Danas je dve godine od kada nas je prerano napustio Dušan Mašić

Piše: Veran Matić, Ponavljamo tekst od pre dve godine

Ima mnogo Dušana, ali jedan je Mašić, i zato smo ga svi tako zvali prethodne 33 godine – više od polovine naših života.

Mašić je napisao veoma važnu knjigu „Talasanje Srbije” o B 92 devedesetih i prvim godinama ovog veka… Veoma pošteno, sa svim akterima, bez ostrašćenosti. Profesionalno. Empatično. Duhovito. Kao što je svakodnevno strasno i posvećeno radio izveštaj sa najnevažnijeg ili sudbinski važnog događaja.

Da je iza sebe ostavio samo knjigu o Radiju B 92 – „Talasanje Srbije”, imao bi doživotni kredit kod svih nas koji smo učestvovali u najvažnijoj avanturi naših (sve kraćih) života. Niko nikada nije uspeo da tako dobro uhvati duh prohujalog vremena, nepatvorenog idealizma, poleta i mladosti, koja i sada isijava sa stranica ove knjige.

Imao je veliki dar za pisanje. Umeo je da bude duhovit, ciničan, gorak i kritičan. Ulazio je u debate, diskusije i polemike, ne libeći se da kaže šta iskreno misli na brojne teme. Bili smo toliko prisni da sam imao sam običaj da kažem da „niko kao Mašić ne može da mi digne pritisak i da me iznervira”. Nikada mu zbog toga nisam istinski zamerio jer sam znao da ima dobru i iskrenu nameru i da iza svega stoji idealizam koji ga i dalje gura ka novim izazovima.

Nije ga držalo mesto. Voleo je da bude radijski reporter sa beogradskih ulica i ta ga je uloga proslavila na Radiju B 92, gde se nije libio da radi sve moguće poslove u informativnoj redakciji u kojoj je bio urednik i odakle se javljao kao dopisnik Glasa Amerike. Kasnije je prešao u ANEM. Prošpartao je uzduž i popreko celu zemlju, pomažući lokalnim radio stanicama da se organizuju, prežive, edukuju i da pobede Petog oktobra, kada se pokazalo koliko je bilo značajno sve ono što je godinama radila Asocijacija nezavisnih elektronskih medija. To deljenje iskustava, znanja, energije i posvećenosti, zabeleženo je od Islamabada do Mostara.

Ne pamtim da je neko živeo u Londonu, a da je sve vreme bio prisutniji i angažovaniji od mnogih koji za to vreme nisu makli dalje od Srbije. Boravak na Ostrvu i rad u BBC-iju, imao je svoje veliko finale u uspešnom povratku britanskog javnog servisa u formi BBC servisa u ovaj deo sveta. Pomagao je i edukovao koleginice i kolege širom sveta, pasionirano prateći šta se događa u Srbiji, gde je prenosio stečeno znanje i iskustvo.

Svi planovi prekinuti su danas kada nas je šokirala vest da nas je Mašić zauvek napustio. Ostaju brojne uspomene i mnogi nerealizovani planovi i ideje. Na onom svetu, čeka ga redakcija koju je pre dvadeset godina osnovao Zoran Mamula Maki i koja je sve brojnija. Nebeski Radio B 92.

Na ovoj fotografiji Gorana Basarića iz 1992. godine, koja toliko direktno govori o duhu vremena u B92, gotovo polovina više nije među živima.

Iz iste informativne redakcije, istog fotografa, umetnika, hroničara iz prvih godina B92, Gorana Basarića, su i Dragan Đilas urednik studentskog i informativnog programa, Saša Vučinić, tadašnji direktor B92, a sada na globalnom nivou posreduje između investitora i novih medijskih projekata, Nenad Zafirović, dopisnik RTS iz Vašingtona, Milica Delević, EBRD London, Vlada Janjić, muzički urednik, sada pravi najbolji hleb u gradu…

U decembru 1996. smo zabranjeni… i uspostavili pravilo da nikada više ne smemo dopustiti da nas zaustave. Samo dva dana je tada trajala zabrana jer smo uspeli „hibridno” da odgovorimo, svim sredstvima, od interneta, satelita, preko izveštavanja sa prozora zgrade, štampanja biltena, korišćenja frekvencija Glasa Amerike, Radija Slobodna Evropa, BBC-a, Dojče Vele, Radio Frans Internasionala…

Tada smo razvili projekat umrežavanja Asocijacije nezavisnih elektronskih medija i već naredne godine povezali satelitskim signalom 27 radio i 13 TV stanica, uz podršku BBC infrastrukture i Fonda za otvoreno društvo. Mašić je razumeo mogućnosti novih tehnologija i nove načine upotrebe tehnoloških mogućnosti. Vrlo brzo smo uspostavili inovativni model, a Mašić je poželeo da se angažuje u tom novom prostoru, koji su mnogi u B92 percipirali kao teret. I Mašić je to uradio školski, kao prvi direktor ANEM mreže.  Sve što je nastalo tada i kasnije – od ’96/97 do Petog oktobra, primenjivo je kao model za promene na svim prostorima, okolnostima i vremenima, uz neophodna prilagođavanja.

Sticajem okolnosti, imao sam isprepletane životne prilike sa skoro svima koji  su radili u B92. Negde između genocida u Srebrenici i Dejtona, bio sam pozvan na jednu konferenciju u Tuzli. Nisam mogao da odem i Mašić je pristao da me zameni. Tamo se susreo sa prvim ozbiljnijim informacijama o razmerama zločina i reagovao B 92 refleksom, sa željom da bar neke čokolade pokloni deci izbegloj iz pakla.

Tada je upoznao i Džuliju Glin Piket iz Londona, kojom se oženio naredne godine. I Džulija je postala deo B92 i ANEM-a vrlo brzo, i to kao neka vrsta pojačivača, koji može da pruži neko ko poznaje mehanizme međunarodne komunikacije. Kasnije su dobili Amy Rose koja se razbolela ubrzo posle rođenja. Dušan i Džulija su se godinu dana borili za život ćerke i nažalost izgubili su tu bitku. Bio sam često uz njih u tih godinu dana. Ta patnja, borba i tragičan kraj, postepeno su se preobratili u novi život, snagu i energiju.

Ubrzo se rodila Emilija, u gradu poznatija kao Mimi, koja sada ima 16 godina i koju vole svi koji vole Džuliju i Dušana… Mašić se potrudio da ona postane deo naših života, kao što je to bio i on.

***

Mašićeva solidarnost i empatija u velikoj meri obeležila je i aktivnosti B92 i ANEM-a. Snažno je podržavao svaku vrstu solidarnosti sa svima koji su izloženi premorom medija koji je proizveo Zakon o javnom informisanju iz 1998. godine. Najviše smo branili one koji su najviše napadani, a to je bio Dnevni telegraf-Evropljanin. Sećam se protesta koji smo baš nas dvojica organizovali u Cinema Rex-u u Jevrejskoj, na kojem su zvezde bili Ćuruvija i Tijanić. Na snimcima u pozadini, vidi se i Jelena Ćuruvija – tada klinka, sa kojom se danas borimo za pravednu presudu Slavkovim ubicama.

***

Tih godina nastajao je postepeno projekat Prsten oko Srbije, kojim smo želeli da izbegnemo Miloševićevu represiju, koju smo već iskusili sa „vodom u kablovima” i da tako učinimo predajnike nedostupnim. Tako smo nakon zabrane B92 u maju 2000. godine, već u avgustu pokrenuli radio I televiziju sa lokacija iz Bosne i Rumunije. Mašić je odradio najveći deo posla sa Tomom Damjanovićem i nizom drugih saradnika. Već prvo veče, granatirani su predajnici na Majevici, ali smo ubrzo postavili nove i nastavili emitovanje programa koji je „lovljen” od strane Vojne obaveštajne službe i drugih i ometan iz Beograda.

Uspeli smo da održimo vezu sa preko 90 emitera ANEM mreže u Srbiji, koji su predstavljali kičmu marša na Beograd u mirnu promenu vlasti.

***

Mašić je svoje iskustvo nastavio da prenosi svima kojima je moglo da koristi širom sveta.

Njegov, kako profesionalni, tako i lični, život obeležava deljenje.

Ostalo je još puno iz tog bogatog nasleđa, što može biti korisno za buduće generacije.