Šamaranje

Piše: Veran Matić

Komisija koju vodim učinila je sve što je mogla. Kada bi došlo do promene konteksta, kada bi rešavanje zastarelih slučajeva koji sa sobom nose snažnu simboliku bilo nacionalni prioritet, verujem da bi bilo više kredibilnih novih svedočenja mogućih aktera, svedoka. Ovako, prvih 15 godina prošlo je bez istrage, pa je usledilo poništavanje mogućih tragova, pa relativizacija itd… Sve je moguće kao što na kraju kaže izveštaj Holandskog forenzičkog instituta na superveštačenju, a na nama je i dalje obaveza da učinimo sve da se ohrabre oni koji nešto znaju da posvedoče…

Dvadeset sedam godina kasnije čitam izveštaje sa skupova o medijima i, pod utiskom pročitanog, postavljam sam sebi pitanja – odakle smo krenuli, gde smo sada i gde zapravo idemo ovako razjedinjeni, sukobljeni i osiromašeni?

Poslednji skup te vrste makar se u naslovu foksuirao na budućnost. Za nas daleku, jer iz današnje perspektive debatovati o 2030. godini deluje kao naučna fantastika.

Ali ako ne odgovorimo na ovo pitanje gde sebe vidimo za 10 godina, teško da ćemo moći da definišemo ni gde smo danas ni gde ćemo biti sutra.

(Ne)očekivano odsustvo pozvanih predstavnika države učinilo je da švedski ambasador Jan Lundin bude jedini prisutni (inostrani) državni zvaničnik. Imamo sreće da kao bivši sportski novinar i srpski zet razume problematiku, naš jezik i mentalitet pa je zgodna brana da se prisutni u žaru diskusije ne pohvataju za gušu. Deluje mi da, kako je krenulo, ni to nije daleko.

Ne znam na koju će poziciju Jan posle Beograda (prve nedelje boravka u Srbiji tražio mi je knjigu Petrita Imamija „Srbi i Albanci kroz vekove“, izdanja i na srpskom i na albanskom, kako bi, pored perfektnog srpskog, naučio i albanski, a uz to i usvojio informacije iz najkredibilnijeg dela o srpsko-albanskim odnosima kroz vekove), ali verujem da bi, ako bi ga zamolili, mogao snažno da doprinese da tema bezbednosti novinara i prevencije nasilja bude podržana konkretnim iskustvima iz Švedske, jer su ovoj temi prišli na temeljan način i imaju strategiju koju cela država realizuje već pet godina.

***

Stičem utisak da i na okruglom stolu, čiji je naziv „Srbija 2030 – mediji demokratija“, uglavnom pričamo o sadašnjosti i da će se to teško skoro promeniti. Trošimo energiju da jedni druge ubeđujemo u ispravnost sopstvenih stavova diktiranih dnevno-političkom problematikom, ekonomskim i interesima vlasnika medija, zloupotrebom medija, pretnjima i napadima na novinare. U izradi strateških dokumenata smo svi zajedno učestvovali, čime valjda, hteli-ne hteli, preuzimamo deo odgovornosti za sadržaj. I umesto da ovakvi skupovi budu idealna prilika da se, kroz analizu primene ovih važnih dokumenta, zapitamo čemu nam oni zapravo služe i zašto se ne primenjuju, mi idemo paralelnim tokovima rasipajući energiju na međusobna nerazumevanja. A strategije čak niko i ne spominje.

U takvoj atmosferi, u prvi plan isplivavaju skandalozne tužbe privatne firme bliske vlastima protiv brojnih medija koji zahtevaju međusobnu solidarnost i osmišljenu strategiju otpora takvim postupcima.

Fenomen SLAPP tužbi (Strategic Lawsuit Against Public Participation) i jesu, kao što im samo ime kaže, u doslovnom prevodu „strateške tužbe protiv učešća javnosti“. Njima se guši sloboda govora i ograničava kritika javnosti usmerena prema uticajnim pojednicima, institucijama i kompanijama. Potez „Milenijum tima“ nas primorava da se ozbiljno pozabavimo ovom temom.

Kao što, bez obzira na uređivački koncept i političke (ne)simpatije, treba da nas uznemiri pojava grafita protiv novosadskog portala zbog kojeg policija treba promptno da reaguje.

Zbog svega ovoga nikoga ne iznenađuju ocene iz godišnjeg izveštaja organizacije Amnesty international koja, u domenu slobode izražavanja u Srbiji, konstatuje da su nastavljeni „fizički napadi, zastrašivanje i političke klevete na društvenim mrežama protiv medijskih radnika“. U izveštaju podsećaju i na zloupotrebe istrage protiv finansiranja terorizma i pranja novca prilikom koje su se na meti našli istraživački novinari, pojedinci i 37 nevladinih organizacija, među kojima su i brojne nezavisne medijske organizacije.

Zbog svega ovoga nam je teško da bilo šta planiramo. Devet godina unapred deluje preambicizno, kada ne znamo šta će biti za devet meseci. Delimično i našom krivicom.