Masovna šutnja o masovnoj grobnici kod Raške

Piše: Tomislav Marković

Pre desetak dana, 16. novembra, Slobodna Evropa objavila je vest da su u blizini Raške, u mestu Kiževak, pronađeni posmrtni ostaci za koje se pretpostavlja da su albanske žrtve sa Kosova. Otkriće nove masovne grobnice na tlu naše zemlje nije preterano uzbudilo javnost, ta vest se polako probijala u druge medije, toliko je dnevnih aktuelnosti, skandala i zanimljivih priča koje treba prezentovati publikumu željnom novih senzacija, mrtvi Albanci nisu prioritet, već usputna informacija.

Ipak, vest se je malo-pomalo stigla do javnosti, ali ne i do najviših državnih funkcionera. Niko nije našao za shodno da se oglasi ovim povodom. Aleksandar Vučić koji uvek ima šta da kaže na sve teme i još poneku, ćutao je kao zaliven. Premijerka Ana Brnabić odala se tihovanju, a novoizabrani ministri u friškoj Vladi se još nisu snašli na novim poslovima, ne znaju baš u čiji resor spadaju masovne grobnice, pa se drže narodne poslovice da je ćutanje zlato.

Grobna tišina

Niko od vladajućih stranaka nije osetio potrebu da se oglasi povodom otkrića masovne grobnice, a i opozicione stranke su utihnule, valjda iz solidarnosti. Zaveru ćutanja prekinuo je jedino Zoran Vuletić, predsednik Građanskog demokratskog foruma: “Pronalazak posmrtnih ostataka, za koje se sumnja da su albanske žrtve sa Kosova, na lokaciji u blizini Raške, dokazuje da je istina o sukobima devedesetih sistematično skrivana i da nije bilo volje za objektivno suočavanje sa njom. Jasno je da su te grobnice nastale delovanjem vojnih, paravojnih i policijskih snaga Srbije. Ne može biti sumnje da među aktivnim ili penzionisanim pripadnicima bezbednosnih snaga ima onih koji znaju šta se događalo krajem devedesetih, pa i gde su sakrivena tela albanskih žrtava sa Kosova, ali su zaštićeni od vlasti koja nije spremna da činjenice učini javnim.” Vuletić je uputio pitanje Aleksandru Vučiću: “Da li je zabrana posete Kosovu izrečena njemu i njegovim saradnicima, u bilo kakvoj vezi sa pronalaskom grobnice kod Raške?”

Najzad je predsednik Srbije prekinuo molčanije, jedva devet dana nakon pronalaska masovne grobnice, pa se obratio javnosti tim nemilim povodom. Međutim, Vučić je govorio o ministarki spoljnih poslova Kosova koja je htela da dođe u Rašku, pa je onda naš predsednik zapretio da će doći na Kosovo da kopa kod Đakovice, prebacio je fokus na ponašanje kosovskih vlasti, na politički ping-pong Beograda i Prištine. Žrtve koje su pronađene u Kiževaku izgubile su se negde između redova, u uobičajenoj relativizaciji zločina i krivice. Jedino što je Vučić konkretno rekao jeste da je “ponosan na činjenicu da je predsednik države koja se ne šali i nema problem da pronađe svakog nestalog” i što može da izgovori da “nijedan zločin ne sme da ostane nekažnjen i sakriven”.

Ponosan? Prava državnička reč za otkrivanje pobijenih ljudi u masovnoj grobnici. Na šta je to Vučić ponosan? Na to što je u državi čiji je predsednik otkrivena masovna grobnica koja je nastala u vreme kad je Vučić bio ministar informisanja? Da li taj ponos raste sa brojem žrtava? Što više otkrivenih masovnih grobnica, to veći predsednički ponos? Kome još povodom otkrića pobijenih ljudi, pa sakrivenih, da se za zločin ne bi saznalo – može da padne na pamet reč “ponos”? Valjda samo dojučerašnjem radikalu koji danas glumi da se presaldumio, ali nikako da se uživi u ulogu, pa šmira li šmira.

Navikavanje na masovne grobnice

O tome da “nijedan zločin ne sme da ostane nekažnjen i sakriven” predsedniku je bolje da ćuti. Prema izveštaju Evropske komisije, u Srbiji ima 2.500 predmeta u predistražnoj fazi i najmanje toliko ratnih zločinaca koji mirno žive na slobodi. Niko u Srbiji nije osuđen za zataškavanje zločina i prebacivanje leševa sa Kosova u Srbiju, a u Hagu je za te zločine presuđeno samo Vlastimiru Đorđeviću, nekadašnjem načelniku Resora javne bezbednosti. Naprednjačke vlasti i to malo haških presuda smatraju nepravdom nanesenom srpskom narodu. Što reče bivša ministarka pravde Nela Kuburović pred Savetom bezbednosti UN-a – u Hagu su za zločine počinjene na Kosovu „osuđena lica najvišeg komandnog ranga iz Srbije samo zato što su branila svoju zemlju“. A zemlja se najuspešnije brani ubijanjem civila, žena, dece, staraca i starica.

Koliko je država posvećena razotkrivanju ratnih zločina govori i činjenica da je srpska javnost za najnoviju masovnu grobnicu saznala – iz Prištine. Vest je saopštio direktor Instituta za sudsku medicinu Arsim Grdžaliju. Da je bilo do naših institucija, verovatno nikad ništa ne bismo ni saznali. A i nije neka vest. Masovna grobnica? Jaka stvar! Čudna mi čuda! Nije nam ni prva ni poslednja, ovo je peta po redu, a do sad su otkrivene grobnice u Batajnici, Perućcu, Petrovom Selu i Rudnici. Iz njih je ekshumirano 941 telo, među kojima i puno dece, čak i jedna nerođena beba. U grobnici u Kiževiku, po rečima predsednika Komisije za nestala lica Vlade Srbije Veljka Odalovića, najverovatnije se nalazi između 15 i 17 tela, a njihova identifikacija će biti moguća posle analize DNK. “Čovek je biće koje se na sve navikava i mislim da je ovo njegova najbolja definicija”, pisao je Dostojevski u pismu bratu pre jednoh i po veka. Navikne se čovek na sve, pa čak i na to da živi u zemlji iz koje svako malo iskoči neka masovna grobnica.

Da se samo srpske vlasti pitaju, ne samo da ne bismo čuli vest o masovnoj grobnici, već ona nikad ne bi bila ni otkrivena. Lepo je pre par meseci Ivica Dačić, gostujući na TV Hepi, objasnio kakav je odnos srpske države prema zločinima: “Šta ćemo mi sa Srbima koji potkazuju Albancima i Hrvatima, pričaju razne gluposti, pokazuju im gde su sahranjeni Albanci širom Srbije? Veljko Odalović, ta Komisija za nestala lica, oni malo-malo pa idu da istražuju neke lokacije koje dojavljuju određeni špijuni“. Što će reći da je prikrivanje zločina patriotski čin, a otkrivanje zločina izdaja i špijunaža. Šteta što Dačić nije pojasnio da li to važi za sva kriminalna dela ili samo za masovna ubistva. Možda je i neko ko prijavi obično ubistvo ili pljačku izdajnik i špijun, ko zna, sve je moguće u naopakom svetu kojim vladaju naopaki ljudi poput Vučića, Dačića, Vulina i sličnih persona koje su napravile političke karijere na brdu leševa.

Kontinuitet u zataškavanju zločina

Na konstataciju u medijima da se još ne zna kome pripadaju ostaci ljudskih tela pronađeni u Kiževiku i odakle su stigli, nekadašnja direktorka Fonda za humanitarno pravo reagovala je kratkim tvitom: “Iz sela Rezale i okolnih sela. Za više podataka kontakt osoba: general Ljubiša Diković”. Kandić je aludirala na “Dosije: Rudnica” koji je FHP objavio 2015. godine. U tom dosijeu se govori, između ostalog, i o pokolju u kosovskom selu Rezala, gde su ubijena 42 civila, njih 39 u masovnoj egzekuciji. Među ubijenim civilima bila su tri dečaka, dok je najstarija žrtva imala 97 godina”, stoji u izveštaju FHP-a. Tela 28 žrtava iz Rezale pronađena su u Rudnici.

“Analiza vojnih i policijskih dokumenata, izjave očevidaca i drugi izvori snažno ukazuju da su zločine u Rezali i Starom Čikatovu počinili pripadnici 37. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije”, piše u dosijeu. Ista brigada bila je zadužena i za uklanjanje leševa. “Za tzv. asanaciju bojišta na području na kojem se nalaze Rezala, Staro Čikatovo, Donji Zabelj i Gladno Selo, bila je nadležna 37. mtbr VJ. Nepobitni dokazi ukazuju da je Odeljenje za asanaciju ove brigade imalo neposredna saznanja o telima ubijenih u Rezali, i da je o tome izvestilo komandu brigade”, piše u izveštaju. Na čelu te brigade bio je general Ljubiša Diković koji je 2011. godine ukazom predsednika Srbije Borisa Tadića postavljen na funkciju načelnika Generalštaba.

FHP je objavio i “Dosije: Ljubiša Diković” u kojem je izneo niz dokaza da su tokom rata na Kosovu u zoni Dikovićeve odgovornosti počinjeni ratni zločini, ali to nije sprečilo demokrate da ga imenuju za vođu vojnih snaga. Tadašnji ministar odbrane Dragan Šutanovac okarakterisao je saopštenje FHP-a kao „potpuno lažno, a u nekim segmentima i monstruozno”. Tužilaštvo za ratne zločine odbacilo je navode FHP-a. Nakon otkrića masovne grobnice u Rudnici, FHP je 2015. godine ponovo podneo prijavu protiv Ljubiše Dikovića, a taj slučaj se do dana današnjeg nalazi u predistražnoj fazi. Sa tendencijom da u toj fazi ostane do sudnjeg dana, zajedno sa ostalih 2.499 nerešenih slučajeva.

Za razliku od procesa za ratne zločine, sudovima druge stvari mnogo bolje idu, pa je tako Diković tužio FHP i Natašu Kandić za iznošenje neistina i nanošenje duševne boli, i dobio proces. Doduše, sudija nije dozvolio saslušanje svedoka koje su predložili tuženi i uskratio tuženima pravo na izvođenje dokaza. U takvim okolnostima i Al Kapone bi dobio proces protiv Eliota Nesa. Nove vlasti su nastavile tamo gde su njihovi prethodnici stali. Vučić je izjavio da je Diković “častan oficir”, a ondašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić je Dikovića odlikovao Ordenom belog orla sa mačevima prvog stepena. Sve teče, sve se menja, ko bi gori sad je doli i obrnuto – jedino što traje jeste kontinuitet u zataškavanju i prikrivanju zločina i zločinaca, svejedno ko je na vlasti.

Životinja moje ljudskosti

Najskandaloznije u slučaju Kiževak je to što otkriće masovne grobnice nije izazvalo nikakav skandal, nikakvu buku i bes, nikakvo sveopšte zgražavanje i revolt. Grobna tišina koja je zavladala društvom rečitija je od bilo kakvih reči. Ta tišina govori o otupelom društvu, ogrezlom u poricanje i prikrivanje zločina, u solidarnost sa ubicama, o društvu koje je pristalo na – što reče Radomir Konstantinović – „život sa čudovištem“. Ne zna čovek ni šta bi rekao dok stoji suočen sa zidom ćutanja i ravnodušnosti prema ljudskoj patnji, dođe mu prosto da zaurla samo da bi prekinuo tu užasnu tišinu kojom se oglašava zlo.

„U trenucima trijumfovanja zla“, pisao je Konstantinović, ne samo da čovek zanemi, „jer ne može da dođe do reči, nego se on i okreće protiv govora: ne bi da govori, nego bi da zaurla”. I još veli Konstantinović: „Čovek koji, pod trijumfom zla, ne poželi reči da zameni urlikom zveri, na smrt ranjene, taj nije čovek”. Tada se oglašava “životinja moje ljudskosti, velika divna strašna životinja očajavanja”. Sve ovo što govorimo – nad masovnom grobnicom morala, empatije i čoveštva – samo je pokušaj artikulacije tog krika što para ovu neljudsku tišinu u koju smo zavijeni kao u pokrov.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.