Ni jedna stranka nema ni pokušaj da formuliše neku politiku prema nekoj strukturisanoj grupi. Vlast nastupa kao dobra vila. Pokaže se neki problem i pojavi se deus ex machina, vođa sam, pogleda šta je na stvari i pita koliko treba para. Od Vučićeve samovlasti postoji jedna gora stvar, a to je potpuni raspad opozicije kao kontinuirano stanje, koje u Srbiji traje praktički od zadnje trećine 19. veka, kaže sociolog, profesor emeritus Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i član Europske akademije znanosti i umjetnosti.

U fokusu ovih protesta nisu samo deca, mada je ubistvo dece u školi ono što je najviše potreslo ljude. I taj zločin, kao i drugi masovni zločin koji se dogodio dan kasnije, u fokus je stavio nezaštićenost od nasilja koje je preplavilo naše društvo, kaže socijalni psiholog i profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Ma koji problem da se pojavi u Srbiji, Vučić će njegov značaj umanjiti, relativizovati, podsećajući nas, opominjući nas, optužujući nas da smo zaboravili, da postoje mnogo važniji problemi, problemi odbrane od neprijatelja, a pre svega problem svih problema – Kosovo. Ovoga puta ta uvežbana i oprobana retorika nije se dala primeniti. Probao je ponešto od toga, ali nije bilo dovoljno, govori ugledni etnolog i antropolog.

Opozicija se odlučila da kapitalizuje situaciju tražeći ostavke kao čin političke pobede, umesto da se fokusiraju na ispravljanje situacije u društvu. Mislim da je u tome opozicija pogrešila, a vlast je takve stvari ignorisala. Njeni prioriteti su bili pokušaj pacifikacije ulice, kaže politički komentator.