Sloboda karikature – karikatura slobode

Piše: Veran Matić

Prošle nedelje prisustvovao sam suđenju kao oštećena strana, zbog pretnje koja mi je upućena pre pet godina putem komentara u kojem se izražava namera da mi se glava odseče za primer, a u usta stavi jabuka. Sve u doba kada smo mogli skoro svakodnevno da pratimo ritualna klanja, odsecanja glava novinara i humanitarnih radnika koje su pred kamerama činili zločinci ISIS (Islamska država u Siriji i Iraku).

Ova pretnja je bila samo jedna od pretnji koje su mi redovno stizale, za neke su identifikovani počinioci (dva počinioca osuđena su na lečenje u ustanovi zatvorenog tipa ili lečenje na slobodi pod nadzorom), a neki nikada nisu procesuirani. Suđenje se iz različitih razloga razvuklo. Ali jedno je jasno, osećaj nelagode i nebezbednosti je nešto trajno što vam se uvek obnavlja u većem intenzitetu kada vidite ovakve pretnje. Naročito kada se globalno nasilje ponavlja, kao opet prošle nedelje kada je u Parizu odsečena glava profesora istorije, koji je koristio primer karikatura u kojima se tematizira prorok Muhamed u kontekstu sloboda izražavanja.

Pre desetak dana, posle brojnih pretnji nasiljem i ubistvima koje su prijavljene policiji i ostale bez reakcije, grupa huligana je upala na izložbu stripova u galeriji Stare Kapetanije, bacila suzavac i pocepala izložene radove.

A.D. (19) i Ž.M. (35) su uhapšeni zajedno sa trojicom maloletnika starosti od 15 do 17 godina. Priznali su krivicu za krivično delo „nasilničko ponašanje“ i na osnovu sporazuma o priznanju krivice sud im je izrekao uslovne kazne zatvora od po tri meseca sa rokom provere od godinu dana. Policija je ujedno saopštila da nastavlja da radi na identfiikaciji učesnika tog događaja.

Jedan od autora izložbe, poznati karikaturista Marko Somborac, sa pravom se pita zašto policija nije reagovala dan ranije kada su organizatori prijavili pretnje smrću koje su im upućene preko društvenih mreža. Policijska stanica se nalazi preko puta galerije Stara Kapetanija koja se našla na meti grupe od 15 mladića sa maskama, crnim spit-fajer jaknama i kapuljačama.

Zakasnela reakcija policije oslikava zbunjenost države koja se preko mandatarke Ane Brnabić oglasila isključivo povodom „da, ali“ saopštenja Ministarstva kulture i informisanja.

Intenzivna javna prepiska odlazećeg ministra Vladana Vukosavljevića jedna je od najštetnijih posledica napada na slobodu izražavanja i umetničke slobode u Zemunu.

Ne tako davno, njegov prethodnik na tom mestu Ivan Tasovac se ponašao dijametralno suprotno. Svečano zatvarajući skup o bezbednosti novinara u regionu OEBS-a, tokom srpskog predsedavanja ovom organizacijom, Tasovac je izjavio da „skup ne bi bio zaokružen ako ne bi pomenuo dva događaja koja obeležavaju svetsku scenu, a četiri domaću kao predmet ovdašnjih preispitivanja i suočavanja sa našom bliskom prošlošću: Šarli Ebdo – 7. januar 2015, napad u Danskoj – 14. februar iste godine, Dada Vujasinović – 8. april 1994. godine, Slavko Ćuruvija – 11. april 1999. godine, Bombardovanje RTS-a – 23. april 1999. godine i Milan Pantić – 11. jun 2001. godine.“

Tadašnji ministar je podsetio da se često posle masakra u „Šarli Ebdou“ moglo čuti ili pročitati „da, ali“ i dodao „da nema tog ali“ kada su u pitanju bilo kakvo nasilje ili pritisak na novinare.

Logična poledica takvog narativa sa vrha države je da su građani pre pet godina izašli na ulice da zajedno sa ministrom podrže „Šarli Ebdo“.

Znam da će mi mnogi zameriti što sam se usudio da pomenem nekadašnjeg ministra Tasovca u pozitivnom kontekstu, ali to su činjenice koje moramo da istaknemo jer su istinite. I važne, jer prave razliku i pokazuju da država može i drugačije da reaguje, i da se prećutkivanjem i tolerisanjem ovakvih incidenata i nedovoljno jasnom osudom stvara klima za nove napade.

***

Nedavno je redakcija francuskog satiričnog nedeljnika „Šarli Ebdo“ ponovo objavila 12 karikatura proroka Muhameda koje su se ranije već pojavile u danskoj štampi. To je učinjeno pred početak suđenja osumnjičenima za pomaganje dvojici islamista koji su početkom 2015. godine upali u redakciji i ubili 12 ljudi uključujući poznate karikaturiste ovog lista.

Sve je počelo pre tačno 15 godina kada su danske novine „Jiland posten“ objavile 12 karikatura proroka Muhameda zbog čega su nastali veliki protesti u islamskom svetu. „Šarli Ebdo“ je reprintovao pomenute karikature zbog čega su urednici tuženi od strane Unije islamističkih organizacija Francuske i organizacije Velika džamija Pariza.

Treba se ugledati na reakciju francuske države nakon što je surovo ubijen nastavnik istorije koji je u okviru građanskog vaspitanja učenicima tumačio karikature proroka Muhameda kao ilustraciju ideje slobode. Pokojni nastavnik je predstavljen kao „mučenik slobode izražavanja“. Na lice mesta je došao francuski predsednik a resorni ministar nije imao dilemu i rezervu u osudi ovog drastičnog čina koji je zgrozio svetsku javnost.

Tako je Francuska još jednom svima održala lekciju.

Sloboda – jednakost – bratstvo

A kod nas, zbog nedostatak tako jasnih stavova, gestova, svakodnevnog protivljenja govoru mržnje i pretnjama, bez stalnog preventivnog rada, imamo nastavak surovih pretnji autorima izložbe, za koje Levijatan pravi lažnu vest kao osnovu za pretnje likvidacijama po društvenim mrežama.

Ako nema konstantnih reakcija političkog i društvenog establišmenta, snažnih reakcija institucija sistema, onda kada se dogodi zlo osude i presude neće imati nikakvog edukativnog i preventivnog efekta. Zato reagujmo odmah i svakodnevnim gestovima, ali i sistemski kroz pooštravanje zakonske regulative i prakse, povećanje efikasnosti institucija zaduženih za bezbednost, edukacijom o efektima upotrebe novih platformi kao što su društvene mreže.

Sve kako slobode za koje se borimo ne budu karikature od slobode.

Praksa Evroskog suda:

Kada je reč o saopštenju ministra Vukosavljevića, pravno je stvar jasna. Apsolutno je neprihvatljivo da bilo ko sam sebi prigrabi pravo da silom, motkama, suzavcem arbitrira o tome šta je u umetnosti obsceno ili šta je umetnost, a šta patologija i devijacija, i da onda takvu umetnost fizički uništava. Samovlašće je krivično delo, a Vukosavljević u ovom slučaju ne samo da opravdava izvršenje krivičnog dela, nego rečima da „društvo i dalјe ume da razlikuje dobro i zlo u njihovim osnovnim sadržajima i postojaće sve dok to bude umelo“ praktično poziva da se sa takvom praksom nastavi, jer je to ono što nas čini društvom. S druge strane, Ustav kaže da je umetničko stvaralaštvo slobodno i isto tako jemči slobodu izražavanja, kao slobodu da se, između ostalog i slikom, traže, primaju i šire obaveštenja i ideje.

Dakle, ako smo uređeno društvo, onda ne može bilo koja grupa sebi da uzima za pravo da arbitrira u umetnosti i zatvara izložbe. Ako je, pak, bilo ko mislio da se konkretnim crtežima ili karikaturama vređaju bilo čija prava, mogao je da podnese prekršajnu prijavu.

U svakom slučaju, po praksi Evropskog suda za ljudska prava koja je po ovim pitanjima jasna, ako ne od ranije onda makar od 1976. godine kada je taj sud u predmetu Handyside protiv UK (radilo se o knjizi za decu koja je deci objašnjavala šta je to masturbacija, orgazam, pornografija, impotencija, homoseksualnost), našao da:

„sloboda izražavanja predstavlјa jedan od suštinskih temelјa takvog [demokratskog] društva, jedan od osnovnih uslova njegovog napretka i razvoja svakog čoveka. Prema stavu 2. člana 10. [Evropske konvencije za zaštitu lјudskih prava i osnovnih sloboda], ona je primenjiva ne samo na ’informacije’ ili ’ideje’ koje su primlјene s odobravanjem ili se smatraju neuvredlјivim ili nevažnim, već takođe i na one koje vređaju, potresaju ili uznemiravaju državu ili neki deo stanovništva. Ovo su zahtevi pluralizma, tolerancije i slobodoumlјa bez kojih nema ‘demokratskog društva’“.

Zaključak je da sloboda izražavanja podrazumeva pravo i da se onim što se izražava uznemiri neki deo stanovništva. Naravno, ima u praksi i drugačijih slučajeva, npr. Müller protiv Švajcarske iz 1988. godine, kada je Evropski sud za ljudska prava našao da je švajcarski sud imao pravo da novčano kažnjava za izlaganje obscenih publikacija (slike, između ostalog, seksa sa životinjama), ali je i tamo moralo da bude neke procedure, nekog tužioca koji je izašao na lice mesta da vidi o čemu se radi, nekih članova nekih zakona kojima se zabranjuje obscenost, a i slike koje su zaplenjene su nakon postupka bile vraćene. Bez kamenica, fizičkih napada, cepanja dela i suzavca.