Muke Srbije sa slobodom novinara, medija, Evropom, ostatkom sveta i samom sobom

16. Jun 2020.
Odnos vlasti i pravosuđa u Srbiji prema novinarima i medijima nametnuo se kao jedno od najvažnijih pitanja u izveštajima o napretku u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, ali i sve češća medijska, kao i tema političkih susreta naših političara na međunarodnom planu.
_MG_6893
Foto: Nebojša Babić

Piše: Veran Matić

U šestomesečnom izveštaju Evropske komisije u tzv. “non-paper-u”, kada je reč o medijima pozitivno je ocenjeno jedino usvajanje Medijske strategije i izrada Akcionog plana koji je u toku, sa navođenjem da su ovi procesi bili inkluzivni i transparetni, tj. da uključuju predstavnike medijske zajednice.

Sve ostalo u ovom izveštaju što se odnosi na medije i slobodu izražavanja ima negativan predznak.

Kada se pogleda ovaj neformalni izveštaj za prvih šest meseci ove godine, kao posebno negativno ocenjena izdvaja se brzopleta i pogrešna odluka vlasti (što je priznao čak i predsednik) da uhapsi Anu Lalić, tokom pandemije. U svakom sličnom izveštaju i rangiranju, slučaj „Lalić“ doprinosi da Srbija ima „negativno brojanje“. Na ovo se nadovezala neoprezna brzopletost u vezi sa ograničavanjem medijskog izveštavanja sa sednica Kriznog štaba koja je, na svu sreću, vremenom revidirana, što nije umanjilo njeno korišćenje na unutrašnjem političkom planu.

Takva drastična odluka učinila je Anu Lalić međunarodno prepoznatljivom tako da ne treba da čudi da se ona nalazi na listi heroja-heroina informisanja tokom pandemije. Na ovoj listi „Reportera bez granica“ nalaze se novinari/ke, mediji i uzbunjivači/ce koji su kroz svoj rad doprineli spasavanju života, u nekim slučajevima sa teškim posledicama po sebe lično….

Platforma Saveta Evrope za promociju zaštite novinarstva i bezbednosti novinara jedno je od retkih mesta na kojima se pruža mogućnost vlastima da daju svoje viđenje konkretnog incidenta zbog kojeg su se našli na pomenutoj platformi.

U poslednja dva meseca, od četiri slična navoda, država je odgovorila samo na jedan i to u slučaju hapšenja Ane Lalić.

Kada kao država iskazuješ ovakvu nezainteresovanost kada je reč o rešavanju slučajeva ugrožavanja slobode novinara, onda se to razume kao poruka i stav koji se reflektuje padom na listama medijskih sloboda i izveštajima poput onog „non-papera“ Evropske komisije. Bilo kakav odgovor je bolji nego ćutanje… ali često i kada se neki od slučajeva reše efikasno i brzo ni o tome nema izveštaja na sličnim platformama,  za koje je zaduženo Ministarstvo kulture i informisanja ali i Ministarstvo spoljnih poslova.

Ovakav odnos odaje generalnu nezainteresovanost, ili nedostatak hrabrosti, za suočavanje sa  evidentnim problemom ugrožavanja sloboda i bezbednosti novinara i medija. Već odavno kao društvo plaćamo veliku cenu takvog odnosa prema medijima. Ne sme se dozvoliti da tu cenu plaća bilo ko a  prvenstveno novinari, kada je reč o njihovim životima i mogućem nasilju.

Politička volja je opet nešto što bi sve to moglo da pogura u dobrom pravcu.

Ako je mogla medijska strategije da se piše na inkluzivan i tansparentan način, da Komisija za istraživanje ubistava novinara na sličan način doprinese da se počinioci i neki nalogodavci uhapse i prvostepeno osude, da se vrlo brzo razreši slučaj paljenja kuće, odnosno pokušaja ubistva novinara Milana Jovanovića i njegove supruge, mogla bi da se reši i većina drugih slučajeva. Kada nema konstante u politčkoj volji, onda i ono što se postigne, kao rešavanje slučaja iz Grocke, vrlo brzo krene lošim putem kroz opstrukcije na sudu, ponovnim viktimizacijama i traumatizacijama žrtava itd…

Nova Vlada Srbije i njena nadležna ministarstva koja imaju veze sa ovom temom moraju biti koncipirana tako da se stvore uslovi da se vrlo brzo pokrenu procesi koji će rešiti sve probleme u ovoj oblasti.

Ako se  to ne dogodi, propast će biti neminovna. A onda će nam preostati da se na medijskom planu borimo za elementarnu bezbednost novinara i njihove živote.