Veran Matić – Suočavanje sa problemima koje treba rešavati

28. November 2023.
Moram odmah na početku da kažem da još nije kasno da se donesu važne odluke koje su od životnog značaja za sve žrtve masovnih ubistva u OOŠ „Vladislav Ribnikar“, Duboni i Malom Orašju. Govorim to iz prve ruke jer sam u stalnom kontaktu i sa roditeljima ubijene dece, ali i sa roditeljima ranjene dece koja se svakog dana suočavaju sa bolnim terapijama i problemima koje im je nanelo višestruko povređivanje. Još nije kasno da svaka porodica dobije doživotnu podršku u svakom smislu – zdravstvenom, socijalnom, finansijskom, da više ne moraju da brinu o egzistencijalnim problemima koje im je stvorio masovni ubica, jedan ili drugi. Svako ranjeno dete treba da dobije svu moguću podršku da se izleči i edukuje za profesiju koju želi i da se omogući posao. Da sva deca koja su bilo posredno ili neposredno deo ovih traumatskih događaja dobiju trajnu podršku koja god im bude potrebna.
IMG_0957
Utorak 28. novembar ispred ulaza u OOŠ "Vladisalv Ribnikar". Foto: Veran Matić

Autor: Veran Matić

Jednom rečju, da se formira institucija koja će brinuti o svima bez obzira ko bio na vlasti, sa budžetom koji će biti adekvatan za rešavanje svih problema. Ne postoji univerzalni model, postoji samo potreba da se svi koji su doživeli traumu prate trajno i da se reaguje na sve promene, potrebe… 

Dogodilo nam se već prvi i drugi put, u samo dva dana. Zbog toga moramo izgraditi praksu adekvatnog reagovanja i ubuduće. Ne smemo prokockati ovo iskustvu i opet dozvoliti da neko nekada kreće iz početka. Na prvom mestu moramo da podvučemo crtu ispod onoga što je učinjeno, odnosno nije učinjeno. Pre nekoliko nedelja imali smo najavu protesta roditelja ubijene dece u OOŠ „Vladislav Ribnikar“. Potom otkazivanje. Za sutra imamo novu najavu protesta. Šta se to događa što najranjivije tera na neke očajničke mere?

Rekao bih – nečinjenje. Ili nedovoljno činjenje. Ili pogrešno činjenje. Ili puno činjenja koje je simuliralo neku aktivnost. 

Znam da će mnogi govoriti da je inicijalna kapisla za protest neizbor predstavnika roditelja ubijene dece, čije drugo dete i dalje ide u istu školu u školski odbor. Razumeo sam da je ovo važno zbog sećanja na ubijenu decu, memorijalni karakter dela škole u kojem se desio zločin, i sl. Ali kako smo došli do ove situacije?

Koliko je ovo važno pitanje za samohranu majku teško ranjene ćerke koja se bori sa užasnim povredama koje je napravio masovni ubica, koja nema nikakvu pomoć, sa 30.000 dinara prihoda, dok ćerka ne završi četvrti razred, koji je u toku i sa potpuno neizvesnom budućnošću. Sa neizdrživim dnevim troškovima za lekove i terapije. 

 

Utorak 28. novembar ispred ulaza u OOŠ “Vladisalv Ribnikar”. Foto: Veran Matić

U ovom užasu koji nam se dogodio ne smemo zapostaviti ni jedno pitanje surovo otvoreno nezapamćenim zločinima. Siguran sam da najmodernije savremene terapije neće imati trajnog karaktera ako porodica ne zna kako će preživeti ekonomski, socijalno… 

Briga za zdravlje jeste u prvom planu, ali kako vreme prolazi, biće sve teža ako ne bude trajne materijalne podrške. Samohrana majka mora dobijati dovoljno sredstava za sebe i svoju porodicu, trajno. I taj iznos mora da zadovoljava sve potrebe egzistencije i rehabilitacije. Često se zapostavlja činjenica da su rane trajne, da će biti delimično zalečene ali da će ranjeni doživotno trpeti posledice. A sa njima i članovi njihovih porodica. O ovome nema mnogo sistemske društvene brige. 

Verujem da se niko ne oseća pobednički nakon diskutabilnog ishoda glasanja Saveta roditelja za Školski odbor Osnovne škole “Vladislav Ribnikar”. Svi smo poraženi.   A šta smo očekivali? Svi smo znali za neprijateljski odnos bivšeg i aktuelnog Saveta roditelja prema inicijativama roditelja ubijene dece vezane za memorijalizaciju, za deo škole koji se sada ne upotrebljava za nastavu i koji nikada više ne treba da bude upotrebljen u tu svrhu. Pa zašto su onda nadležne institucije vodile ceo proces u ovom pravcu? Bilo je potpuno jasno da će proces predstavljati produbljivanje ostrašćenosti prema roditeljima ubijene dece. Ovo sada je vrhunac neuspeha vlasti u rešavanju ovog problema.

Kako protiče vreme, u sve većoj meri se udaljavamo od inicijalnih predloga, proklamovanih ideja, zamišljenih ciljeva i datih obećanja. Sedam meseci nakon tragedije sve to čini se sve daljim i teže ostvarivim. Verujem da niko nije zadovoljan što se stvari kreću u neželjenom smeru. Istinski strahujem od dalje polarizacije i iznuđenih poteza koji se u radikalizovanoj atmosferi baziraju na (van)institucionalnim pritiscima. Takva rešenja gase požar ali maše suštinu. Trenutno stanje može biti promenjeno istinskom i iskrenom participacijom svih koji mogu da pomognu da se stvari poboljšaju i učine snošljivijim za porodice nevinih žrtava i ranjene u Beogradu, Duboni i Malom Orašju. 

Proteklih meseci vodili smo razne bitke koje još uvek traju. Krenuli smo od promene preovlađujućeg, bolesnog medijskog narativa koji je mesecima isključivo nametao priču o ubicama umesto o nevinim žrtvama. Apelom roditelja, serijom tekstova o stradalima i aktivnom participacijom porodica žrtava u medijima, donekle je promenjena nametnuta tabloidna vizura koja se i dalje pohranjuje.

Nakon skoro sedam meseci, još sam uvereniji da na mnogim poljima “gubimo trenutak”, gubimo vreme, gubimo prostor, kao da nas je neko začarao da se bavimo mnogo više ubicama nego žrtvama, da se bavimo formalniim pitanjima a ne suštinom, da one sa trajnim gubicima najdražih još više povređujemo umesto da im olakšamo živote. 

Ovu  formulaciju „gubljenja trenutka” u međuvremenu mogu da proširim na Dubonu i Malo Orašje koje smo tri puta posetili. Jednom samostalno, radi bazičnog upoznavanja, drugi put zajedno sa porodicama  nastradlih u “Ribnikaru” i treći put sa Tamarom Džamonjom Ignjatović, članicom vladine Radne grupe za podršku mentalnom zdravlju radi dogovora u vezi sa psihološkom pomoći. Svaki put sam se vraćao u Beograd sa spiskom stvari koje treba uraditi kako bi se olakšao život porodicama nastradalih i žrtvama. I svaki put sam nailazio na nedopustivo nereagovanje. Mislim da niko ne može više da govori da nije znao. 

 

Utorak 28. novembar ispred ulaza u OOŠ “Vladisalv Ribnikar”. Foto: Veran Matić

Ovakav odnos vlasti simbolički personifikuje preporuka Ministarstva prosvete u vezi sa glasanjem za Školski odbor koja nije ispoštovana. Olaki pristup i nenaučena lekcija vraćaju se  kao bumerang zbog odsustva sistemskog pristupa države naraslim problemima u Beogradu, Duboni i Malom Orašju od kojih su mnogi lako rešivi. Njihovo rešavanje bi relaksiralo tenzije i pokazalo da postoji dobra volja i želja da se pomogne. Ili da se makar ne odmaže. 

U proteklom periodu, zajedno sa roditeljima smo konkretizovali niz ideja vezanih za memorijalizaciju i sećanje na nevine žrtve. To je dobar put u kojem nam je u narednim fazama nužna pomoć države na raznim poljima. Ako država to neće i ne želi, bolje je da nam to svima glasno i jasno saopšti kako ne bismo gajili lažne nade i kako bismo se fokusirali na samoorganizovanje u traženju drugih vrsta pomoći.    

Možda država misli da je bitnije danonoćno čuvati kuću porodice optuženog masovnog ubice u Donjoj Duboni umesto da pomogne rešavanje životnih problema sa kojima se suočavaju porodice ubijenih i teško povređenih? Kao što očito preovladava stav da je bolje dopustiti i tolerisati nepotrebne tenzije u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”? Zatvaranjem dela škole nisu rešeni narastajući problemi čijim rešavanjem i otklanjanjem neko iz države mora suštinski da se bavi sa istinskim  nespornim mandatom.  

Dok se to ne desi – dešavaće se sporno glasanje za Školski odbor kao simbolično podsećanje da možemo kao država i društvo da okrećemo glavu i negiramo stvarnost ali od uzroka i posledica tragedija 3. i 4. maja ne možemo pobeći niti se sakriti dok se sa njima istinski ne suočimo.  

Mislim da je neophodno da nadležni preuzmu odgovornost tako što će Savet roditelja staviti na svoje savetodavno mesto. Školski odbor suspendovati jer ionako funkcioniše kako nadležni odluče. Postaviti na mesto direktora škole, osobu od kredibiliteta, sa velikim iskustvom u prosveti, sa društvenim integritetom i ovlastiti je da u narednih nekoliko godina upravlja ovom školskom ustanovom u skladu sa odlukama vlade ili tela koje bi Vlada formirala kako bi se zadovoljile sve potrebe svih, a u cilju ozdravljenja kroz različite aspekte i aktivnosti koje prepoznaje svetska praksa. 

Da deca koja nastavljaju obrazovanje, dobiju maksimalnu podršku, da roditelji dece koja su ostala bez braće i sestara, najboljih drugara, dobiju potpunu podršku na svim nivoima, da deca koja su traumatizovana na bilo koji način, uključujući i činjenicu da samo pohađaju te škole, dobiju podršku i trajno praćenje kako bi im se pomoglo… 

Da mesta zločina budu zaštićena i trajno obeležena u znak sećanja na masovne zločine i da se o tim mestima sećanja brine institucija koju bi posebno formirala vlada. 

Da se na taj način omogući da se u narednim godinama stvori memorijalna institucija koja bi se bavila sećanjem na žrtve, njihove živote i vrednosti, izražavanjem pijeteta, empatije, koja bi bila posvećena razvoju aktivnosti koje bi se u budućnosti bavile prevencijom nasilja i specijalizovana za pružanje usluga svim školama na formiranju narativa protiv kulture nasilja. 

Institucija za demilitarizaciju društva, u svim segmentima. 

Moramo stvoriti instituciju kojom ćemo se ponositi. Koja će biti najpraktičnije korisna na nacionalnom nivou, ali i regionalno. Naravno i na međunarodnom nivou, jer ova dva masovna zločina sa sobom nose novo neželjeno prepoznavanje globalnog iskustva. Ta institucija mora da predstavlja odnos našeg društva prema najnevinijim žrtvama na ovom svetu. 

 

Utorak 28. novembar ispred ulaza u OOŠ “Vladisalv Ribnikar”. Foto: Veran Matić

Potreban nam je društveni dogovor koji će obezbediti mir žrtvama, i tamo u Raju, i mir neophodan za izlečenje ranjenoj deci, i mir svoj deci koja pohađaju škole u Beogradu, Malom Orašju i Duboni, njihovim roditeljima i nastavnicima. Mir društva u odnosu na osećaj da se ovi užasni zločini rešavaju na način koji će omogućiti pravdu. Ili demonstraciju iskrene ne samo želje već i prakse da se omogući pravdeno rešavanje ovakvih neželjenih situacija ubuduće. 

Svi znamo da novac nije problem. Ako nema u našim institucijama, ima kod donatora koji vrlo plemenito nude svoju podršku. 

Nedelovanje je nedopustivo. 

Ovo društvo ima dovoljno snage da učini iskorak u solidarnosti i van institucija sistema.

Zbog toga je važno da se što pre organizujemo i istinski budemo sa porodicama ranjene i ubijene dece Dubone, Malog Orašja i OOŠ „Vladislav Ribnikar”. Da pomognemo tamo gde nema očekivane pomoći i da to bude trajna aktivnost.  

Click