Žensko pismo

Piše: Veran Matić

Njena skorašnja reakcija u skupštini sugeriše mi da je oslovljavam kao ministra kako ne bih pogrešio, mada mislim da je ona ministarka.

Očekivano, ova dilema bila je predmet rasprave na društvenim mrežama koju je započela novinarka KRIK-a Vesna Radojević.

Ministarka, novinarka, doktorka, direktorka, sociološkinja, nastavnica, naučnica…

Ovo samo da nerviram mušku srpsku čeljad što mi se nakačiše na tvit. Žene imaju zanimanja i njihovi nazivi biće i mogu biti u ženskom rodu.

Dobro došli u 21. vek, gospodo.

— Vesna Radojević (@Vesna_Radojevic) December 28, 2020

Nikada nisam imao dilemu u vezi rodno osetljivog jezika koji u pisanom ili usmenom obliku afirmiše princip rodne ravnopravnosti u društvu i stavlja akcenat na prepoznavanje i vrednovanje rodnih razlika u jeziku.

Znam da se mnogi neće složiti sa mnom ali to je kontinuitet onoga što je pre skoro dve decenije počeo da promoviše „stari“ B92. Svojevremeno smo tim povodom stupili u kontakt sa poznatom lingivstkinjom Svenkom Savić, koja je održala niz predavanja našim novinarima i novinarkama objašnjavajući im značaj upotrebe rodno osetljivog jezika u medijima.

Sećam se podeljenih reakcija tadašnje publike – trebalo je vremena da se gledaoci i slušaoci priviknu na postepenu promenu koja im je u početku „parala uši“. Vremenom je to retko ko primećivao, a postalo je uobičajeno da i ostali mediji menjaju dotadašnje jezičke obrasce.

Skupštinska diskusija je vremenski koincidirala sa infomacijom da je u Zagrebu preminula novinarka i aktivistkinja Vesna Kesić, koja je tokom svoje karijere žestoko borila za ženska prava.

Njen aktivizam je početkom devedestih doprineo da zajedno sa Dubravkom Ugrešić, Radom Iveković, Slavenkom Drakulić i Jelenom Lovrić bude proglašena „vešticom iz Rija“. Medijski linč u tadašnjoj Hrvatskoj bio je baziran na njihovom odbijanju da se povinuju nametnutoj crno-beloj slici stvarnosti zbog čega su bile proglašene nacionalnim izdajicama.

Ponosan sam što je Samizdat B92 bio izdavač knjiga Dubravke Ugrešić i Slavenke Drakulić promovišući „žensko pismo“. Isto koliko sam i ponosan što smo pre četvrt veka započeli izdavanje časopisa za književnost i kulturu Pro Femina koji je u svom središtu imao teme o feminizmu.

Sve ovo u dovoljnoj meri objašnjava zašto nemam dilemu u vezi primene rodno ravnopravnog jezika koji je izgleda tema u Srbiji, krajem druge decenije 21. veka.