INTERVJU – VERAN MATIĆ: „Vučić ima vlažne snove da plasira toksične sadržaje svojih tabloida u susedstvo“

Autor: Nedim Sejdinović, Izvor: Lupiga

Naš sagovornik je poslednjih decenija jedan od ključnih aktera nezavisnog novinarstva u Srbiji. Novinarstvom Veran Matić počinje da se bavi daleke 1984. godine, kada je radio u alternativnim i omladinskim medijima iz Beograda, Zagreba i Ljubljane. Jedan je od osnivača, dugogodišnji direktor i glavni urednik Radija B92, medija koji devedesetih postaje simbol angažovanog i slobodnog novinarstva, ali i simbol otpora ratotvornom režimu Slobodana Miloševića.

B92 je tokom devedesetih bio na meti režima, više puta je zabranjivan, a najteži period je usledio nakon što je ministar informisanja postao sadašnji vladar Srbije Aleksandar Vučić. U martu 1999. godine, neposredno pred NATO bombardovanje, vlasti su ugasile radio, a Matić je bio nakratko uhapšen. Ipak, nastavio je da emituje program preko interneta i mreže partnerskih stanica.

Upravo zbog toga, mnoge je iznenadila saradnja Verana Matića sa Aleksandrom Vučićem, nakon što je potonji zagospodario Srbijom. Vučić je pružio ruku Matiću prilikom osnivanja Komisije za istraživanje ubistva novinara, a potom je bio i Vučićev izaslanik za pitanje nestalih u Hrvatskoj. Saradnja je raskinuta ima već nekoliko godina, a Matić je danas ponovo meta intenzivnog targetiranja u režimskim medijima. Takoreći, on je ponovo postao „državni neprijatelj br. 1“, bar kada su mediji i novinari u pitanju. Između ostalog, sa Matićem razgovaramo i o tome kako je uopšte i zašto došlo do saradnje sa Vučićem.

Razgovoramo, naravno, i o bezbednosti novinara u Srbiji. Kao čelnik Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM), ali i kao član Radne grupe za bezbednost novinara – Matić svakodnevno ulaže ogroman napor da na različite načine pomogne ugroženim novinarima. Matić govori i o medijskoj sceni Srbije i regiona, nakon što je – posle niza čudnih finansijsko-političkih transakcija – kontroverzna portugalska firma Alpac Capital, nedvosmisleno vezana za pokojni Orbanov režim, postala vlasnica medija bivše United grupe, a sada medija Adria News Network. U okviru ove grupacije objedinjeno je 14 televizijskih, štampanih i digitalnih informativnih brendova iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore i Slovenije. Među njima su, da nabrojimo neke, N1, Nova S, Danas i Vijesti, a za korporaciju radi više od 1.000 novinara i drugih zaposlenih.

Krenimo u razgovor od aktuelnih medijskih tema koje poslednjih sedmica izazivaju pažnju celog tzv. regiona. Dugo već pratimo, koliko je to naravno moguće, zakulisne radnje, svojevrsni politički menadžment nad medijima koji su donedavno radili u okviru United grupe, a sada su u vlasništvu kontroverzne portugalske kompanije Alpac Capital. Mnogima se čini da stvari idu u lošem pravcu, odnosno da će ovi mediji, pogotovo u Srbiji, izgubiti kritičku oštricu, odnosno potpasti pod direktan uticaj kabineta Aleksandra Vučića, koji nedvosmisleno kontroliše, bezmalo, sve ostale medije u ovoj zemlji. Kakva su vaša saznanja, šta se dešavalo i šta se dešava u pozadini tih neobičnih finansijsko-političkih transakcija i šta možemo očekivati u bliskoj budućnosti?

– Izvesno je da su u poslednje vreme stvari počele da se ubrzavaju, pogotovo nakon najave predsednika Vučića da bi republički izbori mogli da se održe u drugoj polovini oktobra. Jasno je da vlast nije imala nameru da formalni početak predizborne kampanje dočeka sa dosadašnjim vlasnicima i menadžmentom ovih medija. Najavljene su i već sada se naziru određene promene u uređivačkoj politici pojedinih, prevashodno elektronskih medija iz ove grupacije. Za sada je još teško nazreti moguće dugoročne uređivačko-programske izmene, o kojima se priča. Nivo značaja ovih promena za vlast možda najbolje oslikava nečuveno otvoreno pismo ministra informisanja i telekomunikacija Borisa Bratine novim vlasnicima ovih medija, u kojima kritikuje uređivačku politiku televizija N1 i Nova S, ponašanje i odluke luksemburškog regulatora, uz sugestiju da se pomenute dve televizije u budućnosti stave pod okrilje ovdašnjeg Regulatornog tela za elektronske medije (REM), što nije bio slučaj od njihovog osnivanja. U očito unapred dogovorenoj prepisci, izvršni direktor novog vlasnika iz Alpac Capitala, Pedro Vargas David, odgovorio mu je da neće biti nikakvog političkog uticaja, niti pritiska na uređivačku politiku, zatražio je od vlasti da obezbede potpuno nezavisan i funkcionalan REM uz kritiku aktivističkog novinarstva koje zarad klikova i gledanosti podstiče podele umesto da nudi gole činjenice bez oblikovanja mišljenja. Mislim da je ova poslednja poruka najvažnija i da se u njoj krije argumentacija koja će opravdavati očekivane buduće uređivačke i programske promene koje će neminovno uslediti.

Da, David otprilike kaže da mediji i novinari treba da budu puki prenosnici informacija, a ne punopravni akteri društvene scene. Iz toga bi se moglo zaključiti da mediji ne bi trebalo da imaju ulogu koju imaju, ili bi trebalo da imaju, u demokratskim društvima – da budu korektiv političkih i drugih društvenih devijacija. Šta mislite o ovom stavu, koji ne zastupa samo David? Da li to znači da će ovim medijima biti „izvađeni zubi”?

– Mislim, pre svega, da je u pitanju režirani dijalog, u kojem je ministar Bratina bio puka platforma sa koje je javno i zvanično poslata poruka srpskih vlasti novim vlasnicima, a prevashodno domaćoj i inostranoj zainteresovanoj javnosti. Nakon odgovora koji je usledio, ništa nas više ne može iznenaditi. U ovom političkom vodvilju adresirane su ključne teme i izazovi koji se tiču buduće uređivačke politike, značaja uloge regulatora i mogućeg političkog uticaja. Samo po sebi, pismo ministra je nečuvena forma obraćanja i komunikacije koja me nije previše iznenadila imajući u vidu dosadašnje ispade Borisa Bratine, koga Vučić očito čuva i koristi za ovu vrstu javnih obraćanja. Ipak, do izbora ne očekujem radikalne uređivačke zaokrete, jer verujem da je i Vučić svestan da bi radikalni zaokret motivisao njegove političke protivnike na još veću mobilizaciju. Videćemo šta će biti posle izbora koji slede – ne bih isključio nijedan scenario u zavisnosti od toka i rezultata glasanja.

David je promptno posmenjivao sve direktore ANN-medija (Adria News Network) i sebe postavio za „multidirektora“? Neki su tvrdili da je to samo uvod u smenu urednika. Dakle, vi mislite da se to neće desiti, bar ne još neko vreme?

– Čini mi se da bar za sada neće biti dirana uređivačka struktura ni u jednom mediju u Srbiji. Ali isto tako mislim da je to direktan rezultat kampanje za odbranu medija koju vode novinari, medijske i novinarske organizacije i koja je usmerena ka Briselu. Tu kampanju treba voditi non-stop i širiti je, jer su Portugalci osetljivi na poruke koje stižu iz evropskih institucija.

Istraživački novinari iz Mađarske i Francuske otkrili su i dokumentovali finansijske veze Alpac Capitala sa režimom Viktora Orbana, bivšeg premijera Mađarske. Naime, 52,5 miliona evra pristiglo je na račun ove kompanije iz Mađarske, iz državnih i paradržavnih fondova, kako bi ova kompanija kupila medijsku kuću Euronews 2022. godine. Ako ni iz čega drugog, onda iz izjava Aleksandra Vučića, bliskog Orbanovog saradnika i prijatelja, možemo zaključiti da je i državni vrh Srbije na neki način bio uključen u neobične dogovore kojima se očigledno želeo ostvariti uticaj na medije United Grupe, sadašnjeg ANN-a. Možemo li naslutiti kakva je uloga Srbije u ovom procesu?

– Iako se naslućuje jasna i nedvosmislena umešanost srpskih vlasti u ovu transakciju, za sada nismo videli dokaze koji su izašli na videlo za ovu tvrdnju. Ipak, Vučić ima „neizdrž“ i daje određene signale tipa – „novi vlasnik će morati da vodi računa o uređivačkoj politici ako misli da profitira“. Drugim rečima, ako budete neposlušni, krotićemo vas zavrtanjem slavine od distributera, oglašivača, državnih subvencija i slično. Verujem da bi proaktivna uloga novih mađarskih vlasti na čelu sa premijerom Péterom Magyarom mogla da pruži nepobitne odgovore na vaše pitanje. Pogotovo zato što znamo prirodu i bliskost Orbana i Vučića, kao i kopiranje i prenošenje svih loših medijskih politika iz Mađarske u Srbiju, koje su se možda razlikovale u pojedinim modalitetima dok je suština bila ista – potpuna i nepobitna kontrola medijskog prostora koja omogućava ostanak na vlasti. Orban je na vlasti bio 16 godina dok Vučićev režim 14 godina vlada Srbijom.

Ukoliko mediji ANN budu „upodobljeni“, Srbija će se suočiti sa mrklim medijskim mrakom. Ostaće samo par nacionalnih i nešto lokalnih medija koji nisu pod direktnim uticajem režima, a koji istovremeno jedva preživljavaju, i finansijski, ali i usled pritisaka kojima su sve više izloženi. Ovo više nije samo medijski i politički problem, već za mnoge medijske poslenike postaje i egzistencijalni: mnogi najbolji novinari mogli bi ostati na ulici. Šta preduzeti? Čemu možemo da se nadamo?

– Plašim se da ne možemo da se nadamo ničemu dobrom. Situacija će biti sve teža i komplikovanija. Situacija sa finansiranjem medija je dodatno otežana gašenjem USAID-a i sve većim pritiskom na preostale evropske donatore, koji nemaju dovoljno sredstava, a ni kapaciteta da podrže zahteve u vremenu kada su nezavisnim medijima presečeni kanali finansiranja iz budžeta, putem projektnog sufinansiranja. Ovu temu moramo nametnuti kao jednu od gorućih pred predstavnike međunarodne zajednice na isti onaj način na koji je prepoznata važnost funkcionalnog postojanja nezavisnog Saveta REM-a. To je važno jer je sasvim jasno da vlast ne namerava da se zaustavi na ovome, već želi da u Srbiji primeni ruski model tretiranja stranih donatora koji će primaoce tretirati kao strane agente. Nezavisni mediji su u ovom trenutku odsečeni od novca oglašivača, kojima se preti da se ne oglašavaju u ovim medijima inače će biti satanizovani kroz tabloide, te od sredstava za projektno sufinansiranje, a sada je namera da se i donacije i oni koji ih primaju – kriminalizuju. Ova dramatična situacija zahteva sistemsku reakciju evropskih institucija: političku, ali i formiranje ozbiljnih fondova za podršku nezavisnim i profesionalnim medijma. Ako se to ne dogodi, desetine malih i lokalnih medija moglo bi uskoro da budu bukvalno ugušeni.

Problem je dakako i regionalni. Ukoliko se mediji ANN budu uređivali, bar delimično, iz Vučićevog kabineta, kako se strahuje, to bi značilo da će doći i do promene uređivačke politike uticajnih medija u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Bila bi to prilično neobična situacija, s obzirom na to da su Vučićevi mediji izrazito nacionalistički. Kakve bi posledice ona mogla imati po medijsku scenu u regionu?

– Ne odbacujem mogućnost da nekome iz ovdašnje vlasti pada na pamet da Vučićevu politiku na ovaj način izvozi u region, podržavajući na taj način eksponente njegove politike koji konstantno destabilizuju susedne države. I sam Vučić ima vlažne snove da plasira toksične sadržaje svojih tabloidnih medija u susedstvo. Pretpostavljam da bi tamošnji regulatori to notirali i promptno reagovali na način kako je to već učinio crnogorski koji je zabranio reemitovanje televizija Informer, Pink i Prva.

Dolazimo do teme kojom ste godinama intenzivno zaokupljeni – bezbednosti novinara u Srbiji. Situacija je, blago rečeno, veoma loša, sa tendencijom daljeg pogoršanja. Trenutno je šest novinara „relocirano“ iz Srbije, jer se procenjuje da je bezbednost njih i njihovih porodica ugrožena. Vi ste veoma aktivni u zaštiti novinara, pomažete im na dnevnom nivou. No, kako ih zaštititi dugoročno? Da li se možemo plašiti scenarija u kojem će srpski novinari i mediji uskoro morati, kao što je, recimo, slučaj sa ruskim i beloruskim novinarima, da o događajima u njihovoj zemlji pišu iz regiona?

– Ako povučemo paralelu današnjice sa periodom od 1998. do 5. oktobra 2000. godine, odnosno sa poslednjim godinama vladavine Slobodana Miloševića, sličnosti su možda najuočljivije upravo u nesnošljivom položaju u kojem su se našli novinari i mediji. Aleksandar Vučić je tada bio ministar informisanja u Miloševićevoj vladi, a jedan od prvih njegovih poteza bilo je uvođenje svojevrsnog vanrednog stanja u sferi informisanja: zabranjeno je reemitovanje programa BBC-ja, Glasa Amerike i drugih stranih medija na srpskom jeziku. Ubrzo je usledio i sistematski progon medija, oličen u zloglasnom Zakonu o javnom informisanju, čiji je cilj bio da se nezavisni novinari i mediji zastraše, finansijski iscrpe i nateraju na gašenje – ili pak da se novinari primoraju da napuste zemlju. Vrhunac je bio ubistvo novinara i vlasnika Dnevnog telegrafa i Evropljanina Slavka Ćuruvije. Imali smo i zabranu rada Radija B92, pa smo morali da postavimo predajnike u Bosnu i Hercegovinu i Rumuniju i tako nastavimo da izveštavamo građane Srbije. Imali smo tada više od 50 lokalnih i regionalnih radijskih i televizijskih stanica u slobodnim gradovima, u kojima je opozicija pobedila i odbranila pobedu tokom 1996. i 1997. godine. Danas to nemamo, ali imamo desetine malih i lokalnih medija koje moramo umrežiti i jačati. Treba umrežiti i sve uticajne i angažovane na društvenim mrežama, studentske naloge i druge relevantne aktere. I dalje će neki novinari i novinarke morati da napuštaju zemlju zbog neposredne opasnosti, ali verujem i u rešenost većine građana da se bori za slobodu govora i novinarstvo u javnom interesu. Nadam se da će se probuditi i međunarodna zajednica, da nas jednoglasno podrži kao devedesetih, i formira fondove za podršku.

Spomenuli ste Radio B92, koji je u to doba bio simbol medijskih sloboda i profesionalnog novinarstva. Kao urednik i novinar bili ste proganjani između ostalog i zbog svog angažmana na tematizovanju ratnog nasleđa, zločina i borbe za pravdu za žrtve. Kako komentarišete ovo što se dešava u Srbiji i Republici Srpskoj posle smrti Ratka Mladića? Neverovatno je mnogo ljudi koji veličaju ratnog zločinca, a izgleda da će da bude sahranjen uz državne počasti. Da li je to poraz Srbije, ali i poraz svih nas koji smo se godinama trudili da osvetlimo jezive rezultate nacionalističke politike?

– Mislim da su počinjeni zločini i genocid velika sramota, istorijska. Na žalost, od prvog dana posle promena 5. oktobra 2000. godine nije bilo volje da se suočimo sa tim zločinima, zločince procesuiramo i istinu o tim zločinima učinimo zaštićenom od svakog oblika relativizacije i revizionizma. Danas smo u situaciji u kojoj celim regionom vlada sveobuhvatni revizionizam koji uključuje i poništavanje rezultata Drugog svetskog rata. Nacionalistička ideologija, koja je podstakla ratove i podsticala činjenje zločina, nikada nije kritički i istorijski sankcionisana i zbog toga imamo déjà vu, obnovljenu toksičnu retoriku, nepodnošljivu količinu govora mržnje i glorifikaciju ratnih zločinaca kao nacionalnih heroja. Žrtve su i dalje bez bilo kakve satisfakcije, još uvek postoje hiljade nestalih, a glavni akteri ratova su ponovo u vlasti, kao i njihova ondašnja ideologija. I ako ne bude sahrane Ratka Mladića uz državne počasti, sve što se o njemu govorilo do sada i govori sada posle njegove smrti, samo je kontinuitet u opravdavanju zločina što čini nemerljivu štetu i za proces suočavanja sa prošlošću. Svi mi koji drugačije mislimo i govorimo, ponovo smo pod pretnjama uz ugrožavanje bezbednosti od poklonika zločinca. Na žalost, i nove generacije olako prihvataju takve narative iako nisu živeli u vreme zla. Mislim da ovakvo ponašanje vlasti i medija koji im pripadaju, predstavlja saučesništvo u zločinu koji je počinjen, ali i novi zločin prema građanima Srbije i generacijama koje dolaze: snažno podstiče negativni stereotip o Srbima, koji je formiran i na zločinima Mladića, Miloševića i brojnih drugih čija se zlodela danas rehabilituju.

Svakako moramo da spomenemo i vašu saradnju sa Aleksandrom Vučićem, koja je mnoge iznenadila. Naime, godinama ste bili proganjani upravo od ljudi koji čine njegovu institucionalnu i biračku bazu, a onda ste postali njegov specijalni izaslanik za nestala lica u Hrvatskoj. Imali ste i druge oblike saradnje, u okviru osnivanja Komisije za istraživanje ubistva novinara. Kako je došlo do te saradnje?

– I pre nego što je Vučić došao na vlast, inicirao sam osnivanje Komisije za istraživanje ubistava novinara koju prethodna vlast nije prihvatila i operacionalizovala. Vučić je ovu ideju prihvatio, verovatno kako bi pojačao priču o evropskom putu i vrednostima, i rehabilitovao se za proganjanje medija u devedesetim, i ne samo to… Kao što znate, paralelno sa vođenjem medijske kuće, bavio sam se, a i danas se bavim humanitarnim i socijalnim radom. I kada sam pomagao porodilišta sa uređajima koji život znače prevremeno rođenim bebama, bilo je primedbi da time pomažem režimu jer je to njihova obaveza. Moj motiv je bio i ostao vrlo jasan: ta pomoć je potrebna u određenom trenutku, odmah, kako bi se smanjila smrtnost prevremeno rođenih ili beba rođenih sa nekim problemima. I znao sam da vlast to neće uraditi. Znači, svaki dan predstavljao je mogućnost da se poveća smrtnost. Jedini način bila je hitra reakcija, i mi smo uspeli da rešimo problem i smanjimo smrtnost beba. I u slučaju formiranja Komisije za istraživanje ubistava novinara bilo mi je jasno da ne smem da čekam još 15 ili 20 godina da se promeni vlast. Želeo sam da uradim sve što je moguće da se razotkriju ubistva Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića. Svestan moguće zamke, postavio sam uslov da ne budem deo administracije, da ne dobijam nadoknade, tj. da uz druge članove komisije sam finansiram svoj angažman, a da dobijam podršku onda kada se pojavi opstrukcija. Mislim da smo u vrlo teškom okruženju uspeli da dokažemo ko je ubio Slavka Ćuruviju. Ono što je na kraju usledilo bilo je van moje moći. Pet sudija odlučilo je da donese odluku uz kršenje zakona, što je potom utvrdio Vrhovni sud Srbije.

A kada danas pogledate unazad, da li se kajete zbog odluke da prihvatite Vučićevu ruku?

– Deset godina sam uložio u napore da se sazna istina o smrti naših koleginica i kolega i naravno da se ne kajem. Ponosan sam na angažman nekoliko posvećenika koji su zajedno sa mnom sa istim entuzijazmom i verom radili ovaj posao koji niko pre nas nije radio na taj način.

A zašto ste pristali da budete Vučićev specijalni izaslanik za rešavanje pitanja nestalih lica u Hrvatskoj? Kakvi su rezultati vašeg angažmana na tom polju?

– I ova inicijativa došla je iz neformalnog kruga koji su činili Drago Hedl, najpoznatiji istraživački novinar iz Hrvatske, Milorad Pupovac, lider srpske zajednice u Hrvatskoj i Ivica Vrkić, tadašnji gradonačelnik Osijeka. Zaključili smo da su Hrvatska i Srbija kroz svoje Komisije za nestale i Ured za nestale politizovale svoju ulogu, blokirale proces pronalaženja i identifikaciju nestalih i da je veoma važno da se uključi i civilni sektor, da pomognemo i individualno. Tako je podneta inicijativa tadašnjoj predsednici Hrvatske Kolindi Grabar Kitarović i Aleksandru Vučiću, koji su nam dali mandat, ali ponovo uz moj istovetan uslov – da ne budem deo kabineta i administracije, i da ne dobijam nadoknadu i bilo kakve privilegije. Radio sam sa udruženjima nestalih i porodicama na pronalaženju informacija o mogućim mestima pokopa, razmenjivao podatke sa hrvatskom stranom … Nažalost, vrlo brzo sam ostao sam, jer se kolega Vrkić razboleo. Nastojao sam da podržim i organizacije Srba u Hrvatskoj, koji su veoma često meta nacionalističke histerije i ustašizacije dela hrvatskog društva. I danas to činim individualno. Istraživao sam opstrukcije i razloge za blokiranje potrage za nestalima i o tome javno govorio. Činio sam ceo proces i brojke transparentnim. Davao sam inicijative i predloge kako je moguće za nekoliko godina rešiti najveći broj slučajeva – putem efikasnije identifikacije (prikupljanje DNK materijala od porodica), formiranjem zajedničkih istražnih timova za Oluju i region Vukovara (dva perioda tokom kojih ima najveći broj nestalih), itd. Naravno da nisam mogao da utičem na državne politike, jer su odnosi između dve zemlje sistemski kvareni, ali pomagao sam porodicama da dođu do informacija i bilo je više slučajeva u kojima se uspešno došlo do ekshumacija, identifikacija i dostojnih sahrana. Nažalost, još uvek ima preko 2.000 nestalih, a saradnja dve zemlje ne postoji kada je reč o potragama za nestalima. Takođe, odnos aktuelnih vlasti u Srbiji prema Srbima u Hrvatskoj je sraman. Godinama ne postoji nikakva saradnja i podrška. Istovremeno, srpska zajednica je uspela da izgradi desetine Srpskih kulturnih centara po Hrvatskoj, pokrene i realizuje niz inicijativa podrške Srbima koji žive u Hrvatskoj kao i povratnicima. Pored toga, veoma je važno da se srpska zajednica istovremeno svakodnevno bori protiv narastajućeg revizionizma i ustašizacije, da redovno kroz komemoracije i druge aktivnosti demonstrira otpor pokušajima da se ponište činjenice o antifašističkom pokretu i o srpskim žrtvama tokom ratova.

Lupiga.Com

Tekst je prenet sa portala Lupiga.