Godišnjica osnivanja Radija B92

Piše: Veran Matić

Moguće je zadržati ime, ali ne i duh. Legitimno je kupiti brend, ali nije profesionalno prekrajati istoriju naknadnim tumačenjima i relativizacijom uloge jednog atipičnog medija i ljudi koji su ga činili takvim. To se dešava usled neznanja, površnosti, zluradosti ili ljubomore. Promenom diskursa se ne može promeniti suština. Ako je nešto dugovečnije ne znači i da je po definiciji kvalitetnije i uticajnije. Niti da može da predstavlja zamenu, nadomesti nedostatak originala ili zauzeti mesto koje mu ne pripada.

Činjenica je da što vreme više odmiče, ovom društvu i ovoj zemlji nedostaje onaj stari B92. Za one starije to je Radio B92, za one nešto mlađe to je nekadašnja Televizija B92, za najmlađe to je bio veb sajt sa komentarima, forumom i blogovima kao pretečama društvenih mreža. Istih onih mreža koje se sada koriste za objave kojima se sa zakašnjenjem i uz pomoć dezinformacija „hrabri“ pojedinci obračunavaju sa nespornim legatom koji je za sobom ostavio B92. Uostalom, obratite pažnju na relevantne profesionalne medijske i produkcijske kuće i portale, istraživačke platforme, novinske agencije, konsultantske firme, obrazovne ili filantropske institucije, nevladin ali i vladin sektor. Svuda su ljudi sa nekadašnjeg B92. Poštovani, profesionalni i uvaženi. To mi je velika satisfakcija. Jedna od najvećih.

Dodatno zadovoljstvo predstavlja mi činjenica da se u vreme tridesetdruge godišnjice odvijaju manifestacije koje se prepliću sa istorijom Radija B92. Fotografija prve beogradske barikade Goranke Matić stavlja tu akciju u odgovarajući kontekst, u središte događanja tokom tog vremena kojem je posvećen značajan deo njene izložba u Muzeju savremene umetnosti.  Nastala u haustoru beogradske Šafarikove ulice u proleće 1992. godine, ova akcije je predstavljala odgovor Radija B92 na besmislenost sarajevskih barikada koje su nicale kao nagoveštaj tragičnog rata čije nesporazume rešavamo a rane vidamo sve do današnjih dana.

Druga manifestacija je retrospektivna izložba Miomira Grujića Fleke u salonu Muzeja savremene umetnosti i Galeriji Remont. Monografiju i izložbu o ovom čoveku mnogih talenata, kojeg nikakva zdravstvena ograničenja nisu sprečavala da pokaže svoju nadarenost priredila je Darka Radosavljević, nekadašnja urednica kulturne redakcije Radija B92 i prva direktorka Devedesetdvojkinog Kulturnog centra Rex. Naziv izložbe „Javni ilegalac“ sublimira Flekinu ulogu, koji je sopstvenu genijalnost i „Šišmiš radio“ utkao u uspehe B92 kao neizostavnog toponima jednog vremena – bilo da je to informativno-politički, muzički ili zabavni program, Samizdat, Kulturni centar Rex ili izdavaštvo. Sve to je bio B92 koji se polako preseljava u muzeje i u akademsku ravan kao merilo vrednosti i profesionalizma.

Svega toga ne bi bilo da nije bilo ljudi, njihove kreativnosti i hrabrosti. Onih koji su ga osnovali, koji su u njemu radili, stekli ime, postali poznati, uvaženi i prepoznatljivi sa pedigreom nekadašnjeg B92. Svi oni su ugradili deo sebe u našu fantastičnu i kompleksnu istoriju, baš kao i oni, nama posebno dragi, na koje čuvamo uspomenu.

Između dve godišnjice, pre mesec dana napustio nas je Marko Pletikapa, nekadašnji šef obezbeđenja Radija B92, koji nam se priključio par godina nakon osnivanja radija postavši na taj način akter ključnih trenutaka naše istorije. Marko i njegov tim postali su neraskidivi deo B92 koji je sa nama prošao sve dobro i loše što nam se događalo.

Pletikapa i njegovi momci su bili na prvoj liniji fronta – na kapiji radija ili u holu zgrade štiteći nas od nedobronamernih. Imao je veliko iskustvo, bio je hladnokrvan, sve je rešavao elegantno i diskretno zbog čega smo imali bezgranično poverenje u njega. Znao je kako treba pristupiti „navijačima“ i političkim protivnicima, od koga nam preti istinska opasnost za našu bezbednost i imovinu. Nikada se nije povlačio i nikada nije bio agresivan. Sa uglađenim manirima, bio je prepoznatljivo lice B92 tima koje ste prvo sretali na žutoj rešetkastoj kapiji Radija na petom spratu Doma omladine. Bio je beskrajno lojalan u svim situacijama – tokom višemesečnih demonstracija i gašenja signala zbog vode u koaksijalnom kablu, u noći mog hapšenja, tokom bombardavanja i preuzimanja Radija, za vreme, pre i posle Petog oktobra – Marko i njegov tim su bili sa nama. Osetio je sve izazove tranzicije, velikih očekivanja i izneverenih nada.

Pletikapa je ostavio neizbrisiv trag kao čuvar naših života. Verujem da je već pronašao Makijevo, Flekino, Manuelino, Tanjino, Ananasovo, Anino, Barnijevo, Mikrobovo, Robertovo, Biljanino, Tanjino, Mile Piletovo, Kostino, Dajanino, Gagino, Borisovo, Čagino, Fićino, Jokino, Vesnino, Aleksandrino, Jadrankino, Kazino, Mirkovo i Džemino društvo i da o njima brine kao nekada na petom spratu Doma omladine ili u zgradi u Bulevaru Zorana Đinđića.

Nedostajaće nam kao i svi koji su deo sebe za života ugradili u B92. Onaj. Znamo koji. Jedan jedini.