Veran Matić – Pomešane uloge

Piše: Veran Matić

To je najbolja potvrda onoga čemu svakodnevno svedočimo. Naročito poslednjih nekoliko dana, kada su se strasti poprilčno razbuktale, i kada se duboko prelaze zamišljene granice i nevidljive crvene linije. Iz dana u dan se potvrđuju negativni navodi iz istraživanja koji ukazuju da „iako postoji solidan zakonodavni okvir, problem je nesprovođenje propisa kao i to što je medijsko regulatorno telo pod snažnom političkom kontrolom i neefikasno, odnosno ne koristi ovlašćenja poverena zakonom”.

Ako predsednica Saveta REM-a, Olivera Zekić, prikazivanje fotografija zastrašujućeg sadržaja relativizuje njihovom navodnom „edukativnom ulogom”, a ministarka kulture i informisanja zamenom teza da bi njihova zabrana ugrozila slobodu informisanja, onda za rezultat imamo  (ne)očekivani ishod. Ministarka i potpredsednica Vlade Maja Gojković je pod rednim brojem 299. stavila potpis na peticiji kojom se za „bespoštednu kampanju” optužuju i „nevladine organizacije i mediji”. Ovo je zamena uloga. Tačnije, logičan nastavak dosadašnje zamene teza.  Ako ih već ne brani, ne vidim razloge da ih na ovaj način napada.

Svojevrsni skandal je potpis pod brojem 23. gde je navedeno ime Mikija Vukašinovića, novinara i publiciste. Miodrag Miki Vukašinović nije samo to. On je pre dva meseca izabran za člana Saveta REM-a. Stavljanjem svog potpisa i ćutanjem na sve ono što prethodnih dana prikazuju pojedini emiteri, Vukašinović je jasno pokazao zašto je Savet REM svojevrsna „rak rana” ovdašnjeg medijskog sistema.

Za razliku od mnogih, pokušavam da biram reči zbog ovakvog ponašanja. Stičem utisak da je mnogo više onih koji bi da se temperatura povisi, da se strasti uzburkaju, jer se jedino tako ostvaruju njihove lične i uskogrude agende. Mnogi bi da love u mutnom, da se dovedu u pitanje nesporni dometi Radne grupe za bezbednost i zaštitu novinara koja, i u okrnjenom sastavu, uspeva da dobije javne pohvale Evropske komisije između ostalog i zbog „uspostavljanja  dvadesetčetvoročasovne telefonske linije za prijavu napada ili pritisaka na novinare”,  koja daje vidljive rezultate.

Svakodnevno hodamo u atmosferi u kojoj se verbalne pretnje i osude lako mogu pretvoriti u atake na redakciju „KRIK-a”, tamošnjih urednika i novinara. Ulozi su visoko podignuti, i u skladu sa time, sve je moguće očekivati. Iskustvo nas uči da treba da spustiti loptu i hladnokrvno  razmotriti šta i kako dalje. Nije dobro pravdati nekadašnje odluke trenutnim stanjem, kao što se ne sme ignorisati ozbiljnost situacije koja lako može rezultirati ishodom zbog kojeg će svi žaliti. Potrebne su nam hladne glave, odmeren i jasan stav međunarodne zajednice, kao i razumna, svrsishodna podrška uticajnog inostranog nevladinog sektora koja će biti lišena svrstavanja.

Samo tako možemo doći do nekakvog konsenzusa u ovakvoj krizi u kojoj je ugrožena bezbednost novinara. Sve drugo nas vodi u frustrirajuće stanje konstantnih visokih tenzija u začaranom krugu napada, svrstavanja i samoobmana.