Treći maj za nas i dalje traje

Autorka: Vesna Mališić, Izvor: NIN

Prošlo je pola godine od masakra u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu u kojoj je učenik sedmog razreda hladnokrvno ubio devetoro dece i čuvara škole: Sofiju Negić, Maru Anđelković, Anu Božović, Adrianu Dukić, Andriju Čikića, Bojanu Asović, Katarinu Martinović, Emu Kobiljski, Angelinu Aćimović i njihovog čuvara Dragana Vlahovića. Taj stravični zločin trebalo je da bude istinski otrežnjujući za srpsko društvo i politiku, bolno i skupo plaćeno buđenje odgovornosti i svesti da ništa više ne sme biti isto i da se na tim nevinim žrtvama bezumlja mora graditi promena celog sistema. Ništa od toga se, nažalost, nije desilo.

Pucanj u devetoro učenika i čuvara škole trenutak je u kome je istinski stao život samo njihovim porodicama, a Srbija se nehajno i nepodnošljivo brzo vraćala svojoj banalnosti zla, svojoj rutini zapuštenog i posrnulog društva u kome je nasilje uobičajeni dekor, a ubistva koja se samo nižu tragični epilog svekolikog haosa u kome živimo. Jer, da je ova država bar pokušala da razume kako se rađa dete zločinac i u široj slici da je sagledala lanac odgovornosti, od porodice, vaspitanja, škole, zakona, medija, policije, politike… možda ne bismo danas, šest meseci kasnije, imali pijetet koji se iskazuje krupnim rečima i nikakvim delima. Ne bi porodice ubijenih same tražile put kako da prežive pakao koji im je priređen i bar bi im se pružila institucionalna podrška kad su smogli snage da se bore za uslove da se ovakav zločin više nikome ne ponovi.

Do sada su članovi porodica ćutali o zidovima u koje su udarali, o tome koliko su u svemu što im se desilo faktički bili prepušteni sebi i sopstvenoj inicijativi, o tome kakav je bio odgovor države i medija i o tome što ih je svakog dana nešto povređivalo.

I gde smo kao društvo pola godine posle zločina, za NIN govore Ninela Radičević i Ivan Božović, Miljana i Zoran Martinović, Dragana i Branko Anđelković, Milanka i Slobodan Negić i Radica Vlahović Jovičić.

Ninela: Šest meseci kasnije kao da se ništa nije desilo. Kada se tako strašan događaj desi, sve je trebalo da stane. Bukvalno sve. Da službenica koja u četvrtak radi u banci kaže – ne mogu da se bavim ovim poslovima, juče je deset duša ubijeno. Sve je obesmišljeno u tom trenutku, svaka akcija, svaki posao koji je neko radio. Mislim da je trebalo da cela Srbija izađe na ulice, prosto da ljudi budu na ulici, i da time kažu „šta je ovo“, „ne može ovo“. Sve što se potom dešavalo sa ovim društvom ja sam nekako poređala u glavi i bilo mi je jasno gde živim i jasna mi je politika koja se vodi i kreira. I zato mene ništa više ne može da iznenadi i ništa ne može da me uvredi.

Ivan: Prošlo je šest meseci od zločina i opšti utisak je da sve vreme nismo imali komunikaciju sa institucijama. Od prvog trenutka reakcije su kasnile, mnogo je vremena prošlo do prvog kontakta sa nama. Bili smo potpuno prepušteni sebi. I mi smo se sami organizovali. Miljana nas je okupila jer smo shvatili da moramo sami da guramo. Ali i da nam je potrebna pomoć, da su nam potrebne informacije i da to nećemo dobiti ako sami ne budemo nekoga pitali ili povukli za rukav. Krenuli su tada i protesti, ljudi su razumeli da se desilo nešto strašno i nezapamćeno i zato je potpuno neshvatljivo da s nama niko ne kontaktira iz nekih institucija da nam ponudi pomoć, da nam organizovano, institucionalno priđe. Tako da smo mi odmah potražili pravnu pomoć da bismo naprosto pratili šta se dešava u tužilaštvu. Supruga i ja smo sami potražili i psihološku pomoć jer i tu je bilo informacija gde da se javimo, pa se niko nije javio, pa smo na svoju inicijativu otišli po psihološku pomoć. Da rezimiram, odgovor države nije bio dobar i kad smo stupili u kontakt sa njima, posle prvog sastanka, bilo je jasno da tu ne postoji nikakav sistem, da tu ne postoje kadrovi koji su spremni i sposobni da se uhvate ukoštac sa ovakvom tragedijom.

Treći maj – bio je potreban
krizni štab

Radica: Za Draganovo stradanje smo saznali pre deset sati tog kobnog trećeg maja, znali smo da je na poslu i da će biti na glavnom ulazu. Prva vest da je u školi „Ribnikar“ bila pucnjava i da je ubijen čuvar izazvala je užasan strah, paniku, užasan bol, nemoć i samo tračak nade da to nije surova istina. Draganovi sestrići su trčali prema školi i čuli jednu gospođu koja priča telefonom, plače i izgovara „ubili su Dragančeta“. Ja sam shvatila iz telefonskog razgovora sa MUP-om Vračar da je Dragan ubijen… a onda informacija da ima ubijene i ranjene dece… užasno… To je teško rečima opisati.

Zoran: Od prvog dana je bilo tako. Niko nam se ne obraća, jedino što su nam u policiji rekli da su nam deca ubijena. To je jedina zvanična informacija od države. Na svoju ruku smo odlazili na sudsku medicinu na identifikaciju dece zato što su nam rekli „zvaće vas neko“, ali niko nas nije zvao i snalazili smo se sami. U tom trenutku, jedinu pomoć smo dobili od Skupštine grada i pogrebnog preduzeća. Pomogli su finansijski, tehnički i ljudski da se osećamo u miru sa činom sahrane. I jedan telefonski poziv ministra Ružića u kojem nam je lično izjavio saučešće. Sa druge strane, haos i konfuzija, oko škole, oko Saveta roditelja i škole kojoj je u tako teškoj situaciji, u stvari, bio potreban krizni štab oformljen od strane države… Odjednom se pojavljuje veliki broj informacija koje su važne i tiču nas se, ali se nama niko nije obraćao. Uloga Saveta roditelja u prvim nedeljama je frapantna. Uspeli su da homogenizuju školu u jednom pravcu i da isključe svako drugo mišljenje i zapostave potrebe traumatizovanih. Tamo postoje u tom trenutku deca koja ne mogu da uđu u školu, deca koja imaju strašne strahove i traume. Ne uzimati u obzir decu koja treba da nastave da žive sa svom tom traumom je surovo. I kad čujem na televiziji da je Savet roditelja dobio zadatak da vrati decu u školu, pa sutradan vidim da tužilac ide u školu i razgovara sa Savetom, ne sa nama, pa vidim da iz Vlade dolaze i isključivo pričaju sa njima, ne sa nama, a pozivaju se na nas, tog momenta biva jasno da 3. maj za nas nije prestao. Mi ne možemo da se bavimo sopstvenom dušom i sopstvenim gubitkom zbog toga što nas svakog dana ranjava nešto. Mi imamo naše drage, voljene, decu našu mrtvu. Ne možemo da ih ožalimo kako treba zato što treći maj i dalje traje. Svaka informacija koja stigne do nas tera nas da reagujemo, da se nosimo sa tim. Jednostavno nisam stigao da ožalim dete. Jednom dnevno možemo samo Miljana i ja da se zagrlimo i da ona pita: gde nam je dete. I to je to. A odgovora društva na pitanje šta se dogodilo i dalje nema.

Radica: To je košmar. U početku ne možete da prihvatite, vi se u stvari samo borite za uzdah, borite se za dah jer vam je na najsuroviji način božiji dar otet iz nedara. Moj brat Dragan je bio pun ljubavi, a i puno ljubavi je njemu pruženo. To je košmar, prosto ne možete da prihvatite. I zato su meni lično veoma značili susreti sa roditeljima devet anđela jer sam tu osetila bliskost i pravu dubinu tuge. U prvih mesec, dva, tri vi niste sposobni da hodate a kamoli da se borite sa informacijama. E to kasnije stiže, shvatite da kreću manipulacije, razna usmeravanja i onda to izaziva bes, razočaranje, ljutnju, tugu, sve zajedno.

Dragana: Mi ne možemo da izađemo iz pakla u koji smo ušli 3. maja kad me pozvao mlađi sin telefonom i rekao da se dešava nešto u školi, da je čuo da se puca i da se strašno boji za sestru. Od tog dana za mene je sve stalo, teško funkcionišem, trudim se da neke svakodnevne stvari uradim za sina, za ćerku stariju, ali često se pitam zar zaista moram ovog jutra da ustanem. Ne mogu da zaboravim kako je Mara bila srećna i radosna tog 3. maja pre nego što će da ode u školu, kako se spremala za slikanje koje je trebalo da se desi tog dana. Noć pre toga je nekoliko puta dolazila da mi pokaže svoju kombinaciju i kaže kako zamišlja da će najbolje biti na tom slikanju. I onda, sutradan pred školom čekam dugo informacije misleći da su prosto ostala deca da daju neke izjave, a predstavnici vlasti i policije su već pred kamerama izašli sa spiskom, a da s nama još nisu kontaktirali i obavestili nas da nam je dete ubijeno.

Branko: I lagali su nas pred školom da je šezdesetoro dece zatvoreno u dve učinioce da bi davali iskaze. Onda sam sačekao da Dragana dođe pred školu, a ja sam krenuo po bolnicama. U Tiršovoj sam sreo nekoliko roditelja i policajce, razmenili smo brojeve telefona i nastavio sam do Urgentnog centra. Tamo čujem medicinskog tehničara kako priča drugu da ima 6-7 mrtvih. Onda mi stiže poziv da ću informacije dobiti u policiji. To je bilo gotovo 4 sata posle događaja.

Miljana: Trčali smo od bolnice do bolnice, zvali sve moguće prijatelje, poznanike, proveravali da nisu u nekoj drugoj bolnici. Nadali smo se da ih MUP ispituje, da se kriju u školi ili da evakuacija još uvek traje. Sumanuto smo zvali razredne starešine i direktorku, a one se nisu javljale. Satima smo bili ispred škole, sa porodicom i prijateljima koji su u tom užasu, zajedno u šoku sa nama, pokušavali da nas sačuvaju od bezočnih novinara i fotografa.

Oni koji su doneli odluku da je u redu da stojimo na jednoj strani škole satima u nadi i očaju, a da za to vreme na drugoj strani škole oni iznesu našu decu u crnim džakovima, mnogo su pogrešili.

Zoran: Ja sam otišao u policiju zato što je bila prva informacija preko nekih medija da ko ne može da pronađe dete ide u policiju. Ispred je bio kordon policije i mnogo roditelja kojima nije dobro. Niko nas nije puštao da uđemo. Nisu napravili čak ni mogućnost da ljudi sednu, bilo je, doduše, lekara da im pomognu. Počeli su da prozivaju jednog po jednog. Soba u kojoj su nam saopštavali da nam je dete ubijeno bila je na poslednjem spratu. I onda se, sa tim saznanjem, spuštamo stepenicama sa tog poslednjeg sprata, a ne osećamo tlo pod nogama. Neću da ulazim da li je to diletantizam, da li to neko radi namerno ili toliko ne ume da uradi ništa malo drugačije da makar malo olakša nekome ko je unesrećen, nekako sam tada osetio da ovo više nije mesto kome pripadam.

Dragana: Roditelji su jedan po jedan odlazili na poslednji sprat gde ih je inspektor MUP-a obaveštavao lično o tome šta se desilo sa njihovim detetom. Znam da porodicu Čikić nisu obavestili uopšte. Žena je direktno otišla u MUP nakon svih mogućih radijskih i televizijskih informacija koje je čula ili su joj prijatelji preneli. Ona je sasvim sigurno ušla u MUP nakon 13 sati i 15 minuta kada je Veselin Milić već održao konferenciju za novinare.

I kada smo došli
k sebi, shvatili smo
da moramo sve sami

Zoran: A onda potpuno neverovatan način na koji su hteli da organizuju komemoraciju u Skupštini grada bez ikakve ideje ko je u stvari organizuje, posle sramotnog prvog govora predsednika i policajaca. Ta jurnjava za komemoracijom da li će biti u ponedeljak, sredu, onda, pozivi u pola noći, polarizacija ko će da dođe, ko ne, bez ikakvih informacija koje bi nam dale mir.

Branko: Ni sestra me nije zvala u ponoć kad mi je majka umrla nego je sačekala sledeće jutro. A direktorka škole Kneževićka ladno usred noći zove na komemoraciju. Pošto sam joj objasnio da ne možemo da dođemo, ona je rekla neka onda dođu vaša deca Mina, Mara… Lapsus, Mara je ubijena. Užas!

Zoran: Takvi lapsusi, čovek ne može da poveruje, to je potpuno odsustvo i svesti i savesti.

Dragana: Sve vreme su predstavnici vlasti komunicirali na različite načine sa predstavnicima škole preko svog privremenog organa upravljanja i takođe preko predstavnika Saveta roditelja. I kada smo mi nekako došli k sebi i preko medija saznali da predstavnik Saveta roditelja komunicira sa tužilaštvom, a nama se niko ne javlja, da se psihološka podrška pruža u školi, pa u kabinetu pored mesta masakra, to, naravno da nas je to uznemirilo. I onda smo se okupili 16. maja, mi porodice ubijene dece i Draganova porodica, da budemo zajedno. Dogovorili smo se da nađemo punomoćnika, da razmenimo telefone za psihoterapeute i psihologe, preporuke naših prijatelja.

Miljana: Prvi poziv predstavnika Vlade dobili smo 21. maja i to nakon našeg protestnog pisma upućenog školi i Kabinetu predsednice Vlade RS. Rekli smo da je važno da nas okupe i obaveste kada, gde, s kim i ko će biti prisutan sa njihove strane i šta je na dnevnom redu. U tužilaštvu, 25. maja, kada su bili prisutni predstavnici različitih resornih ministarstava rekli su nam – mi ćemo vas svake nedelje obaveštavati o svemu što se dešava – to se nikad nije desilo. U suštini, samo ako pišemo mejlove ili tražimo neke odgovore oni stignu. A na neka pitanja nisu ni odgovorili. A odgovori se tiču celog društva, bar bi trebalo.

Ivan: Na prvom sastanku postavili smo im pitanje „jeste li uradili ovo, da li ste proverili ovo“ i bilo je poražavajuće kada smo videli da mi njima dajemo ideje šta oni treba da rade, a oni su kao država, institucija, oni treba da vode računa o nekim stvarima i da razmišljaju za sve nas. Čini mi se da je postojala sa ljudske strane spremnost da pomognu i to su deklarativno izjavljivali, i ja sam želeo da im verujem, ali kada se to stavi u odnos sa njihovom nestručnošću onda je utisak bio da ne znaju odakle da krenu, ne povlače prave poteze, prosto ne postoje institucije, ne postoji sistem koji funkcioniše – sistem kako oni komuniciraju, ko donosi odluke. Vidite da ljudi koji bi trebalo da donose neke odluke ne mogu da ih donesu prosto zato što sve funkcioniše tako da se odluke donose u jednom centru i dok oni ne dobiju amin odatle, ne mogu ništa. Šta god da nam obećaju i što god mi dogovorimo to ne znači da će stvarno tako da bude. I ispostavi se već sutradan da neće biti ništa od toga – ne stiže zapisnik sa sastanka, onda to što smo se dogovorili ni posle dve nedelje niko se ne javi, i onda vidite da je to otišlo u vetar i da sad opet moramo mi da ih vučemo za rukav i da pitamo šta se dešava.

Radica: Lično sam otišla u školu – i kada vidite gužvu oko tog stola, a znate da su tu preminule tri devojčice, da je Dragan tu ispustio dušu a svi se ponašaju kao da je sve normalno, to strašno boli. Mislim da je bio to dodatni pucanj u nas. Savetu roditelja koji su u poziciji da odlučuju bilo je važno samo da se odvija nastava u školi. Nažalost, oni drže sastanke a da se s nama ne konsultuju.

Zoran: Možete li da zamislite da oni nisu ogradili ni mesto gde se masakr dogodio, gde su deca i Dragan stradali, nego su dozvolili da se tu skače, juri. Da deca i roditelji nesvesno sede za stolom gde su Ana i Bojana streljane nekoliko dana pre. Navodno, njima je bilo bitno da je učionica oprana. I onda je sve u redu. E to „sad je sve u redu“ pobudi osećanje da stvarno ništa nije u redu.

Milanka: Prvi sastanak koji smo imali sa zvaničnicima održan je 21. maja. U školi. Tada je došlo nekoliko porodica ubijenih, uglavnom je bio stav da ne žele da dođu dok ne budu znali zašto dolaze i ne dobiju poziv lično, jer nam je poziv prenet od nekoga, ne sećam se kako smo saznali. Ja sam otišla, rekla sam da bih baš volela da vidim ko su ti ljudi koji će odlučivati o našim sudbinama. Otišla sam na „mali ulaz“ jer sam pretpostavila da je ulaz iz Kralja Milutina zatvoren, da tamo niko ne zalazi, međutim na malom ulazu nije bilo nikoga pa sam poslala drugarici poruku sa pitanjem – da li je moguće da je sastanak na velikom ulazu? Ona je odgovorila – da, da… Obišla sam oko Treće gimnazije, ušla, sproveli su me do zbornice, znate, vi uđete na mesto gde su ubijeni Dragan, Ana i Bojana, pa idete levo do zbornice. Desno u tom istom hodniku je mesto gde je i Sofija ispustila dušu. Na sastanku je prvo bilo reči o istrazi, ja sam sedela, cupkala, osećala se jako uznemireno i čekala trenutak da im se obratim. Kada su nam rekli da bi trebalo da se viđamo češće, na primer jednom nedeljno, ustala sam i onako uzbuđena pitala: „Izvinite, a gde? Na ovom mestu??!“ Zvaničnici su se onda pokunjili, rekli gde god želimo, posle toga su sastanci bili u tužilaštvu. Na kraju su nam prišli i izvinili se, sa obrazloženjem da im je direktorka Snežana Knežević rekla da su porodice tražile sastanak baš u školi. To naravno nije istina…

Nama ne trebaju obećanja političara nego država

Miljana: Svima je od početka bilo važno da se utvrdi istina i odgovornost: šta se desilo, kako se desilo, šta će da bude sa počiniocem zločina, na koji način može da bude kažnjen, koja pravda može da se ostvari u ovom pravnom okviru koji ne odgovara slučaju. I na kraju da razumemo kako se stvorio počinilac zločina taj i takav, sa toliko malo godina, koje su okolnosti dovele do toga da on to uradi. Kako se u slučaju koji ne predviđa zatvorsku kaznu obezbedi sigurnost da počinilac zločina ne bude stalna pretnja za društvo. U zakonskom okviru radilo se na izmeni Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, čiji je nacrt izmena tokom javne rasprave dobio određene primedbe Evropske komisije, Unicefa, različitih stručnih udruženja, dela akademske zajednice i nevladinih organizacija. Danas možemo da kažemo da nema pomaka, uprkos uveravanjima i obećanjima predstavnika državnih organa da će izmene Zakona biti sigurno usvojene 23. oktobra.

Branko: Inicijativa države i vlasti u početku je bila samo da objasne javnosti kako je dete ubica iz ugledne porodice, o čemu je govorio i sam predsednik države na konferenciji za medije 3. maja. Posle je predsednik promenio iskaz i rekao da počinilac nikad neće izaći iz zatvora. Ali se nije izvinio zbog svog prvog iskaza. Zakazao nam je sastanak za 4. septembar, ali mnogi od nas tada nisu bili u Beogradu. Sad možemo… Nama ne trebaju obećanja političara nego država koja garantuje dobrim zakonima i njihovom primenom, pravilima da će neko ko je počinio tako masovno ubistvo biti sankcionisan. Zašto mi niko nije objasnio ko je njega pripremao da na taj način izvrši masakr. Mogao bih da poverujem da on čak nije u zemlji, toliko je moje poverenje u državu.

Ninela: Mene ovde više ništa ne iznenađuje, ništa, iskreno. Da li me je iznenadilo što Veselin Milić nije odgovarao za to što je objavio spisak? Naravno da ne. Nije me iznenadilo ni što niko osim Ružića nije podneo ostavku, iako je Ružić jedini od političara nazvao sutradan da izjavi saučešće, to moram da kažem. Da li me je iznenadio način na koji su hteli po hitnom postupku da organizuju komemoraciju. Pa je na kraju nikad nije bilo. Ne, nije me iznenadilo. Da li me je povredilo? Pa ne, verovatno zato što me nije ni iznenadilo. Mene najviše iznenađuje nesposobnost ljudi da shvate šta se desilo. Stvarno mislim da svi ti ljudi, i taj Savet roditelja, jednostavno i dalje nisu shvatili šta se to desilo. Ja sam ubeđena da oni jednostavno nemaju kapacitet da shvate jer koje se normalno ljudsko biće, koje je shvatilo šta se desilo, tako ponaša, tako razgovara sa roditeljima ubijene dece i Draganovom porodicom, ko se tako ponaša? Mene je to odsustvo ljudskosti iskreno iznenadilo. A ovo što radi država to nije, baš me briga za njih, za njih mislim „ne može gore“, pa eto to vičemo već godinama. Ali društvo da nema taj kapacitet, to mi je strašno, to me porazilo. Mi se stalno busamo „mi smo Srbi, mi smo ovakvi, mi smo onakvi“, evo sad smo se pokazali šta smo! To me je najviše zabolelo, odgovor škole, roditelja u školi, uključujući i roditelje iz odeljenja u koje su išle Ana i Bojana. Nije bilo nikakve reakcije, ništa, par roditelja sa kojima se družimo privatno su se javili, poštujem, ali kao odeljenje, ne. Pa dve učenice su iz vašeg odeljenja ubijene, da li možete nešto javno da kažete, šta god. Nama je ta podrška bitna, samo znak pažnje, ali i to je izostalo. A to je bukvalno „hvala bogu nije moje, ajmo dalje“. Cela škola treba da promeni ime u „hvala bogu nije moje“. Cela država treba da promeni. Ko se tako ponaša, koje društvo se tako ponaša? Ko je vaspitao te ljude? Kada se naljutim ja kažem da bih tom Savetu roditelja pokazala slike sa uviđaja i pitala ih da li su svesni da se to desilo u toj školi, jer mi se čini da nisu.

Miljana: Narativ u medijima, objavljivanje spiska i šteta koja je time napravljena, ne mogu da se obrišu gumicom i za to neko mora da snosi odgovornost. Osoba koja je to odlučila nije imala u svesti na koji način će uništiti dostojanstvo i ugled žrtava, na koji način se nanosi svakodnevno bol porodicama žrtava, na koji način će da se kreira strah preživelih i na koji način će to sve da se multiplikuje. Tražili smo krivičnu odgovornost Veselina Milića ili nekoga ko mu je to naredio. Koordinatoru Vlade pisali smo zahtev da nas obaveste šta rade po pitanju utvrđivanja odgovornosti Veselina Milića i da li su utvrdili odgovornost N. N. lica. Nedopustivo je to javno širenje straha, potom izjava predsednika, pa i izjava doktora Bojića kako je otac počinioca zločina divan lekar. O njemu i njegovoj porodici nije smelo i ne sme da se priča.

Zoran: Početkom oktobra dobili smo na uvid zapisnik poverenika o inspekcijskom nadzoru u MUP-u sa datumom 29. 6, koji je trebalo da se odnosi na odgovornost Veselina Milića, a u kome se navodi da identitet maloletnika nije određen objavljivanjem spiska, jer uz ime i prezime nije postojao još neki faktor identifikacije poput JMBG, adrese i slično. Posle čitanja tog izveštaja, postaje vam jasno da bi trebalo da se ispita radna sposobnost onih koji su to potpisali. Pokazan je spisak dece u jasnom kontekstu, trenutno su identifikovana na internetu, koja i dan-danas trpe uznemiravanja, najblaže rečeno. Kakva šteta je stvarno učinjena to samo znaju deca i njihovi roditelji

Dragana: Ja teško podnosim što zbog neadekvatnog pisanja medija detetu stiže gomila poziva za prijateljstvo, njene slike su po internetu, to je nešto što prosto ne može ni da se zaustavi i oni nemaju mehanizam da spreče da se sve te stvari dešavaju po tik-tokovima, instagramima. Vrlo je uznemirujuće kada su u svim tabloidima, na društvenim mrežama fotografije ubice, piše se šta je radio tih dana, čime se bavio tog dana, da li je imao neke zamerke na frizuru, šta očekuje za rođendan… to je bilo nešto što prosto čovek ne može da podnese, a na drugoj strani za ubijenu decu malo ljudi uopšte pokazuje interesovanje. Miljana je u ime roditelja pisala i REM-u, nisu joj ni odgovorili.

Sistem nije zakazao
– sistema nema

Miljana: Zaista je važno da društvo počne da reaguje i da se menjaju stvari koje su dovele do ovog masakra. Nama niko ne može da garantuje – ko god da je na vlasti, da počinilac zločina nikad neće izaći, to apsolutno ništa ne znači. Mi trenutno nemamo taj mehanizam. Zakonski okvir treba da se menja. Nažalost, već neko vreme raste broj slučajeva u kojima su deca mlađa od 14 godina počinioci nasilnih i kriminalnih dela. U tom smislu postojala je potreba da se brojni zakoni i ranije promene, a nadam se da će se to sada desiti. Navešću samo neke od zakona na primeru ovog slučaja – krivični zakon, zakon i uredbe o streljanama, zakon o oružju, zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, zakon o elektronskim medijima i informisanju.

Zoran: Svesni smo mi da krivični zakon ne može retroaktivno da se primenjuje, pa tako u ovom slučaju za delo ubistva devetoro dece i Dragana počinilac zločina neće krivično odgovarati. Ali mi želimo da se ovakve stvari više nikad ne dese i da ljudi više ne prolaze kroz agoniju kroz koju smo mi prošli. Kako niko u ovom društvu posle 3. maja nije mogao da napravi iskorak iz trenutnog stanja? Nas je u tom trenutku žrtava bilo – bez obzira na to da li su deca poginula, preživela, ranjena, nastavnici – barem 150 ljudi. Zar nisu mogli da organizuju neki prostor, prvog dana nakon masakra, i da nam kažu šta se desilo i šta treba da radimo. A sa njihove strane bar 450 ljudi je trebalo da bude – na svaku žrtvu da bude bar policajac, socijalni radnik, psiholog, da objasne o čemu se radi, da čuju nas, a i nama da pomognu kako mi kao žrtve da se ponašamo i kako da ne napravimo još veću štetu našim reakcijama, da bi društvu bilo bolje dan posle. To je iskorak koji je trebalo neko da napravi, a ne da kaže – mi to nemamo definisano, „to se prvi put desilo“, nikom ništa i da sutradan ponovo dođe na posao kao da se ništa nije desilo. Kao da ne postojimo.

Milanka: Oni su navikli samo da pokrivaju rupe i da što pre zataškaju, da se stvori iluzija da sve drže pod kontrolom i da tačno znaju šta rade. Tako su se ponašali i u ovoj situaciji. Mislim da je zato i pogurano da se što pre škola vrati u normalu i da se nastavi sa nastavom. Gledala sam jednu emisiju u kojoj je gostovao Dragi Lukić, koji je, slušajući između redova, rekao da je zadatak Saveta roditelja bio da se deca što pre vrate u školu, a u pogledu tragedije 3. maja, kao „eto, strašno je to što se desilo, ali život mora da se nastavi, da vidimo kako ćemo decu da vratimo u škole“. To su podržali, nažalost, i neki stručnjaci koji su se takođe zalagali da se deca što pre vrate u školu, konkretno Institut za mentalno zdravlje. Nekim roditeljima je odgovaralo, pogotovo mlađih razreda, da se deca što pre vrate, i ja to razumem. Ali niko ko razmišlja zdravorazumski ne može da prihvati da se oni vrate u taj isti deo škole, u taj isti hodnik, a to se desilo! Oni su vratili decu na isti dan, u sredu, u isti raspored časova, u isti prostor škole. Sve tragično pogrešno. Pa i taj Institut za mentalno zdravlje, ja sam jednom bila na sastanku kod direktorke Milice Pejović, koja mi je rekla da bi volela da se društvu nešto desilo posle 3. maja, da se promenio „majnd set“. A ja je pitam da li vi vidite širu sliku, šta ste pokušali tada kada ste se zalagali da se deca vrate u tu školu, 300 je dece koja nisu mogla da uđu u školu, oni su sedeli kod kuće u svom bolu, sami, takođe željni svojih drugara i zajednice. Zar ne razmišljate o tome da treba da se pokaže solidarnost, zajedništvo, da li vi vodite računa o mentalnom zdravlju društva, na kraju krajeva, i to je odgovornost Instituta za mentalno zdravlje…

Ovo je društvo poremećeno i trulo do srži, ne postoji sistem vrednosti, ljudi više ne prepoznaju razliku između dobra i zla ni u svakodnevnom životu, što je sigurno posledica korumpiranog i kriminalizovanog društva u poslednjih bar 30 godina. Zašlo je u sve pore ovog društva.

Slobodan: Mi smo svi veoma traumatizovani i svi smo emotivno obojeni i jako je sve ovo teško. Verujem da su i oni pokušavali nešto da urade što misle da je racionalno, međutim, situacija je očigledno mnogo ozbiljnija jer ovde se ne radi samo o nasilju nego o jednom stravičnom činu gde je dete ubilo drugu decu. Ajde da probam da sumiram nešto što bi bila neka tačka gledišta. Kako može da bude normalno društvo u kome su, sa jedne strane roditelji koji vraćaju decu nazad u školu koju su im oteli „zli roditelji“ poginule dece. Mislim, parafraziram to, figurativno kažem, ali očigledno sve je daleko od zdravog razuma. Znači, mi živimo u okruženju gde je nasilje recept za uspeh. E, sada zašto je kod nas nasilje jako isplativo, pa zato što ga niko ne sprečava na vreme. Eto to je ono što hoću da kažem, to je prosto. I ova situacija samo pokazuje da se sistem raspao na sve moguće načine. To što se dogodilo toliko je strašno da prevazilazi granice moći percepcije, ne samo institucija, nego uopšte pojedinačno ljudi. Moji prijatelji ne znaju kako da me okrenu telefonom i pitaju jedno smisleno pitanje i onda ta vrsta lakomislenog puštanja da se stvari ipak nekako same od sebe reše. I kad pitate o odgovoru društva i institucija. Toga nema! To je sve raspad. Nema tu šta mnogo da se priča kada se vodi debata oko toga ko će da uzme koji sprat škole… To je otišlo predaleko. I, mogu li da budem iskren – pa osećam se tako da sam prosto gotovo nadomak toga da kažem da i treba da propadnemo kao društvo zato što niste u stanju da vidite, niste baš ništa u stanju da uradite, i to uopšte ne mislim samo na ovaj slučaj. Ja ne znam da li je ovo moglo da se spreči, ali verujem da kada bi ljudi reagovali na stvari koje vide, onda bi taj procenat uspešnih suočavanja sa određenim problemom u društvu porastao vremenom.

Mislili su da će 1. septembra sve biti u redu

Branko: Ne treba da smetnemo s uma da je od izuzetnog značaja ko nudi psihološku i psihijatrijsku pomoć i da vrlo lako može da nas usmeri gde recimo državi ili školi odgovara.

Miljana: Iz medija smo saznali da je organizovana psihološka pomoć u školi. Njima je bilo u redu da mi dođemo u školu na terapiju? Neka, potražili smo je sami. Deluje da nisu promislili kako da se tačno organizuje psihosocijalna pomoć, na primer, učenicima baletske škole. To su deca koja idu u dve škole. I svima im je baletska škola na prvom mestu. Kad će da stignu na terapiju? Gde je komunikacija između institucija? Sigurno nisu mislili da će 1. septembra sve da bude u redu, ali se trude da se stekne utisak da jeste. Zašto bi inače u medijima isticali neistinitu informaciju da se iz 8/2 niko nije ispisao? Imam utisak da moramo da budemo stalno uključeni i sa radarima. Mi sada pričamo o onome što je akutno, a to je psihosocijalna pomoć, to je tužilačka istraga, to je parnica, a šta je sa suštinskim stvarima koje su dovele do ovoga. Ko se time bavi?

Nasilje je tačka u kojoj se presecaju svi problemi
ovog društva

Milanka: Kada nam se desilo da nam je dete poubijalo decu u školi, to je negde kraj. Svako ko učestvuje ili je učestvovao u kreiranju političkog i društvenog života ovde, u poslednjih 30 godina, svako ko je imao priliku da nešto uradi, a ništa nije uradio da se nešto pomeri, tako i oni koji su samo pustili sve niz vodu, uključujući i upravu škole i PP službu u kojoj se masakr desio, trebalo je 3. maja da kažu – baš smo zeznuli, da daju ostavke i da se povuku. Da imaju moralnu kičmu… To se naravno nije desilo. Imam utisak da bi u većini sistema pljuštale ostavke. I onda se postavlja pitanje, šta je sa nama. To sada više nije pitanje samo političke obojenosti nego društva koje ne želi da prihvati odgovornost. Samo ako možeš da se opereš od odgovornosti. Baš smo se kao društvo srozali. Naš akcenat je na ozdravljenju društva i izgradnji novog neba. Borićemo se za to, da li ćemo uspeti ili nećemo ne znam, ali ja drugi izbor nemam, kao i još neke porodice. Ama baš sve se pogrešno radilo. Hoću da kažem, verovatno se ovo sve ne bi desilo da je bilo odgovornosti na svim nivoima sistema i da su institucije radile svoj posao. Da se dečak lečio, da nije propuštan kroz školu. Radi se o ljudima bez trunke empatije, koji u svoje dete usađuju pogrešne vrednosti, izlažu neprimerenom sadržaju, a koji su prošli sve stepene obrazovanja i uživali neki položaj, ugled u društvu, i onda shvatate koliko je to strašno i opasno. Zato je naš fokus da se angažujemo ako možemo išta da uradimo da pomognemo u ozdravljenju društva. Jer nije problem samo u obrazovanju, nego i u socijali, u zdravstvu, sudstvu, znači za šta god se uhvatite to ne funkcioniše.

Slobodan: Sada su se pojavila dva nivoa o kojima razgovaramo, jedno je država kao skup institucija i sistem unutar koga one funkcionišu, a drugo je društveni horizont. Nasilje je tačka u kojoj se presecaju svi problemi ovog društva, to je zajednički sadržalac i za kriminalizaciju i za ovo što gledamo sada. Sistem je došao u jedan ultimativni test izdržljivosti koji očigledno nije mogao da prođe ni na mnogo manjim problemima, pa se raspadao. Ovo je tačka raspada, konačno. Ne govorimo o tome da sistem ne funkcioniše, nego da nema sistema, o tome se radi. Mi još uvek živimo u društvu koje nije dovoljno sazrelo mentalno da potraži pomoć. Kao što osobi kojoj se dogodi trauma prvo prorade mehanizmi potiskivanja, tako isto i društvo kada se dogodi nešto strašno ćuti, čeka samo da prođe, „nije se meni dogodilo“, „idemo dalje“… Ta reakcija svedoči da nemamo u stvari nikakvu sistematsku reakciju na traumu.

Miljana: Okruženi smo nasiljem, ono je u svakoj pori našeg javnog prostora. Na putu do škole, na trafici u nivou dečjih očiju su jezive naslovne strane novina, na zidovima zgrada su poruke mržnje i veličanje zločinaca, na bilbordima na pešačkim prelazima je pornografija, usput je i nekoliko otvorenih vrata kladionica. Osim toga, na ekranima su svima dostupni rijaliti programi koji glorifikuju nasilničko ponašanje, a digitalno nasilje prisutno je u najrazličitijim oblicima.

Država je dužna da obezbedi uslove koji omogućavaju razvoj ljudskih vrednosti i da ima mehanizme kojima može da ukine ili kontroliše sve navedeno. Ali to se ne dešava, već se, naprotiv, ovakvo nasilničko okruženje podstiče.

Imamo sve te nivoe nasilja u društvu, odsustvo odgovornosti od individualne do kolektivne, do vrha države.

Osećamo da nas svi koriste

Ninela: A uz to mi smo toliko podeljeno društvo i toliko zatrovani da ni za ovakvu tragediju, kada su u pitanju deca, što bi trebalo da je najsvetije, i oko čega niko ne može da ima suprotne stavove, nije bilo predaha u svađama. Ako su se političari na kolegijumu zbog svojih internih nesuglasica posvađali na ovu temu, pa o čemu onda da pričamo. Zato je nama i priča oko Anketnog odbora bila mučna. Čim se pojavila ta tema, isto popodne je krenulo ko će da predsedava. Pa zar niste mogli da sednete iza zatvorenih vrata, da ne uvlačite celu javnost i nas u tu temu. I jasno smo rekli – Anketni odbor ne u ovom trenutku, zato što traje istraga koju ne želimo da kompromitujemo. Pomislila sam da li je moguće da tamo nema nikog od pravnika da kaže: ovo, ljudi, ne možemo zato što se vodi istraga. I onda izlaze poslanici i kažu da mi ne razumemo. Pa šta ne razumemo? Pa čime se mi drugo bavimo od 3. maja nego da razumemo svaki korak koji se dešava. Baš nije u redu. Osećamo da nas svi koriste, ova i ona strana, i da smo stvarno prepušteni sami sebi.

Milanka: Problem je bio što su ovlašćenja Anketnog odbora zadirala u stvari koje se tiču tužilačke istrage. U planu rada Anketnog odbora su na spisku bili svedoci iz postupka, roditelji, direktorka, PP služba, policajci, tužioci, čak je Boško Obradović na sednici tražio policijske izveštaje. A optužnica još uvek nije podignuta, dakle to sve vodi kompromitovanju istrage u tom trenutku i zato smo preko punomoćnika molili da se zastane sa Anketnim odborom. Meni je žao što niko iz opozicije to nije uvideo, što nisu program rada usaglasili tako da ne remete sudski proces, kao da su im „podvalili“, a oni to nisu primetili. Da bi pojedini poslanici posle toga nas porodice ubijenih okarakterisali kao SNS botove. Žalosno je to što nemate ama baš ni na koga da se oslonite.

Zoran: A meni je smetalo što su oni sebi dali mandat od 30 dana, što je uvredljivo. A to što su iz vlasti rekli, „roditelji su tražili i ukida se Anketni odbor“, to je očigledno bilo dogovaranje ko će koji potez da učini i u kom trenutku da bi se to, na kraju, tako završilo. Mogli smo mi da verujemo šta god hoćemo, da advokati govore šta god hoće, neko je tu povukao prvi potez, drugi, treći i mi smo se našli u četvrtom, na primer. Mi smo pisali molbu da se zastane sa radom Anketnog odbora a predsednik Skupštine ga je ukinuo, to su dve dosta različite stvari.

Miljana: Moramo da pratimo tužilačku istragu i zato imamo punomoćnike koji su uz nas svim srcem i znanjem, i želim da naglasim, pro bono. Ali smo takođe shvatili da moramo da vodimo građansku parnicu, jer je građanska odgovornost šira od krivične i njom mogu da se obuhvate svi odgovorni za masakr. Parnični postupak je jedini postupak u kome se pred sudom može utvrditi odgovornost počinioca zločina, s obzirom na to da je krivično neodgovoran. Za sada je pokrenut parnični postupak protiv počinioca zločina, njegovog oca, majke i škole.

Zoran: Sam čin masakra kao i sve što je do njega dovelo nije predmet tužilačke istrage. Dakle, nikome se ne sudi za 10 ubistava i nijedna institucija se ne bavi rekonstrukcijom i analizom toga šta se u stvari dogodilo i zašto. Ali društvu je potrebno da razume, analizira, raščlani do sitnih detalja kako je do ovoga došlo da bi se promenile i najsitnije procedure i napravili konkretni koraci da se ovako nešto spreči.

Parnični postupak je važan jer omogućava da se prepoznaju svi odgovorni u ovom slučaju, kao i šta je sve dovelo do toga da se desi masakr 3. maja.

Radica: Upravo zbog toga što tako kod nas sve funkcioniše, plašim se epiloga suđenja. A naše zakonodavstvo je takvo da i za ovaj užasan zločin nikada niko neće biti kriv. Ubica ima 13 i nešto godina, znači ne može krivično da odgovara. Otac će ići u zatvor, ali on neće biti odgovoran za zločin, za masakr. On je samo delima doveo i olakšao ubici da to lako reši. To što niko neće odgovarati za zločin to nije strah, to je bol.

Branko: Evo i ubica iz Dubone i Malog Orašja, pošto nema 21, ne može da dobije 40 godina nego 20. I onda je opravdan strah tih ljudi tamo pošto je to prosta matematika, on ima sada 20 godina za 20 godina će imati u najgorem slučaju 40, ako se bude dobro vladao u zatvoru izaći će i ranije i vratiće se u to selo.

Miljana: Mi smo želeli da odemo u Dubonu i Malo Orašje i da se upoznamo sa porodicama Kristine i Milana, Dalibora, Petra, Marka, Aleksandra, Lazara, Nemanje i Nikole, sa ljudima koji su doživeli užas. Da budemo tu jedni za druge. Tražili smo od Vlade kontakte porodica. Nismo ih dobili. Onda nam je Veran Matić pomogao i sve organizovao. To je dakle bila naša lična inicijativa i takvih je bilo još. Sadili smo drvo za rođendan za Emu, Maru, Katarinu, Sofiju, Anu i Bojanu. Katina baletska škola „Lujo Davičo“ joj je posvetila broj časopisa Korak. U baletskoj školi „Ašhen Ataljanc“, godišnju predstavu u junu posvetili su Katarini. Nakon peticije sa 50 i nešto hiljada potpisnika probudilo se Ministarstvo kulture i Kolarčeva zadužbina dodeliće nagradu za najboljeg mladog pijanistu koja će nositi ime Andrija Čikić

Zoran: I to je ono što sam prvo rekao – treći maj još uvek traje, mi smo i dalje u mehuru koji je tada stvoren. I zbog toga što ništa konkretno nije preduzeto mi svaki dan moramo sa tim da se nosimo. To je taj mehur. Gotovo da nema postupaka koji nas nisu povređivali. To stvarno mnogo boli. Ipak, kada osetim nešto lepo ja na neki način u tome prepoznam Katarinu, i to mi mnogo znači. Verujem da se i drugi roditelji tako osećaju. Ali ovaj teret besa što ništa ne može da funkcioniše normalno ne da nam da dišemo, da živimo normalno. Kao da su smanjili svet. Svet u kome žalimo, živimo, saosećamo sa drugima, radimo, postojimo….

Vesna Mališić

Zahvalnost

Nakon 3. maja snagu da izdržimo dali su nam prijatelji, kolege, firme u kojima radimo, Veran Matić i Saša Mirković, psiholozi, psihijatri, Gradsko zelenilo, Pošta Srbije, komšije, mnogi nama nepoznati ljudi od integriteta, volje i znanja da reaguju i učine ovaj svet malo boljim mestom. Uspeli su da saosećanje sa nama pretoče u neka dobra dela od kojih su nam srca zakucala životom i na tren ubrizgavala neku čudnu vrstu radosti.

Tekst je prenet iz NIN-a.