Veran Matić – Aida

Piše: Veran Matić

Filmska i prava Aide su se srele u Njegoševoj ulici na Međunarodni dan borbe protiv fašizma i antisemitizma, u godini u kojoj se navršila decenija od Mladićevog hapšenja. Bacajući jaja na Mladićev mural, Aida Ćorović je “stala iza svih žrtava Srebrenice” o kojima govori film “Quo vadis, Aida? pet meseci pošto je Ratko Mladić drugostepeno osuđen na doživotni zatvor zbog genocida, zločina protiv čovečnosti, kršenja zakona ili običaja ratovanja tokom rata u BiH 1992-1995.

Verujem da svako ko poznaje Aidu nije iznenađen njenim činom. Od kada je znam, uvek je hrabro jurišala prateći sopstveni instikt i osećaj za slobodu, pravdu i humanost bez obzira na posledice koje to može da izazove. Pre deset godina Aida je imala policijsku zaštitu zbog brutalnih pretnji na Fejsbuku od strane mladića koji je otišao u Siriju na ratište kao i zbog verbalnih napada i uvreda koje joj je svojevremeno uputila Islamska zajednica u Srbiji pokojnog Muamera Zukorlića.

Aidina spontana reakcija u Njegoševoj ulici podsetila me je njene alarmantne i mobilišuće postove na društvenim mrežama tokom dramatične situacije u Sandžaku tokom pandemije COVID-19. Srpski filantropski forum se uključio u trenutku kada je situacija do te mere izmakla kontroli u domovima zdravlja u Sjenici i Tutinu i u bolnici u Novom Pazaru da je bilo neophodno brzo pribaviti uređaje i material kako bi se podmirile potrebe zaraženih kojima su bili nepohodni terapija i smeštaj.

Na samom početku projektnog sufinansiranja 2014. godine,  sa Aidom Ćorović sam bio član republičke komisije koja je dodeljivala sredstva za štampane medije. I tada smo se odlično razumeli podržavajući projekte koji su to istinski zaslužili svojim kvalitetom. Sada deluje kao naučna fantastika i daleka prošlost takav sastav komisije za projektno sufinansiranje.

Aidin i Jelenin čin pokrenuo je lavinu koja se filmskom brzinom odvijala u prethodna 24 sata. Ništa se ne bi desilo da bez simboličkog čina gađanja murala sa nekoliko jaja. Spontanost koja ih je rukovodila me je podsetila na ono što mi se motalo po glavi kada sam pre godinu dana načinio simbolički čin ispred spomenika na Ovčari na u Vukovaru. Ovakvi gestovi imaju svoju cenu jer otvaraju prostor koji neko drugi treba da prepozna i iskoristi. Razvoj događaja u Njegoševoj ulici daje mi nadu da će se na još nekim bitnim neuralgičnim tačkama naše nedavne prošlosti prepoznati tačka spajanja umesto razdvajanja.