Veran Matić – Jadovno – Smiljan – Pag

Piše: Veran Matić

Kada bi u udžbenicima postojala relevantna lekcija o genocidu na prostoru Nezavisne države Hrvatske, priča o sistemu koncentracionih logora Gospić – Jadovno – Pag, mogla bi se nazvati „Uvod u Jasenovac“, jer su se praktično najsurovije masovne likvidacije civila, prvenstveno Srba, Jevreja i antifašista (i Hrvata), počinjene u ovom sistemu logora prethodile osnivanju najstrašnijeg koncentracionog logora u ovom regionu Evrope. A kada pogledamo brojeve (po različitim izvorima između 24.000 i 40.000 ubijenih za samo 55 dana), postaje besmisleno stepenovati zlo. Poslednjih nekoliko hiljada logoraša, pre zatvaranja ovog prvog sistemskog istrebljenja, preseljeno je u Jasenovac i oni su prvi zatvorenici i žrtve ovog monstruoznog centra genocida.

Na žalost, nema više lekcija u udžbenicima koje bi ovim podacima pretvorilo naše obrazovne institucije u najubedljivije škole antifašizma koje bi sprečile bilo kakve pokušaje revizije istorije, relativizacije, negiranja. Koje bi gradile kulturu mira kroz sećanje i dostojanstvenu memorijalizaciju.

Na putu ka ovom stratištu, čitajući knjigu Slavka Goldštajna „1941. Godina koja se vraća“, mešale su mi se sudbine nestalih kojima se bavim iz ratova devedesetih i sudbine surovo mučenih, pobijenih i bačenih u jame bez dna (od čak 19 samo su tri istražene). Pred očima su mi porodice, ako je neko preostao, koje ne znaju gde su kosti najmilijih, u kojoj su jami…

I ponovo imamo opasnost da se ne učini sve kako bi se nestali pronašli i kako bi bili dostojno ožaljeni i sahranjeni.

Ispred jame doslovno sam pomislio kako postojeći procesi zajedničkih komemoracija u Hrvatskoj daju značajan doprinos uspostavljanju procesa pomirenja. Ali šta ćemo sa pomirenjem vezanim za to strašno zlo počinjeno ovde u Jadovnom, na Pagu, Gospiću, Jasenovcu i drugim nebrojnemi stratištima. Procesi pomirenja moraju biti tesno vezani i za ovaj period, za ova mesta sećanja na zločine. Ne možemo preskakati. To je jedinstven proces.

Bilo je dovoljno da ste bili Srbin, Jevrej ili antifašista – Javni servis

Govor koji je obeležio ovu komemoraciju održao je Ranko Britvić u ime udruge VeDRA, Veterana domovinskog rata i antifašista. (Ranko je iz Kaštel Kambelovca – Male Moskve odakle je najviše poginulih na Sutjesci…)

“Tko je ovo počinio? Ovo nije ljudski rod, ovo nije moj hrvatski narod. Ovo su izrodi, ovo nisu ni zvijeri. Dok smo živi dolazit ćemo na ovo mjesto. U ovoj istoj Lici pronađeni su posmrtni ostaci ustaških časnika koji su sahranjeni kao visoki hrvatski časnici. To nisu nikakvi časnici, to su ološi kakva im je bila i država”

Predstavnike ove izuzetne Udruge video sam na svim dosadašnjim komemoracijama, od Varivoda i Grubora do Jadovna. Predvođeni generalom HV u miru, Lukom Džankom snažno istupaju protiv svake revizije istorije, reafirmacije ustaštva, snažno se boreći protiv politika i simbola fašizma.

Pomišljam koliko je važno da ovakve organizacije i udruženja postoje i koliko bi bilo važno da zajedno sa sličnim organizacijama intenzivnije budu uključeni u društveni život regiona, kroz saradnju, edukaciju, informisanje.

***

Zbog toga me raduje vest koju mi saopštava predivna Vesna Teršelić, takođe nezaobilazna na ovakvim manifestacijama, koja vodi centar za suočavanje sa prošlošću Documenta. Kaže da ima dobrih naznaka o kontaktima i planovima Muzeja genocida iz Beograda i Muzeja Jasenovac. Zaista, teško je, gotovo nemoguće suočavanje u svojim malim zemljicama, izolovano sa tako isprepletanom našom zlom prošlošću. Zbog toga je važno da postoje zajednički napori.

To me ponovo vraća na ono čime se svakodnevno bavim. Neće biti ozbiljnih napredaka više u potrazi za nestalima ako ne promenimo pristup i ne počnemo zajedno mi, Srbi i Hrvati, da tražimo naše nestale. Odvojena potraga i međusobno dopisivanje posle 25 godina iscrpli su mogućnosti. Zbog toga treba da pravimo zajedničke timove i posvetimo se svakom posebnom imenu. Jer je svako od stradalih posebna jedinstvena sudbina za koju treba skupiti sa svih strana sve informacije koje bi nas dovele do mesta stradanja, ekshumacije i uspešne identifikacije.

Suočavanje sa prošlošću, ispravljanje onoga što je moguće popraviti, učenje o miru na temeljima sećanja na zlo iz prošlosti i iz poslednjih ratova, put su ka ozdravljenju, pomirenju. Temelj su novim učenjima za nove generacije, kako i njih ne bi opterećivala prošlost na način koji bi ih radikalizovao, već upravo obrnuto, kako bi radili na smirivanju strasti, građenju poverenja i mirovnih politika.

I pomirenja.

I da ponovim još jednom: I za ovu generaciju političara isto važi – prioritet je stvaranje institucije koja bi se bavila razmenom i zajedničkim edukativnim projektima po uzoru na nemačko-francusku inicijativu u kojoj je učestvovalo preko 9 miliona mladih od 1956. godine. Rezultati su više nego očigledni, jedna viševekovna negativna spirala ratovanja pretvorena je u građenje zajedničke Evrope u miru. I mi bi kroz takve modele saradnje ne samo na duži rok imali programe reedukacije, približavanja, upoznavanja, već i procese veće integracije u pozitivno nasleđe i iskustva Evrope u svim oblastima, a na temeljima antifašizma posle Drugog svetskog rata.