ekstremiste na svim stranama koji se trude da se mnogo toga zaboravi i reIativizuje.

Kratkoročna dobit pokazaće dugoročne loše strane ovakvih i sličnih odluka. Moje je da upozorim da više od dve decenije nakon okončanja sukoba u regionu ima još uvek mnogo onih koji su i dalje pogođeni njihovim ishodom. Zato što ne znaju gde su njihovi najmiliji koje žele dostojanstveno da sahrane. Njima je i dalje potrebna podrška. Zato treba uložiti napor da im se poboljša život tako što će nestali pronaći smiraj, a živi se konačno umiriti.

Razumem da je to obaveza zemalja koje su proizvele zlo sa kojima se još suočavamo, ali očigledno je da će posledice još dugo uticati na dnevnu politiku i na budućnost. I da nam je svima potrebna pomoć da se suočimo sa najstrašnijim detaljima naše neposredne prošlosti i da pronađemo prostor normalnosti za kvalitetan suživot.

Morao sam ovo da napišem. Da ne bude da smo svi ćutali.“

Nekako u to vreme inicirao sam da se u potrazi za nekim lokacijama koriste satelitski snimci, jer je o tome Međunarodni crveni krst sklopio sporazum sa američkom vladom. Onda smo dobili tumačenje da je isključivo u domenu Republike Hrvatske da li će odobriti korišćenje tih snimaka jer je reč o teritoriji Hrvatske. I nikada više nismo ništa čuli o toj mogućnosti.

Kada god sam pominjao posredovanje međunarodne zajednice, uvek je ispred bio zid članstva Hrvatske u EU. A danas Republika Hrvatska preko Američke ambasade šalje spisak dobro poznatih zahteva, koji se ponavljaju iz godine u godinu.

Upravo zbog toga sam, gde god sam mogao, predlagao da je neophodno reformisati način potrage za nestalima, da je sve teže kako godine prolaze, i da je neophodno formirati zajedničke timove profesionalnih istraživača, predstavnika nadležnih institucija. Zajedničkih timova. Da je neophodno formirati dve grupe stručnjaka koji najbolje poznaju stradanja u periodu 1991-1992. i 1995. godine, jer su tragični događaji iz tih godina doneli najveći broj nestalih.

Umesto približavanja usledilo je udaljavanje. Prvo je Stjepan Sučić, posle nekih incidenata, bio prinuđen da se povuče sa čelne pozicije, a njegova zamena nije uspostavila kontakt sa Beogradom.

U međuvremenu, kao izaslanik Predsednika Srbije za nestale imao sam sastanak sa predsednikom vlade Republike Hrvatske Andrejem Plenkovićem i ministrom hrvatskih branitelja Tomislavom Medvedem, na kojem sam potpuno otvoreno govorio o svim ograničenjima načina potrage za nestalima, davao predloge kako da pokrenemo ovaj proces u formatu koji bi bio efikasniji… Iako sam imao utisak da premijer Plenković razume o čemu govorim, ministar Medved je nastupao sa stavovima koji predstavljaju situaciju ušančenosti: mi šaljemo zahteve na koje vaša strana ne odgovora i to je to, idemo na status quo, nema debate o novim mogućim modelima saradnje.

Duh zajedničkih komemoracija, koji je doneo neki novi mogući put relaksacije odnosa, suočavanja sa prošlošću, sa važnim gestovima i perspektivama konkretnih praktičnih koraka izlaska iz pat pozicije mržnje, trajao je godinu dana.

I na tom planu i gestovi i politike vratile su se na neke pozicije koje ne omogućavaju napredak, naročito kada je reč o potrazi za nestalima.

Odnosi između dve zemlje vrlo su loši a da za to ne postoji ni jedan razlog, osim političkih poteza koji kratkotrajno pomažu jednoj od strana.

Ipak, kada se pogleda statistika, bar u Srbiji, vidi se da obeležavanje godišnjice opsade Vukovara u medijima, kako god da je obrađena, znači samo pad posetilaca na sajtovima… Jedan kolega koji se baš potrudio sa sadržajem vezanim za vukovarsku tragediju piše mi da je „potpuno poražavajuća situacija u kojoj smo svi mi koji se i dalje bavimo Vukovarom, pomirenjem… Ja ne mogu nikog od prijatelja da nateram da klikne, da otvori sadržaj, sa najboljim autorima. Nikoga od mladih saradnika to ne zanima, svi me gledaju kao nekog sa psihološkim ličnim problemima i pitaju se zašto se ja time bavim i zašto me to opseda… Poseta sajtu u delu sadržaja o Vukovaru je neprimetna…“.

U okviru ovog teksta je i film „Vukovar – poslednji rez“ čiji sam producent, kao i brojnih vrhunskih dokumentaraca o suočavanju sa prošlošću, o ratnim zločinima… I svaki pogled, svako sećanje izaziva tu užasnu frustraciju. Nedavno sam bio u Sjeverinu odakle je kidnapovano i ubijeno 16 Muslimana, lokalnih meštana sela u Srbiji. Istraživačkim radom zabeleženim u filmu uspeli smo da rešimo ovaj slučaj i otkrijemo počinioce, koji su na kraju bili i osuđeni. A kada odete na 30. godišnjicu te tragedije, osetite tugu ljudi koji još ne mogu da sahrane tela najdražih, koji nemaju status civilnih žrtava rata, koji nemaju nikakvu mogućnost za neku odštetu, neku vrstu satisfakcije. I dok gledam „Vukovar – poslednji rez“ i mislim na muke kolege kog sam citirao, sećam se kako smo samo napadani zbog strategije uvođenja komercijalnih programa na TV B92 pored ovakvih edukativnih, istraživačkih programa suočavanja sa zločinima. Premijeru filma „Vukovar – poslednji rez“ i nekoliko repriza koje su usledile tih dana videlo je više od milion i po gledalaca, jer smo ih namerno postavili u programskoj šemi odmah posle najgledajije epizode Velikog brata, izbacivanja. I te prve godine uspeli smo da i Veliki brat bude u duhu pomirenja i kulture. Pobednik je bio vrlo pristojan i kulturan čovek, na drugoj poziciji mladić Musliman iz Sarajeva…

Izgledalo je kao da smo bili na tragu nekog ključa, odgovora na pitanje kako mediji da pomognu pomirenju, suočavanju sa teškim temama ne samo kroz informativni i dokumentarni program. Ali onda su usledili odgovori monopola oglašivačkih agencija, pohlepe za maksimiziranje profita za klijente itd.

Mislim da nismo pogrešili kao što nam mnogi pripisuju, mislim da smo bili na tom potpuno iskrenom autentičnom putu da napravimo neke nove modele, kao što smo to radili i devedesetih, u najgore vreme.

Ali pored monopola oglašivačkih agencija, i politike su išle sa njima u korak, i svako suočavanje sa prošlošću, označavanje jasno zločinaca i zločinačkih politika očigledno nije bilo prihvatljivo. To se najbolje pokazalo kada smo posle nekoliko emitovanja BBC-jevog filma „Krik iz groba“ doveli do toga da se čak i javni servis odvaži da ga emituje, ali je repriza prekinuta zbog političkih pritisaka. I nekako mi se čini da je to trenutak koji je izgubljen za temu suočavanja sa zločinima na način koji će doneti neku vrstu prosperiteta zemlje, neki prosvetiteljski pomak.

Više od trideset godina osećam sramotu zločina činjenih i u moje ime. Nastojao sam da učinim što je moguće više u suočavanju naših društava sa tim zločinima, pokušao da i sam doprinesem da se prepreke u potrazi za nestalima pomere, da otvorimo prostor za sve koji mogu da pomognu…

I ponovo i lični osećaj sramote zbog neuspeha, zbog 1832 (ili više) nestalih…

Izvinjavam se porodicama zbog toga što nisam uspeo da uradim više na promeni politika koje su učinile ovo humanitarno pitanje poligonom za političke zloupotrebe i paralizovale potragu za vašim najmilim.

Da podestim, nemoguće je postići ciljeve tako što ćete slati zahteve, jer kada dobijete negativan odgovor, vi samo kažete da vam nije udovoljeno. Ako bi zajedno predstavili sve zahteve, mogli bi da dođemo i do nekog uverenja da li to postoji ili ne… Još kada bi nam u tim zajedničkim timovima pomagali eksperti kojima svi možemo da verujemo, eksperti koji imaju veliko iskustvo u ovoj temi a nominuju ih zemlje kojima i jedni i drugi verujemo, bili bi na nekom putu razumevanja i razjašnjavanja konkretnih pozicija.

Definitivno nemamo snage da se sami izborimo sa problemom nestalih. Zato molim sve koji mogu da utiču, u prvom redu SAD i EU, da se uključe. Jer neće biti dobro ako ne rešimo sve slučajeve koji se mogu rešiti. Samo u ovom trenutku u mrtvačnicama u Hrvatskoj ima blizu 900 tela koje tek treba identifikovati, a identifikacija ide veoma sporo, bez objašnjenja. Pitanje je zbog čega jedna od najboljih evropskih institucija kao što je Sudska patologija u Zagrebu godišnje identifikuje samo nekoliko desetina ekshumiranih, zašto još ima neekshumiranih poznatih grobnih mesta… A tek neće biti dobro ako ovakvu situaciju ostavimo da bude trajno ugrađena greška u odnosima Srbije i Hrvatske, Srba i Hrvata, ali i Bošnjaka, Albanaca…

Kada sve saberemo, naša kolektivna sramota raste na preko 11.000 nestalih lica.

***

Pristup Regionalnoj bazi podataka aktivnih slučajeva lica nestalih u sukobima na području bivše Jugoslavije možete pristupiti putem linka ili skenirajte sledeći kod: