Romantizovanje zločinaca uvod u nove zločine

Piše: Veran Matić

Serijal tekstova je sa prvim danima oktobra započeo ekskluzivnom reportažom o Nenadu Bujoševiću Rambu, bivšem pripadniku „Crvenih beretki“, Legijinom kumu koji izdržava kaznu od 35 godina zbog ubistva Ivana Stambolića i četvrostrukog ubistva funkcionera SPO na Ibarskoj magistrali.

Čitajući tekst saznali smo da je „čovek mačka“, kako zovu Bujoševića, trećinu svog života – devetnaest i po godina, proveo u samici požarevačke Zabele. „Alo“ piše da mu je robija „mačji kašalj“, da „trenira do jaja“, klopa, čita knjige iz ekonomije, anatomije, sportske medicine, gleda dokumentarce, igra soni plejstejšn. Saznali smo i da je Rambo skroman i da mu nedostaju hard rok koncerti.

Malim slovima piše da je rođen u Švajcarskoj i da je nadimak dobio u Arkanovoj gardi na ratištu u Krajini. Rambo je čuo od Legije, kome veruje iako ne može da tvrdi da je to apsolutna istina jer nije bio prisutan, da je u zatvoru završio po nalogu bivšeg premijera, pokojnog Zorana Đinđića, koji se tako dogovorio sa Legijom.

Prenoseći ove navode, „Alo“ prećutkuje da su Đinđića ubile Bujoševićeve kolege iz zloglasnih „Crvenih beretki“. Kao što ne piše ni zašto su ubice i krečna jama sa posmrtnim ostacima Ivana Stambolića otkriveni tek tri godine posle njegovog nestanka, u vreme akcije „Sablja“ tokom vanrednog stanja nakon ubistva premijera Đinđića.

Pet dana kasnije smo, i dalje čitajući „Alo“, saznali od majke bivšeg pripadnika JSO (Jedinice za specijalne operacije) Branka Berčeka, koji je osuđen na ukupno 40 godina zatvora zbog ubistva Ivana Stambolića i atentata na Vuka Draškovića, da njen sin nije učestovao ni u jednom zločinu.

Majka k’o svaka majka – kaže da njen sin ima koeficijent inteligencije 147 i da je jako pametan. Dobro je, ekstra se oseća, trenira jer nema grižu savesti. Ima najsređeniju sobu, pravi je čistunac. I savladao je odlično engleski jezik.

Serijal tekstova se za sada završava pričom nalik „sapunici“ o tome kako se većina osuđenih članova „Crvenih beretki“ razvela tokom boravka u zatvoru.

Retko da je bilo ko u ovdašnjoj javnosti primetio nešto sporno u ovim tekstovima.

Sada je to mainstream, a nekada nije bilo tako.

Tabloid „Kurir“ je 2004. godine objavio „ekskluzivni“ intervju sa Kapetanom Džoom iz „Crvenih beretki“, koji je pretio da će se na suđenju za ubistvo premijera Đinđića bivši pripadnici ove jednice pojaviti u uniformi.

Sutradan je Dragan Žarić zvani Kapetan Džo priveden na informativni razgovor zbog širenja lažnih vesti. Tim povodom je saslušan i novinar „Kurira“ Saša Stajić.

Da je vlast ovako reagovala u sličnim situacijama bar još nekoliko puta sada ne bismo čitali romansirane biografije osuđenih ubica u tabloidima kojima se relaitivizuju počinjeni zločini. I zato je bitno učiti na primeru Srbije koja je prošla kroz traumatično ubistvo premijera od kojeg još uvek ne može da se oporavi.

Zato me brine kada vidim šta se ovih dana događa i u Hrvatskoj. I zato mislim da je dobro da Hrvatsko novinarsko društvo i Sindikat novinara Hrvatske pozivaju medije da „zbog porasta govora mržnje“ na dva sata zabrane komentare ispod tekstova.

Jer mržnja je motivisala nekoga da proteklih dana preboji belom bojom tablu Srpskog kulturnog društva „Prosveta“ na ulazu u zagrebačku centralu društva.

Mediji mogu uticati kako na širenje tolerancije tako i na jačanje nacionalizma i šovinizma. Ovo je posebno značajno u slučajevima izveštavanja o Srbima u hrvatskim medijima.

Više nego pre, stvari se ubrzavaju hrabrim iskoracima vladajuće koalicije, premijera, predsednika i predstavnika SDSS-a Milorada Pupovca i Borisa Miloševića koji, uprkos otporima, definišu novu i drugačiju javnu politiku prema prošlosti koja očito nije svima po volji.

Dolazi vreme obeležavanja dana Vukovara i niza drugih godišnjica i zato je bitno sačuvati prisebnost zbog provokacija.

I ljude koji su nam najveća vrednost.

Dosta nam je nevinih žrtava.

Na svim stranama.