Veran Matić – Vukovar, tridesetogodišnji rez

Piše: Veran Matić

Prvi, zato što uz naglašenu subjektivnost hrvatske strane putem dokumentarnih video materijala sistematizuje deo tragičnog raspada nekadašnje zajedničke države. Drugi, zato što pruža, koliko je to moguće, objektivni naučni uvid u korene zla koji su krajem prošlog veka značajno doprineli krvavom raspletu koji svoju simboliku sa hrvatske strane pronalazi u padu Vukovara koja se obeležava na današnji dan. Da su autori serije „NDH“ samo poslagali jezive arhivske crno-bele snimke koji su do sada bili pohranjeni u arhivama, i kolorne snimke koje zbog ratne medijske blokade nismo mogli da vidimo, to bi bilo sasvim dovoljno da razumemo tragiku srpsko-hrvatskih odnosa na ovim prostorima koje simbolizuju Vukovar, Bljesak i Oluja.

To što su jedni bežali na traktorima i prikolicama a drugi pešačili napuštajući razrušen grad, ništa ne menja. Jer suština ostaje onakva kakvu je na samom kraju epizode o padu Vukovaru izrekla nesrećna devojka iz kolone preživelih civila, koja kroz suze na izlazu iz razrušenog grada kaže: „Ubili su nam prijatelje a ništa im nismo krivi. Nismo želeli rat . Mi volimo ljude, ne ubijamo ih. Ali ih svejedno ne mrzimo. Ne mrzimo“. 

Svojevrsni krešendo u programskom smislu predstavlja ponovno emitovanje fono izveštaja novinara Siniše Glavaševića, koji je svoj poslednji izveštaj pre tri decenije završio rečima „Nadajmo se da je mukama po Vukovaru kraj“. Nažalost, to su bile i poslednje reči u etru hrabrog tridesetjednogodišnjeg novinara koji je tokom 87 dana opsade svakodnevno izveštavao o tragediji rodnog grada. Zajedno sa ostalim pacijentima, izveden je iz vukovarske bolnice (u kojoj se nalazio zbog povrede koju je zadobio od krhotina granate) i ubijen na Ovčari. Njegovo telo je ekshumirano iz masovne grobnice i identifikovano tek 1997. godine.

Voleo bih da danas u Srbiji postoji atmosfera koja bi sa razumevanjem podržala televizijsko emitovanje filma „Vukovar, poslednji rez“ u produkciji nekadašnjeg B92. Nažalost, daleko smo od toga, iako je od njegovog premijernog emitovanja prošlo tačno petnaest godina. Gledajući aktere koji se u njemu pojavljuju, shvatam koliko važnih svedoka je u međuvremenu otišlo sa ovog sveta, koji su mogli da pomognu da nestali budu konačno pronađeni i identifikovani a njihove porodice dobiju kakav-takav smiraj. Baš kao što ga je svojevremeno pronašao Bojan, sin Siniše Glavaševića, koji je prošle godine napisao da je „vrijeme da Hrvatska i Srbija počnu graditi dobrosusjedski odnos, temeljen na istini i pravednosti“.

Na tom tragu, veoma je važno ono što je prekjuče u Vukovaru rekao Milorad Pupovac: „Mi bismo trebali živjeti svoje živote, a ne smrti svojih mrtvih. Mi bismo trebali živjeti svoje živote, a ne mržnje svojih i tuđih historijskih neprijateljstava. Mi bismo trebali da živimo živote svoje djece ukoliko ne želimo da njihove živote živi ili će živjeti netko drugi. Mi bismo trebali živjeti budućnost svoje djece, a ne prošlost prošlost svojih očeva, djedova i pradjedova. Onih od prije 30 godina. Onih od prije 80 godina. Da, mi ne bismo trebali živjeti u krugu, u kolu smrti, mržnje i strašne prošlosti naših predaka“.

To je to. Vukovar, tri decenije kasnije.

Podeljen grad. Više od 500 nestalih, najviše Hrvata, ali i Srba o kojima se manje govori, ili ne govori. Na komemoraciji ubijenim Srbima na obali Dunava, samo pripadnici srpskih organizacija. Venci u Dunav, jer nema obeležja ispred kojeg bi bili postavljeni. Više od 40 ubijenih i nestalih od snaga Tomislava Merčepa, i to pre razornog uništavanja grada od JNA, teritorijalaca i paravnojnih formacija.

Završiće se i ova okrugla 30. komemoracija. I čekaće se 31. A da se u međuvremenu najverovatnije ništa ne dogodi:

Ni zajednički skup baš u Vukovaru, svih najvažnijih aktera sa obe strane, potrage za nestalima, sa najboljim ekspertima, uz pomoć stručnjaka iz sveta i sa političkom i svakom drugom podškom međunarodnih organizacija i prijatelja koji su zainteresovani da nam pomognu u rešavanju najbolnijeg pitanja – nestalih. U pravljenju akcionog plana zajedničkih aktivnosti, sa oročavanjem jasnih zadataka i planiranim rezultatima. Verujem da je to jedino mogući put koji će dati rezultate. Isto kao i za nestale u Oluji i sve ostale.

Posle gestova obe strane u zajedničim komemoracijama, koji su obeležili proteklu godinu, neophodne su i zajedničke potrage.

Međusobne optužbe i uslovljavanja biće kontinuitet u sporom pronalaženju nestalih i identifikovanju oko 900 tela koja se nalaze u mrtvačnicama.

Nestali i njihove porodice mole da budu nađeni, ožalovani i dostojanstveno sahranjeni.