Debata o ćutanju

Piše: Veran Matić

Tačnije rečeno, debatuje se o pokušaju prećutkivanja koje je narušeno sredinom novembra kada je Asim Grdžaliu, direktor Insituta za sudsku medicinu u Prištini, izjavio da je u Kiževaku, u opštini Raška, pronađena masovna grobnica.

Dva dana kasnije, Veljko Odalović, predsednik Komisije za nestala lica Vlade Srbije, izjavio je da se veruje da je u grobnici pronađeno između 15-17 tela čija će identifikacija biti moguća tek posle DNK analize.

Uskoro je usledilo i saopštenje Odeljenja za ratne zločina Višeg suda u Beogradu koje je zatražil ekshumaciju pronađenih tela.

Do sada je na tlu Srbije pronađeno 941 telo u četiri masovne grobnice u Batajnici, Perućcu, Petrovom selu i Rudnici. Kiževak je peto mesto, peta masovna grobnica.

Hronološki, prva je otkrivena u Batajnici 2001. godine sa 744 tela. Iste godine u Petrovom selu je pronađeno 61 telo, a kod jezera Perućac 84 tela. U Rudnici su 2013. godine pronađeni posmrtni ostaci 52 osobe.

Porazna statistika. Porazne brojke.

I razmišljanje o porodicama nestalih koje svaku sličnu vest dočekuju sa nadom da će se njihova potraga tu okončati, da će dostojanstveno sahraniti najbliže i da će nakon toga konačno moći da se okrenu ka budućnosti umesto kao do tada – ka prošlosti.

Uznemirenje na širem planu zbog ovakvih vesti traje neko vreme ali se vremenom stiša i padne u zaborav – do nekog novog sličnog otkrića.

Pošto je skrivanje tela ubijenih sa Kosova po Srbiji očigledni modus operandi, izvesno je da postoji još grobnica koje treba što pre pronaći, ekshumirati tela i identifikovani žrtve.

Podaci se sigurno mogu pronaći kod onih koji su naredili premeštanje tela, pravljenje novih masovnih grobnica, do onih koji su to realizovali – onih koji su otkopali postojeću grobnicu, utovarali tela, transpotovali, onih koji su otkopavali novu, istovarivali tela, ponovo zakopavali. Minimalno 20 svedoka po grobnici. I jasan zapovedni lanac koji je jedini to mogao narediti i realizovati.

Grobnica u Raškoj iskopavana je pet godina, jer je kamenolom u međuvremenu radio pa je teško bilo locirati pravo mesto, a i ogromnu količinu kamena ukloniti.

Kada to znamo, onda je jasno da je neophodno stvoriti pravi plan za proveravnje svih mesta za koje postoje indicije da su mesta pokopa, kao i ispitivanje svih aktera i mogućih aktera o tačnim lokacijama i razotkrivanje istih u što kraćem vremenskom peridu.

Masovne grobnice su kancer koji nas razara. Važno je da ih otkrijemo kako bi se žrtve dostojno pokopale, kako bi porodice našle bar taj mir u saznanju da mogu da se oproste od najdražih. Ali važno je i da Srbija dobije šansu da se izleči od tog kancera – zločina koji su počinjeni u njeno ime. Da ne ostavljamo u nasleđe taj zločinački paket koji će tako nerešen i našim naslednicima predstavljati faktor nestabilnosti, sramote, otvarati prostore ranjivosti… I da ne bude konstantno podložna nestabilnostima i nepredvidivostima koje izazivaju informacije o mogućih mestima gde su preneta tela, otkrivanju podataka o tim grobnicama sa ciljem izazivanja nestabilnosti u nekom dramatičnijem političkom trenutku ili pred nekim važnim odlukama.

Ova mesta moraju biti obeležana na adekvatan način kao mesta sećanja i mora se omogućiti da porodice mogu da posećuju ta mesta u procesu žalovanja i sećanja na svoje najdraže. Zato je bitno da postoji kontinuitet u pronalaženju nestalih i da se na tome konstantno radi – u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Republici Srpskoj, na Kosovu, u Hrvatskoj… Samo tako ostajemo dosledni ideji pomirenja – 25 godina nakon Dejtona i više od dve decenije nakon Kumanova.

Pronalazak nove masovne grobnice vremenski je koincidirao sa debatom koja se otvorila povodom saopštenja Inicijative mladih za ljudska prava. Inicijativa je ocenila kao neuspeh festivala „Mirdita, dobar dan!“ činjenicu da su neki od učesnika ranijih izdanja ovog festivala sa Kosova učestvovali u kampanji glorifikacije optuženih za ratne zločine i pritiscima na rad Specijalizovanih veća u Hagu.

Organizatori su se time temeljno distancirali od poruke koju šalje kampanja “Sloboda ima ime – OVK”.

Voleo bih da se o ovom saopštenju više govorilo u našoj javnosti i da je gest organizatora festivala dobio veći publicitet između ostalog i zato što to predstavlja primer pravovremene i odgovorne reakcije.

Pokušavajući da zainteresovanoj srpskoj javnosti predoči ozbiljnost problema sa kojim su se na Kosovu suočili organizatori festivala, urednica portala Kossev Tatjana Lazarević je načinila jedno zanimljivo poređenje sa ovdašnjom političkom i kulturnom scenom: „Zamislite situaciju u kojoj jedna Biljana Srbljanović pokreće kampanju za podršku Ratku Mladiću i kaže kako je to umetnost“.

Ne mogu to da zamislim. Zato je ovaj bolan gest Incijative mladih bio nužan kako bi otklonio nezdravo tkivo koje bi nastavilo da opterećuje inače odličan festival „Mirdita, dobar dan!“. Sada se vrlo jasno zna gde su crvene linije iz prošlosti koje se ne mogu prelaziti zarad budućnosti.