Predmet “Hadžija” – atentat na Dejana Anastasijevića i dodela nagrade za nezavisno novinarstvo
Piše: Veran Matić (tekst je prvi put objavljen 10. januara 2020. godine)
Pogledao sam nominovane u užem izboru i ko god bude dobio, zaslužio je.
Spisak nominacija:
Dodela je ove godine odložena zbog pandemije a biće održana u četvrtak u Medija centru umesto na FDU.
Od ove godine nagrada nosi ime po našem kolegi Dejanu Anastasijeviću, koji nas je prerano napustio. Pošto sam ovih dana pažnju posvetio nekažnjivosti ubistava novinara, i nasilja nad novinarima, svakako odmah posle ubistava Dade, Slavka i Milana Pantića, jedan od najtežih nerešenih slučajeva nasilja prema novinarima, tj. pokušaj atentata bio je upravo na Dejana i njegovu porodicu.
Dejana sam poznavao i sarađivao sa njim kroz ceo njegov profesionalni život. Često je to bilo i prožimanje naših privatnih života.
Na B92 zvali smo ga Ananas. A onda se suočim sa informacijom da ima i „ime“ Hadžija.
Hadžija, ili ređe hadži (arap. اجٍّ, “hodočasnik”), počasni je naslov koji se daje muslimanima koji su obavili hadž, odnosno hodočašće u Meku. Izraz se u prenesenom smislu ponekad koristi za osobe koje su se istakle nekim velikim dostignućem, odnosno uživaju autoritet u zajednici.
U policijskoj administraciji, slučaj pokušaja atentata na Dejana Anastasijevića i njegovu porodicu, koji se dogodio 14. aprila 2007. godine, vodi se pod kodnim imenom “Hadžija”. Pomislio sam da je to viđenje policijskog istražitelja ili administrativca, kako je on video Dejana, međutim ubrzo sam shvatio da je ime inspirisano Hadži Milentijevom ulicom u kojoj je živeo Dejan. Ipak, Dejan je svakako bio hadžija, kako preneseno značenje definiše Wikipedia…
Počeo je karijeru na Radiju B 92 u emisiji o stripu “Oblačić”, bio je to svojevrsni radio strip. što i nije čudno jer smo u Ritmu srca, radio emisiji imali i foto sekciju. Bio je jedan od sveznalica, posvećen kulturi i fenomenima. Dok je radio u B92, politika ga nije zanimala. Prelaskom u Vreme, vrlo brzo se nametnuo kao reporter, novinar istraživač, koji se bavio najtežim temama. Uz Vreme, paralelno je radio za mnoge inostrane medije, bio dopisnik iz Brisela, a poslednji angažman je bio za redakciju BBC na srpskom. Kao i drugi novinari koji su izveštavali sa Kosova, prateći sukobe, zločine, doživljavao je progon, a posle svedočenja u Hagu, satanizacija je dostigla vrhunac.
Pored svih tih događaja, posle pokušaja atentata na njega i porodicu, tadašnji ministar policije Dragan Jočić, prokomentarisao je da je njegov slučaj teško rešiti zbog toga što se motiv napada ne može utvrditi. To je mogao samo cinik da kaže ili neko ko se nije potrudio da pogleda tekstove koje je objavljivao Dejan Anastasijević – od Škorpiona, čiji je monstruozni zločin otriven i učinjen poznatim kroz video snimak zločina nad Muslimanima koji su sami napravili, preko optuženih za ratne zločine u Hagu, počinioce zločina na Kosovu…
Kada sam dobio policijsku zaštitu 24/7 objašnjeno mi je da je tako zbog sveukupne aktivnosti, zbog akumuliranih pretnji i događaja, zbog čega se može pretpostaviti da će mi biti ugrožen život. Pojedine uhvaćene komunikacije između kriminalaca i navijačkih grupa u kojima je pominjano moje ime samo su ubrzale akciju.
Sam Dejan u nekim svojim izjavama govorio je da je pokušaj atentata vezan za njegovo sveukupno delovanje… Ali je izazvan stavom ministra policije napisao u Vremenu od 18. 10. 2007. godine tekst pod naslovom “Ko mi je stavio bombe na prozor”: “Priznajem da nemam dovoljno dokaza da bilo koga optužim, ali mislim da ima dovoljno indicija za zaključak da je atak na mene i moju porodicu došao iz onog istog političko-policijskog podzemlja koji je bez većih problema preživeo i 5. oktobar i “Sablju”. To je onaj kamen ispod koga država ne sme da zaviri, da ne uznemiri akrepe kojima je u mraku najlepše. Ovo što sledi je jednostavno nabrajanje činjenica za koje mislim da su relevantne, od opisa događaja do naknadnih saznanja o motivima i političkoj pozadini. Čitaoci će sami moći da izvuku zaključke.” Pročitajte tekst, ima mnogo više informacija od onoga što su uradili policijski istražitelji.
Ovaj tekst morao bi da postane deo nastavnih planova za sve novinare, ali i sve koji žele da se bave bilo kakvih aktivizmom, politikom itd…
***
Kada se čuje od onih koji su radili na slučaju pregled učinjenog, shvatiće se da sve ono što je obećao predsednik Tadić odmah posle atentata, niko nije čuo u bazi ili je između nivoa vlasti redirektovano upustvo: ne uraditi ništa, simulirati da se nešto radi. Provere su rađene po dojavama, da je neko nešto čuo, da se neko hvalio, da su možda Škorpioni… Svi su naravno negirali, prolazili poligrafe, nije bilo DNK poklapanja…
Verujem da svi ovakvi slučajevi moraju da dožive nezavisne revizije, jer je imperativ ovakvih događaja uspešno rešavanje istih. Ovde ne da nismo imali rešavanje, već smo imali i od samog ministra policije ugrađivanje obrazloženja zbog čega ga neće ni biti. Sudbinu Srbije određuju ovakvi simboli, Šešelj koji dominira na društvenoj sceni Srbije sa svim zlom koje predstavalja njegova politička karijera, drugi osuđeni zločinci su heroji, nekažnjene ubice novinara koji mirno žive sa svojim bogatstvima.
Bio sam dan posle pokušaja atentata na Dejana u dvorištu redakcije Vremena, kada je došao predsednik Boris Tadić i obećao da će se sve učiniti… Odlazeći sa tog događaja nisam mogao da uklonim jedinu impresiju koju sam imao – reklame za pivo koje su dominirale tim događajem na suncobranima iznad stolova. I zaista ubrzo je jedan ministar tvrdio da nema motiva, a drugi ministar informisanja Kojadinović je govorio da je problem u tome što je kolega Anastasijević živeo u prizemlju pa je eto zbog toga stavljena bomba…
I ovaj slučaj pokušaja atentata mora biti istražen.
Žao mi je što ne vidim više rešenosti da se na tome istraje i iz naše novinarske profesije.
Bili smo često naivni da, poput Dejana, verujemo da će jednog dana (a pogotovo dve decenije nakon 5. oktobra) biti normalno da se na javnom servisu u prime time terminu emituje emisija posvećena nagradi NUNSa za istraživačko novinarstvo i da se šira javnost upozna sa radovima nominovanih istraživačkih novinara. Nijedna vlast za prethodnih dvadeset godina to nije ustanovila kao nepisano pravilo. Zato su takvi programi mogli da se vide samo na B92, B92 info i sada na N1 a zapravo najviše u onlajn medijima i štampi. A to je nesporni javni interes koji po osnovu Zakona o javnom informisanju i Zakona o javnim medijskim servisima treba da ispunjavaju ovdašnji javni medijski servisi.
Nagrade će biti podeljene, i zaista će i oni koji ih dobiju, i nominovani biti ponosni.
Zašto taj ponos ne bi delila cela zajednica u Srbiji, bez obzira koliko su nalazi istraživanja novinara bolni kao saznanje. Istine su lekovite ako prepoznamo da nam je ta lekovitost potrebna. Živeti u laži zna da bude možda naizgled lakše, ali posledice plaćamo permanetno. I cena postaje sve veća kada je reč o budućnosti. Obično obrnuto proporcijalna sa nekažnjivošću.
Faktografije radi za one koje mrzi da se podsećaju:
14.4.2007. godine oko 2,45 u ulici Hadži Đerina broj 14, opština Vračar, ispod metalne okapnice prozora spavaće sobe stana (koji se nalazi u prizemlju stambene zgrade) vlasništvo Dejana Anastasijevića, rođenog 10.04.1962. godine došlo je do eksplozije ručne bombe. U momentu eksplozije u stanu sa Dejanom napazila se i njegova supruga. Kasnije je Dejan izjavio da je sreća što je ćerka kasnila sa povratka iz grada.
Na desetak metara od eksplozije na ulici pronađena je neeksplodirana bomba M50, sa delimičnim oštećenjem. U blizini je pronađena kašinka bombe da brojem … pretpostavka je da je počinilac postavio dve bombe povezane od kojih je jedna eksplodirala a druga ne, oštećena eksplozijom prve. U sobi na čiji je prozor postavljena ovako koncipirana eksplozivna naprava spavali su Dejan i supruga i zahvaljući činjenici da je ležaj bio zaklonjen od pravca rasprskavanja bombe, ostali su živi.
Javni servis