Nema nikakve dileme da je mart 1991. doneo radiju B92 mnogo. Mala, krčeća,  beogradska, omladinska radio stanica našla se u svim svetskim medijima.

Počeo sam da se predstavljam kao ¨novinar¨. Izgleda da sam bio na putu da to i postanem.

"Budućnost svih nas, pa i radija B92, zavisiće od onih koji budu na vlasti. Teško da će ikada Srbija biti Luksemburg gde nema dosadnijeg zanimanja od bavljenja politikom."

"Trećina ljudi u redakciji je plakala, trećina buljila u tačku, a trećina simulirala da kao nešto radi.''

"B92 je imao dve informativne redakcije. Radijsku i televizijsku. Bili su razdvojeni i fizički i na svaki drugi način. Sretali su se usput, na ¨događajima¨. Nije bilo zajedničkih sastanaka, planiranja i dogovaranja. I političari su počeli da govore o radiju i televiziji B92 kao o dve odvojene kuće. Radio su kao voleli, a televiziju nisu."

Zvoni telefon, javlja se Željko Drašković. Priča kako je ušao u B92 i kako je program prespojen na 92,5. Mislim da mi je to jedan od najsrećnijih momenata u karijeri. Upalilo se crveno svetlo u studiju i ja sam rekao: ¨Dobar dan, nismo se čuli jedno vreme, ovo je B 92.¨

¨Nekada ti sve to deluje besmisleno¨ priča mi Svetlana Lukić.¨ Ali, jedini način da preživiš je da se praviš da je kao sve u redu. Jer ako shvatiš šta je, ti  onda možeš da odeš kući i da se poliješ benzinom. Ovako, praviš se da je sve uredu ili da će biti u redu i radiš neki posao."

Svi smo znali da bombardovanje kad tad mora da prestane. Od tog trenutka svaki minut van etra bio je izgubljen minut za ekipu pravog B92. Ali, nije bilo lako pronaći način kako se vratiti. Biti piratska stanica u Srbiji nije ništa loše, ali pod uslovom da se ne emituju vesti. Trebalo je naći način da se u okviru postojećeg sisteme pronadje prostor za  B292. Ime je već postojalo, ali je sve ostalo delovalo je kao nemoguća misija.