Opozvani status: „Izbrisani“ u Sloveniji i njihova duga borba za pravdu

28. February 2021.
U februaru 1992. godine, Slovenija je iznenada ukinula dozvolu za boravak hiljadama ljudi iz nekadašnjih jugoslovenskih republika i usled nasilnog raspada Jugoslavije gurnula ih je u birokratsku noćnu moru čije posledice i danas osećaju.
IMG_0374-scaled-e1614294955956

Piše: Anja Vladisavljević

Pre dvadeset i devet godina, Mirjana Učakar otkrila je da više nije stanovnica Slovenije – nekadašnje jugoslovenske republike u kojoj je rođena, odrasla, školovala se i radila.

Učakar je takođe otkrila da odjednom više nije imala nijedno osnovno pravo koje su uživali drugi stalni stanovnici Slovenije.

„Bilo je strašno, bila sam shrvana… Više nisam nigde išla, držala sam se podalje od svega”, priča Učakar za BIRN.

Usledile su godine borbe za dobijanje slovenačkih dokumenata, jer je živela u strahu da može biti deportovana.

Učakar je jedna od 25.671 državljana bivših jugoslovenskih zemalja koje je 26. februara 1992. Slovenija, nakon što je proglasila nezavisnost i promenila zakone, bez upozorenja izbrisala iz registra ljudi sa stalnim boravkom.

Dokumenta koji su im bila izdata u Sloveniji, dok je ona još uvek bila u sastavu Jugoslavije, postala su nevažeća i oni su izgubili pravo na boravak. Mnogi su se našli u centru za strance čekajući deportaciju.

Gubitkom statusa, neki ljudi su izgubili posao s obzirom da im je za zaposlenje bila potrebna boravišna dozvola, kao i zdravstveno osiguranje i druga prava.

Od 1999. godine doneseno je nekoliko važnih sudskih odluka i usvojeni su zakoni kojima su vraćena prava takozvanim „izbrisanim“ ljudima. Nakon višegodišnje kampanje za pravdu, mnogi od njih su od Slovenije dobili odštetu, a hiljade ljudi su ponovno dobili državljanstvo i dozvolu za boravak.

Učakar ističe kako se danas retko govori o onome što se događalo početkom 1990-ih, jer se to pitanje smatra zatvorenim.

„O tome se više ne govori, tu i tamo se spominje kao daleka nepravda koja se dogodila na početku nezavisnosti Slovenije”, kaže ona.

Ali čak i danas neki smatraju da je ova ogromna birokratska nepravda velika mrlja na slovenačkoj prošlosti, a aktivisti kažu da još uvek nisu dobili adekvatno oficijalno izvinjenje slovenačkih vlasti.

Neki od njih i dalje osećaju posledice onoga što se dogodilo 1992. godine, posebno oni kojima su penzije niže, jer su zbog gubitka boravišne dozvole izgubili i deo radnog staža, koji se uračunava u penziju.

„Mi koji smo uspeli da dobijemo državljanstvo i penzije, imamo tako malo godina radnog staža da su naše penzije mizerne”, naglašava Učakar.

„Samovoljne deportacije“

Učakar je suosnivačica Udruženja izbrisanih prebivalaca u Republici Sloveniji i postala je zagovornik prava drugih ljudi koji su se našli u istoj administrativnoj noćnoj mori.

Borba za pravdu bila je duga, teška i iscrpljujuća, o čemu najbolje govori slučaj Učakarinog kolege aktiviste Aleksandra Todorovića, Srbina koji je takođe izgubio pravo na stalni boravak i koji je počinio samoubistvo nakon dugogodišnjeg aktivističkog rada.

„Bio je čovek sa sjajnim idejama. Ponekad je udarao glavom o zid, samo da bi postigao ono što je naumio“, priseća se Učakar. „Tada smo se žestoko borili (protiv političkog sistema)”.

Todorović je bio jedan od najglasnijih aktivista i često je bio meta kritika političara i desničara. Učestvovao je u brojnim demonstracijama i kampanjama, pa čak i štrajkovao glađu.

„Tada je polako pao u depresiju, razbolio se i na kraju počinio samoubistvo. Bilo je to pre tačno sedam godina“, ističe Učakar.

Objašnjava da je bilo ljudi koji su prošli gore od nje, poput onih koji su deportovani u druge zemlje bivše Jugoslavije, često bez zvaničnih objašnjenja ili zakonskih presuda.

„Nema podataka za one ljude koji su deportovani. Deportacije su izvršene bez ičije odluke – ono što se dogodilo je to da je policija došla, stavila ih u automobil i odvezla ih do granice“, rekla je ona.

Jedna od najtragičnijih je ona o Dragomiru Petronjiću – bosanskom Srbinu, koji je od 1979. godine sa dozvolom za stalni boravak živeo u Celju. Deportovan je iz Slovenije u septembru 1992. prvo u Hrvatsku, a zatim, u sred rata, u BiH.

Petronjićeva porodica koja je ostala u Sloveniji ga je tražila više od deceniju i po, sve do 2007. godine, kada su posmrtni ostaci pronađeni u blizini Jajca identifikovani kao njegovi.

„Nepoželjni ljudi“

„Brisanje se dogodilo ubrzo nakon raspada Jugoslavije i u vreme kada su tek bili započeli krvavi ratovi na teritorijama država naslednica”, rekla je za BIRN Vlasta Jalušič, jedna od osnivačica i trenutna viša istraživačica Mirovnog instituta, nevladine organizacije sa sedištem u Ljubljani.

Put Slovenije do nezavisnosti bio je najmanje krvav. Rat za nezavisnost trajao je samo deset dana, od 27. juna do 7. jula 1991. Ali postojala je nacionalistička netolerancija prema drugim narodima – neslovencima, „balkancima” ili „južnjacima”.

Zbog toga mnogi posmatrači veruju da „brisanje“ iz 1992. godine nije bilo puka administrativna greška, već sistematsko i namerno uklanjanje onoga što se smatralo „nepoželjnim“ delom populacije.

„Iako se to nije moglo dokazati od samog početka… slučaj izbrisanih jasno pokazuje elemente sistematskog čina i elemente ciljanja na prepoznatljivu – iako ne homogenu – grupu etničkih neslovenaca”, ističe Jalušič, koja je radila na ovom pitanju 2000. godine.

Jalušič  podseća da je još 1980-ih „slovenačka politička elita podržavala antibalkanske i prozapadne državne mitologije”, koje su slovenački političari potvrdili devedesetih.

Rekla je da je ono što je tada počelo da se pojavljuje bio „državni mit o nekoj vrsti apsolutne kolektivne nevinosti nacije: Slovenci nikada nikoga nisu ugnetavali i nikome nisu ništa nažao učinili; štaviše, tokom istorije bili su žrtve stranih naroda, totalitarnih režima i tako dalje“.

Ovo je utemeljilo verovanje da je Slovenija kao nova država oslobođena odgovornosti za bilo kakvu nepravdu u prošlosti, da su oni koji su je stvorili „nevini i nedodirljivi”, te da su se „zle stvari” mogle dogoditi samo u drugim bivšim jugoslavenskim državama tokom njihovih ratova, kaže ona.

Kada je Mirovni institut počeo da istražuje ​​„brisanje“ iz 1992. godine, razgovarajući sa ljudima koji su bili direktno pogođeni, Jalušič je, kako naglašava, shvatila „koliko su kršenja bila teška” i koliki je bio „obim samog krivičnog dela”, tačnije koliko je ljudi bilo pogođeno i koliko ozbiljno.

„Nestali su kao ljudi što je dovelo do toga da ne postoje u zakonu i društvu. Kao što znamo, njihova dokumenta su uništena, bili su prisiljeni da pokušavaju da dobiju dokumenta iz mesta u kojima nikada nisu živeli, izgubili su posao, stanove, prijatelje a ponekad i porodicu i voljene, mogli su izgubiti život zbog deportacije u mesta gde se vodio rat“, objašnjava ona.

„Atmosfera poricanja“

Sudski slučajevi pokazali su da su ljudska prava prekršena. Slovenački Ustavni sud dva puta je doneo odluku da je „brisanje“ bilo nezakonito -1999. i 2003. godine, te da onima koji su bili pogođeni ovim treba vratiti status stalnog boravka retroaktivno od dana njihovog brisanja iz evidencije.

Slovenački parlament je 2010. usvojio zakonske amandmane koji su omogućili većini ljudi kojima su 1992. godine oduzeta dokumenta da dobiju dozvolu za stalni boravak.

Zatim je 2014. godine Evropski sud za ljudska prava naložio Sloveniji da isplati odštetu za šestoro bivših jugoslovenskih državljana kojima su ukinuta prava boravka. Iste godine slovenačka vlada uvela je sistem za one koji su hteli da podnesu zahtev za povrat statusa.

Iz slovenačkog Ministarstva unutrašnjih poslova su za BIRN rekli da je do sada 12.361 osoba kojoj je oduzeta boravišna dozvola uspela ponovo da je dobije – 3.815 njih je dobilo dozvolu za stalni boravak, a 8.546 je dobilo slovenačko državljanstvo.

Dodaju da je ukupno podneseno 8.182 zahteva za odštetu.

„Donesene su odluke za 8.062 zahteva za utvrđivanje novčane naknade u upravnom postupku; odobreno je 5.797 zahteva, odbijeno je 1.988, 189 ih je odbačeno, a za 88 zahteva postupak je prekinut“, objašnjavaju iz Ministarstva.

„Do 31. decembra 2020. godine visina novčane kompenzacije dosuđene pravnosnažnim odlukama u upravnom postupku iznosila je ukupno 26.538.750 evra”, navode iz MUP-a Slovenije.

Neki su tražili odštetu putem slovenačkog pravosudnog sistema. Slovenačko državno tužilaštvo primilo je 369 takvih zahteva, a u toku su još 153 predmeta.

Međutim, i Učakar  i Jalušič  ističu da mnogi nisu uspeli da obnove prava na prebivalište i da brojni nisu obeštećeni.

Prema rečima Jalušič, i dalje postoji atmosfera poricanja – da slovenačka javnost „nije spremna da čuje činjenice” i da postoji „politika laganja o onome što se dogodilo”.

Ovaj problem bio je tema rada nekoliko kreativnih umetnika u regiji, ponekad izazivajući reakcije šoka javnosti. Tako je 2018. prikazana premijera filma „Izbrisanа” autora i reditelja Mihe Mazzinija, snimljenog po njegovom istoimenom romanu o ženi koja odlazi u bolnicu da se porodi, ali otkriva da je prestala da postoji, te je njena beba službeno proglašena siročetom.

Mazzini je rekao da je nakon prikazivanja filma „Izbrisana” na nacionalnoj televiziji u Sloveniji u oktobru 2020. godine „slovenski ministar unutrašnih poslova dva dana uzastopno na Tviteru pisao o tome, naglašavajući da je finansiranje takvog filma sramota za Slovenski filmski centar”.

Hrvatski pozorišni reditelj Oliver Frljić takođe se bavio ovom temom u svojoj predstavi „Paraziti su među nama – 25.671“. Kada je njegova predstava izvedena u pozorištu Prešeren u Kranju 2013. godine, mediji su objavili kako su neki ljudi u publici bili šokirani činjenicom da nisu znali za priče izbrisanih, dok su drugi negativno reagovali na priču.

Slovenački državni zvaničnici su se u retkim prilikama izvinjavali zbog onoga što se dogodilo.

„Koliko znam, bivša ministrica unutrašnjih poslova Katarina Kresal se javno izvinila i izrazila suosećanje sa žrtvama. Dvojica (bivših) presednika Skupštine, Pavle Gantar i Milan Brglez, takođe su se izvinili“, priseća se Jalušič.

Za oštećene, ovo nije ni izbliza dovoljno, kaže ona i dodaje: „Mislim da bi bilo potrebno dosledno izvinjenje… sa najvišeg političkog nivoa ako želimo da razgovaramo ne samo o nekoj satisfakciji zahteva izbrisanih, već i o stvaranju prostora za neku vrstu suočavanja sa onim što se dogodilo“.

Tekst je prenet sa BIRN portala Balkan Insight.

Click