Razum, braćo, razum, a ne stereotipi i mržnja

Piše: Veran Matić

Boris Milošević otišao je u Knin sa namerom da otvori prostore za rad na pomirenju, a poniženje je doživeo samo iz Srbije. Borisu je u Oluji ubijena baka. Koji bolestan mozak može očigledno dostojanstven čin, i svojevrsno žrtvovanje, toliko negativno predstavljati u srpskoj javnosti?

***

Prethodnih pet dana svakog dana mi je tema na neki način bila povezana sa Olujom, suočavanjem sa prošlošću. Mislio sam da sam ciklus za sada završio. Onda je sinoć na RTS emitovan magazin „Oko“ i mislim da se dogodilo nešto veoma značajno što otvara važna pitanja na koja treba odgovoriti.

Ivica Dačić, aktuelni ministar spoljnih poslova i predsednik Socijalističke partije Srbije, čija je politika devedesetih direktno dovela do operacije Oluja, čija je politika postradale besramno razbacivala po udaljenim krajevima Srbije u pokušaju da prikrije poraz svoje politike i da izvrši demografske promene tamo gde su mislili da je to neophodno, našao je za shodno da osudi odlazak Borisa Miloševića u Knin, koji je u vreme Oluje bio tinejdžer i ni na jedan način, osim kao žrtva, nije učestvovao u tim događajima, optužujući ga bez i jednog argumenta da je time legitimizovao i legalizovao ovu operaciju koja je donela veliki broj zločina prema Srbima. Dačić se na taj način nadovezao na sramnu satanizaciju koju vode tabloidi u Srbiji upravo protiv Miloševića, Pupovca i srpske političke i društvene elite u Hrvatskoj koja je donela ovu odluku.

(Milorad Dodik je najradikalniji u satanizaciji pomiriteljskih napora Srba u Hrvatskoj, ističući u prvi plan optužbe o remećenju srpskog jedinstva. Pa upravo Dodik ruši i diskredituje to jedistvo soliranjem u miniranju Dejtonskog sporazuma na prvom mestu a potom i nizom drugih nepodopština koje proizvodi njegova politika. )

Na Dačićeve stavove je vrlo pametno, argumentovano i snažno odgovorio Milorad Pupovac, očigledno potrešen kampanjom koja je neočekivano usledila u vreme kada je u  Srbiji moralo da bude prostora za razumevanje i podršku ovoj odluci, a ako ne podršku onda bar bez otežavanja ionako teškog položaja. Može se slobodno reći da je u svom gostovanju Pupovac briljirao, bez i jedne teške reči na brutalne napade, ali sa vrlo preciznim odgovorima, informacijama i objašnjenjima.

Odavno nisam video nekoga kome je bilo omogućeno da u prajm tajm terminu govori na ovakav način protivno preovlađujućem narativu koji se isključivo forsira na javnom servisu i paradržavnim medijima.

Koncept emisije je ispao povoljan po njega jer se uključivao preko linka čime je sprečeno da mu Dačić upada u reč i prekida ga, kao što je to radio Petru Lađeviću čiji stavovi za mene nisu predstavljali otkrovenje. Dačić nije mogao da suzbije bes zbog toga što je Lađević „promenio ploču“ i shvatio da su neka vremena o kojima Dačić priča zauvek prošla.

Pupovčev autoritet, argumentcija i, na kraju, opravdana i neskrivena ljutnja zbog onoga što priča Dačić uticali su da čak i voditelj ustukne i prepusti Pupovcu da kaže šta misli da je bitno da se čuje na javnom medijskom servisu.

Razmišljam o tome da treba grupisati razumne ljude poput Petra Lađevića, Nataše Drakulić (scenaristikinje serijala „Ubice moga oca“), Vesne Damjanić, običnih ljudi poput izbeglice iz Busija koji je govorio u prilogu Žane Bulajić pre mog gostovanja na NovaS i druge koji se nisu libili da na neki način podrže ovaj politički zaokret argumentacijom da Srbi koji žive u Hrvatskoj najbolje znaju šta je dobro za njih.

Takve ljude niko ne sme da optuži za izdaju zbog onoga što su preživeli ili još uvek proživljavaju, a oni ovde mogu biti ključni kanal za protok i promociju ideja o novom početku.

Ovakve teme zahtevaju angažman i pomoć nekih drugih razumnih ljudi kako bi  se napravio neki blok koji može da pomogne i suočavanje sa prošlošću na način koji dostojno memorijalizuje, ali i otvara prostore za bolju budućnost za građane i Srbije i Hrvatske, za dostojanstven život svih koji su izbegli.

Setio sam se pomalo zaboravljenog Bože Kneževića koji je poginuo pre skoro 19 godina a čiji je film „Oluja nad Krajinom“ u to vreme pomerao brda kao što to sada rade Pupovac i Milošević.

Sizifovski posao.

Samizdat B92 objavio je knjigu dokumenata o ovom filmu koju je priredio Boris Rašeta još 2003. godine.

Božo Knežević je zbog filma Oluja nad Krajinom doživeo neviđen progon, satanizaciju, i bio je sigurno i žrtva te besomučne hajke koja je vođena protiv njegovog tima i njega samog.

Ne sme se dozvoliti da se ovakva stradanja, onih najčasnijih među nama, nesmetano nastave kao spirala zla, a čini mi se  da u ovom trenutku niko o tome ne vodi računa gledajuči danima čerečenje Borisa Miloševića i Pupovca najviše u srpskom tabloidima ali kako vidimo i u politici.

Razmišljao sam sinoć o tome kako ne postoji šansa za pomak priče o nestalima sve dok je vladajući  diskurs koji je demonstrirao ovih dana Ivica Dačić i slični njemu prema pokušajima koji vode građenju politika koje treba da pomognu rešavanje i ovog teškog tereta koji stoji između naše dve države.

Ekstremiste sa druge strane upravo hrane ovakvi stavovi sa naše. I onda imamo spiralu od koje stradaju Srbi koji žive u gradovima, povratnici po selima…

Oni se hrane stereotipima i u tome uživaju i zato je ovo momenat da se takvi ljudi sa obe strane maknu i dođu neki drugi akteri u skladu sa najnovijim zbivanjima. To bi bila bitna kockica u ovom mozaiku daljeg jačanja poverenja. Na to su ljudi posebno osetljivi jer bi videli da se i tu nešto menja u odnosu na dosadašnju žabokrečinu.

Da ne govorimo o ljudima poput dosadašnjeg ministra kulture Vladana Vukosavljevića koji su sa liste knjiga za otkup eliminisali naslove koje je komisija sugerisala, poput „Jasenovca“ Ive Goldsteina i „Etničko čišćenje“.

Odlična pitanja postavlja novinarka Vremena Sonja Ćirić: „Šta mu je zasmetalo, na primer, u kapitalnoj studiji o Jasenovcu? Da li je možda očekivao veći broj žrtava nego što u njoj piše? Knjiga o etničkom čišćenju Vladimira Petrovića, autora zavidnog CV-ja zaposlenog u Institutu za savremenu istoriju, govori o genezi koncepta ove pojave – da li je Vukosavljević na osnovu naslova zaključio da je njen sadržaj nešto zbog čega bi ga kritikovao neko s vrha, pa je zaključio da je bolje da je nema?“

Sa takvim likovima na takvim mestima na obe strane nema pomaka.