Možda ne ako ste bili samo dvaput, ali ako ste i treći put zabasali, iz bilo kojeg razloga, u Tuzlu i prošetali starom čaršijom – teško da ste mimoišli penzionisanog rudara iz Obodnice Donje, Ramiza Berbića. Stoji ovaj čovek tu, „kod Meše i Ismeta“, usukanih kipova dvojice tuzlanskih velikana, književnika Selimovića i slikara Mujezinovića, a oko njega i ispred njega – nekakvi natpisi. Neki na tkanini, a neki ispisani tuzlanskom solju na pločniku usred iskrivljenih ulica rudničkog klizišta. Ponekad ne baš razumljivi, morali biste da mu priđete i da pitate šta zapravo znače, i to bi bilo baš lepo od vas, a ponekad su i sasvim jasni. Stoji neko vreme, koliko ga srce i noge drže, pa ode. Pokupi onu so metlicom i đubrovnikom, a tkaninu pažljivo složi u ruksak, za drugu priliku. Kao da ga nije ni bilo.