Nije dobro ni za medije ni za društvo

Piše: Veran Matić

Sa direktorom Marbo Produkta – PepsiCo za Zapadni Balkan Nenadom Miščevićem, Ljiljanom Radosavljević, koja vodi komunikacije, i Milenom Avramović Bjelica iz Chapter 4 agencije, prvo obilazimo GAK Višegradska gde je uručen „topli stolić“, uređaj na koji dolazi svaka beba posle porođaja i koji služi za reanimaciju, i kao respirator ako postoje problemi neposredno po rođenju, spašava živote, a neka je vrsta mekog prelaska iz bezbednosti majčinog stomaka u „surovi svet“. Načelnica odeljenja neonatologije Tatjana Nikolić i direktor Aleksandar Stefanović, sa kojima kao Fond B92 dugo sarađujemo, obradovani su vrlo ciljano nabavljenim uređajem koji im popunjava važno mesto u sistemu i menja staru opremu. Mene zanimaju trendovi smrtnosti beba i trend pada je nešto što se beleži u poslednjih deset godina. Naša velika akcija Bitka za bebe i brojni donatori koji su uložili oko 5 miliona eura u inkubatore i drugu opremu za sva porodilišta Srbiji, doprinela je tim rezultatima. Bitka za svaki život nas je inspirisala da pomognemo koliko god možemo lekarima, babicama i sestrama, i novim mamama i njihovim bebama pre svega.

***

Posle odlazimo na Kliniku za infektivne bolesti gde nas dočekuje direktor dr Goran Stevanović. Kada smo, prema želji donatora, tražili šta je to što je potrebno bolnicama a da nije samo vezano za Covid19, vrlo brzo smo dobili informaciji da je ovoj važnoj ustanovi neophodno sanitetsko vozilo, između ostalog i za kružne vožnje u Kliničkom centru za pacijente koji odlaze na snimanje i druge intervencije unutar KC. Sada je još potrebnije ovakvo vozilo jer je moguće prevoziti samo jednog pacijenta i jednog pratioca. Veliko je zadovoljstvo kada se poklope potrebe, sa jedne strane, i želje donatora sa druge.

Doktora Stevanovića prvi put srećem i na prvi pogled uliva poverenje, a stručnošću i posvećenošću dokazao se na izazovu karijere, pandemiji koja traje. Zadovoljstvo je kada shvatite da ima stručnjaka tog kalibra na „našoj strani“.

***

Često kada se pomene reč donator, to izgleda pomalo bezlično. Isto kao i korporacija, društvena odgovornost…

A reč je o Ljudima. Nenada Miščevića takođe prvi put vidim. Kolege koje ga poznaju kažu mi ranije da je reč o plemenitom čoveku koji sa suprugom decu uči pravim vrednostima – humanosti i solidarnosti sa drugima. Milenu iz Chapter 4, sa kojom intenzivno sarađujem od početka krize, takođe prvi put vidim. Ona se i privatno angažovala, a i sa agencijom maksimalno je inspirisala klijente i poznanike da se pridruže humanitarnim akcijama Srpskog filantropskog foruma i Fonda B92, kao i drugih institucija.

Umesto zaključka ponavljam od juče „sva lepota sveta počiva na dobroti i čestitosti manjine, oni spasavaju svet svakog dana iznova“ (Ognjenka Lakićević)

***

Tokom dana imao sam dva sastanka na sličnu temu. Prvo sa OSCE, debatu o nasilju nad novinarkama u Srbiji, pa potpisivanje sporazuma o uspostavljanju Platforme za evidenciju slučajeva ugrožavanja bezbednosti i pritisaka na novinare i ostale medijske aktere kod Ombudsmana.

***

Pretnje i napadi na novinarke nisu kod nas dobile ni institucionalnu ni profesionalnu vidljivost. Državne institucije ne registruju posebnosti ovih napada a kolege novinari, udruženja, ne izdvajaju i ne reaguju dovoljno na ovo nasilje sa svim svojim specifičnostima.

A specifičnost se ogleda i u mnogo široj lepezi napada upravo zbog rodne pripadnosti. Pored napada koje doživaljavaju svi novinari, i pripadnici muškog pola, ovim napadima na novinarke dominiraju seksizam, degradiraju se kao žene, majke, partnerke…

Zanimljiv mi je bio ugao gledanja po kojem u novinaskoj profesiji sada ubedljivo dominiraju žene, pa i na rukovodećim pozicijama. Ova izražena dominacija rezultat je činjenice da je ova profesija potplaćena, a društvena moć i uloga medija u fazi defanzive i degradacije. I da taj disbalans dodatno doprinosi evidentiranom povećanom nasilju i pretnjama koje su rodno zasnovane prema novinarkama.

Važno je da se organizacije kao što su „Novinarke protiv nasilja prema ženama“ i druge koje se bave ovom temom najozbiljnije shvate i od strane profesionalnih udruženja ali i državnih institucija, da se baze podataka o napadima, razumevanje prirode napada, inicijative za nekažnjivost počinilaca, prevencija što pre integrišu u svaku od aktivnosti vezanih za osnaživanje novinara i medija, organizacija civilnog društva, ljudskih prava, ženskih organizacija, i deo zakonske regulative i, što je najvažnije, da se vide u uspešnijem funkcionisanju institucija policije, tužilaštva i sudova. Olivera Lakić, moja prijateljica i koleginica novinarka Vijesti iz Podgorice, surovo je prebijana, izložena najstrašnijim pretnjama, ranjavana, radi i dalje, ali cena koju plaća je nedopustiva, nepodnošljiva… I dalje je meta, jer nekažnjivost samo ohrabruje nasilnike.

Da ne govorim o torturi kroz koju prolaze porodice, deca, roditelji. Bez ikakvog mehanizma zaštite. Prijatelji, redakcije… Kada pretite jednoj novinarki i to dopustite kao društvo, strada čitavo okruženje… ali i država, institucije. Ni jedno ni drugo se ne sme dozvoliti. To je uslov preživljavanja svih nas. Bez slobodnog rada novinarki i novinara, nema slobode ni za koga.

Potrebno je težiti stanju u kojem će se svi slučajevi pretnji i napada efikasno razotkrivati i sankcionisati, kao što je to slučaj sa pretnjama predsedniku i drugim vodećim političarima.

***

Kod Ombudsmana prisutna sva udruženja, sindikati. Postoji zajednička želja da se učini više od onoga što se sada čini na zaštiti novinara. Verujem da je moguće sva naša ukupna iskustva i pamet iskoristiti da se stvore mehanizmi uspešne prevencije, da se poveća efikasnost identifikacije počinilaca, kažnjivost. To moramo uraditi jer je sve manje kapaciteta, sve manje novinarki i novinara, sve manje redakcija. Moramo biti i pametniji i uporniji, inovativniji. Pronaći nove modele funkcionisanja medija, biznis modele, modele zaštite.

***

Akademik Vladimir Kostić me dodatno podseća na vreme velikih političkih polarizacija i tenzija: „U jednoj od tih prilika 1996. godine, kada sam sa koleginicom žurio da na protestima sustignem svoje studente, na samom uglu jedne od bočnih ulica i Knez Mihailove naišli smo na čoveka koji je ležao sa glavom u lokvi krvi, pošto mu je jedan od učesnika kontramitinga pucao u glavu…. Od tada me podseća ta slika kao moguća politička paradigma (sa mitinzima i kontramitinzima se još uvek opasno poigravamo): dve osobe, dva zemljaka sa margina hipotetičkih političkih tokova i ideologija… zapravo stranci u noći, slučajno se susreću na kakvoj pustopoljini naših političkih sučeljavanja, i jedan puca iz blizine drugom u glavu. Eto rešenja našeg rebusa: ne da ga ubedi, već da ga ubije!“

***

Ako ne promenimo tokove, postoje realne šanse da oživimo ovakvu hipotetiku.

***

Osamdesetih godina peticije intelektualaca u borbi za ljudska prava, demokratiju, protiv jednoumlja bile su komunikacioni kanal između slobodno mislećih intelektualaca. Vrlo često su se sa našim intelektualcima solidarisali svetski. Noam Čomski je, na primer, često bio potpisnik tih apela.

Danas ponovo vidim jedan apel svetski poznatih intelektualaca upućen našim vlastima protiv ugrožavanja demokratije, posebno sfere nauke i obrazovanja u Srbiji, a povodom imenovanja novog Upravnog odbora Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, kojim će se ova ustanova staviti pod političku kontrolu.

Institut je u svojoj istoriji bio mesto angažmana brojnih slobodnih intelektualaca u Jugoslaviji. Postavljenjima sa političkim profilisanjem ovaj simbol demokratije biće obesmišljen i kao simbol i kao naučna ustanova.

Potpisnici Jirgen Habermas, Džudit Batler, Noam Čomski, Ričard Bernštajn, Toma Piketi, Marta Nusbaum… i još veliki broj velikana svetske nauke. Svako od njih zaslužuje lični odgovor predsednice Vlade, nadležnog ministra i ozbiljno razmatranje postupaka zbog kojih ovi velikani protestuju.

Inercija po kojoj se autistično praktikuje odbranaška politika, bez promišljanja grešaka i promene odluka, samo će nas dalje ukopavati kada je reč o percepciji zemlje u svetu ali naravno prvenstseno kada je reč o stanju demokratije u našoj zemlji, i simboličnim potezima koji definišu našu budućnost.

***

Zato svi danas pričaju o sinoćnjem duelu Zelenovića i Vesića na N1. Konačno se neko iz SNS-a pojavio na N1 u takvoj emisiji. Umesto da to bude uobičajeno, sada je to podignuto na nivo ekskluzive. A ne bi trebalo da je tako.

***

Zanimljiv nastup novog hrvatskog ambasadora. Pratim Biščevića decenijama unazad kroz medije, politiku i diplomatiju. On je pre Svilanovića rukovodio regionalnim Paktom za stabilnost. Prvi put u Beograd Hrvatska za ambasadora šalje bivšeg novinara koji u prvom intervjuu u par rečenica sasvim dovoljno kaže o medijima i društvu u kojem živimo rekavši da je medijska scena koju je zatekao u Srbiji odraz podeljenog društva. “Iz te podeljenosti društva očigledno se hrani i medijska scena. Ujutru uzmem sve štampane medije uz jutarnju kafu i mogu ih odmah svrstavati gde koji pripada. To nije dobro ni za medije ni za društvo”, upozorio je.

***

Za kraj i prijatan vikend, inspirativan video „Milinika“

Happy #Valentines Day!

A good time to ask: "What is real love? ❤️

Grandmother Milinka has a good answer: #loveforhumanity#ValentinesDay #WithRefugees pic.twitter.com/tKQHzUze8j

— Oxfam International (@Oxfam) February 14, 2020