1. novembar je i 3. i 4. maj

Autor: Veran Matić

Duža i bolnija trasa je kroz ulice Kralja Milutina i Svetozara Markovića, pored ulaza i zidova škole Vladislav Ribnikar.

Fotografiju nekadašnjeg ulaza u ovu školu uz rečenicu: „Prvog septembra pamtimo i Ribnikar” na X mreži postavila je Anita Mitić.

Prvog Septembra pamtimo i Ribnikar pic.twitter.com/aEej6rKnyU

— Anita Mitic (@anita_mitic) September 1, 2025

f

Jedina je koja je tog dana jasno i glasno povezala komemorativne aktivnosti zbog pada nadstrešnice, početak školske godine i tragični 3. maj.

Kišnog 26. marta se na Brankovom mostu zajedno stajalo i ćutalo 35 minuta za sve žrtve u Novom Sadu, Ribnikaru, Malom Orašju i Duboni.

Zamišljam sliku masovne povorke 1. septembra koja bi prolaskom pored Ribnikara vratila u fokus priču o 3. maju koja nije okončana i razotkrivena. Iako je njena suština sistemski marginalizovana, tragika i saosećanje su utkani u borbu protiv sistemske nepravde koja mesecima ljude izvodi na ulicu.

3. i 4. maj i 1. novembar su suštinski povezani. Iz komunikacije sa pojedinim roditeljima tragično stradale dece iz Ribnikara shvatam da ih veoma pogađa što se prillikom pominjanja pada nadstrešnice više ne spominju majske tragedije nakon kojih su krenuli masovni protesti i od kada se Srbija praktično nije smirila a kamoli oporavila.

“Imam utisak da nikoga više i ne zanima 3. maj i da podsećanje na taj dan i naše pojavljivanje samo može da isprovocira negativne reakcije. Jer ovde si prvo žrtva a već posle nekoliko dana te isti ti gađjaju kamenjem. Takvi smo.”

To mi je ovih dana napisala jedna Mama koja je izgubila ćerku u Ribnikaru.

Druga Mama stradale devojčice iz Ribnikara mi je napisala: “Zlo i bezumlje su se u punom užasu i stravičnosti pokazali 3. i 4.maja… Ali kao da nema snage ili volje za suočenjem sa tom činjenicom…. Kao da je nadstrešnica svačija, a masakr samo naš… Kao da je lakše suočiti se sa korupcijom, nego sa iskonskim ljudskim zlom…”

Mama Bojane Asović prekjuče je na ćerkinom grobu pronašla pismo na italijanskom jeziku:

„Ćao Bojana,

Mnogo mi je žao zbog onoga što se dogodilo tebi i tvojim drugarima.

Došla sam u Beograd sa svojom porodicom baš da vas vidim.

Još uvek mi je mnogo žao, kao da ste svi vi bili moji prijatelji.

Mnogo vas volim, i tebe i ostale.

Neka tvoja duša počiva u miru, kao i duše ostalih.

Pozdrav od Bijoni i porodice Mahavithana.

Rim, Italija – 02/09/2025”

Bijoni iz Rima je porodicom doputovala je u Beograd sa željom da se javi Bojani i Ani, verujem i drugoj deci i Draganu. Da izrazi svoje žaljenje i ljubav i posle više od dve godine. I da kaže da su prijatelji.

Gde su skrivene empatija i solidarnost i ljubav naša i naše dece za decu i Dragana, za mlade ubijene i ranjene u Malom Orašju i Duboni i njihove porodice? Zašto bar nismo stvorili mesto hodočašća, koje bi nas opominjalo na zlo? I prostor solidarnosti kojim ćemo zaštiti anđele i roditelje da ne budu vređani i ponižavani?

Treća, Mama ranjenog i teško povređenog momka iz Malog Orašja, čiji će oporavak još dugo trajati, zvala me je danas jer sa dva minimalca teško mogu da pokriju troškove za terapije, prevoz i sve drugo. Kaže nema koga drugog da pozove. Zašto toliko ponižavanje žrtava i porodica?

Pomoći ćemo (Fond B92), ali to mora sistemski da se reši. Država, institucije. Doživotno.
…
Siguran sam da bih slične priče čuo i od ostalih roditelja.

I zbog toga i pišem da podsetim da ne dozvolimo da jedno zlo potiskuje drugo i treće i da je, pored insistiranja na utvrđivanju krivice i odgovornosti, neophodno i pomoći ranjenima i njihovim porodicama, kao i porodicama dece koja nisu ni ove godine pošla u školu ili na fakultet ili na posao ili na fudbal.