Veran Matić – Magda – E znao sam, znali smo, znamo…

Piše: Veran Matić

I u slučajevima u kojima lično poznajem žrtve, i kada ih ne poznajem. Taj refleks je verovatno deo dugogodišnjeg senzibiliranja za ovu temu i kroz kampanje borbe protiv nasilja nad ženama, porodičnog nasilja, dok smo  gradili sigurne kuće za žene sa iskustvom nasilja, programe ekonomskog osnaživanja žena koje su preživele nasilje… A i zbog svesti o masovnosti seksualnog nasilja prema deci, incesta, zbog nasilničke kulture, nasilničkog vaspitanja i obrazovanja. Zbog masovnog poricanja koje je trajnog karaktera a posebno u ovakvim situacijama kada žrtva progovori. I zbog svesti o tome da se sistemski ama baš ništa ne preduzima: opet kada je reč o organizovanoj nekažnjivosti, zaštite i podrške žrtvama, osnaživanju žrtava… Kada se ništa ne radi na obrazovanju od vrtića, pa do institucija direktno zaduženih za reagovanje u slučajevima seksualnog nasilja, kako bi sa potpunim razumevanjem, empatijom i društvenom podrškom umanjili počinjenu štetu a krivce kaznili, kako bi se stvorili preduslovi za prevenciju.

Ne poznajem Magdu, osim iz njenih tekstova i sa tvitera. Ali njeno svedočenje pogađa me kao da smo rod.

I zbog toga takođe, ono –  znao sam.

#NisamPrijavila ovo je jedini moj snimak čiste sreće. Samo dve godine kasnije bila sam seksualno zlostavljana. Ovde imam šest. Jebeno bilo je lepo. pic.twitter.com/lRZURPQ9e6

— magda janjić (@magdajanjic) February 17, 2022

#NisamPrijavila ovo je jedini moj snimak čiste sreće. Samo dve godine kasnije bila sam seksualno zlostavljana. Ovde imam šest. Jebeno bilo je lepo.

#nisamprijavila jer je bio omiljeni komšija oko 50, a ja imala osam godina. Mislila sam da radim nešto strašno, dok me je on dovlačio kod sebe jer mi je donosio sličice Sara Kejn.

Sara faking Kej ne Kejn.

Majci sam rekla nakon večeri kada je uhapšen Mika Aleksić, to jutro kad ja imam 43 godine sve sam joj rekla, da ona nije kriva. Da nije mogla da spreči.

Eto trebalo mi je 30 i nešto godina da kažem. I dalje mi je loše zbog toga, to nikad ne prestaje. Bol ne prestaje.

Najgore je onda došlo, kada sa 14 godina imam najveću ljubav, prvi dečko, prvo seks. Ubijao me od batina dve i po godine. Ja sam mislila da tako treba, Da je to ljubav.

I dalje se borim sa posledicama zlostavljanja, tu kraja nema, mnogo je posledica i sranja. Ali eto #NisamPrijavila jer sam bila mala. Posle me je bilo sramota. Mislila sam da sam ja poremećena.

Ali sad znam da nisam ja kriva. Ni moja mama. Kriv je pedofil i nasilnik. Ali za to mi je trebalo više od 30 godina. LJUDIIIIIIII!!!!!

#NisamPrijavila I teku mi suze sad jer znam prijatelje kojima sam sve ispričala, jadni oni. Simonida ne može da veruje da sam ja to prvo ispričala kao da se desilo jednom. A onda je shvatila da je to trajalo godinama. Svi snose posledice, a još imam i decu.

Zlostavljanje je jako zajebano jer je prikriveno i zavodljivo. Ja sam mislila da je super da me dečko bije, jer kao to je to batine pa ljubav. Navikla sam se na batine.

Život je hteo, odnosno ja, da imam decu. I mnogo je hevi kad znaš da moraš da i ispričaš. Ja nisam. Evo možda sad čitaju. Ne umem drukčije. Sjebana sam.

Matori zlostavljač je mrtav dugo, a drugi je ok, ima ćerku.

***

Važno je primetiti da je ispovest Milene Radulović bila okidač i ohrabrenje. A procesuiranje ovog slučaja, način praćenja… zajedno, ogoljuju sve stereotipe, a i pogrešnu praksu. Od istrage, medija, sudova itd.

Magda vrlo jasno razotkriva važan detalj: I kao žrtva, ima teret empatije prema prijateljima i najdražima… „Svi snose posledice…“

To precizno govori o kulturi koja je na strani nasilnika a ne žrtve. Da je očekivana reakcija da će se pre istinom naneti nova bol, nego što će doći do preraspodele boli kroz solidarnost i razumevanje koje će uslediti.

Ne govorimo jasno o tome da ćemo i mi zajedno plakati, ali i prolaziti kroz oblik katarze kada uočimo da ovakve ispovesti mogu dovesti do zalečenja, ne samo Magde i drugih žrtava, već i samog društva. I da će svako svedočenje biti pretvarano u neki novi mali iskorak u tom pravcu.

Voleo bih da verujem u to da smo i dalje sposobni da tako suštinski, dubinski menjamo društvo i kulturu koja čini da nasilje nadvladava ljubav.

Svedočenje je prvi herojski korak koji niko drugi nije mogao da napravi, ali sada kada znamo pouzdano činjenice, svako od nas mora da primi deo na sebe, da kroz solidarnost deli, da čini sve što može da se ohrabre sve i svi da progovore, ali i da svakome pomognemo da nastave živote uz svo moguće saosećanje, konkretnu podršku i stvaranje efikasnih mehanizama prevencije, da se svaki oblik seksualnog i drugog nasilja nad decom i ženama učini potpuno nedopustivim, drastično i efikasno kažnjivim i da svaki dečak nauči da poštuje svaku devojčicu, svaku devojku, ženu…