Filip David: Pretvaramo se u čudovišta

Koje su pretpostavke za promenu tog kulturnog modela?

Mi smo tokom ’90-ih živeli u uverenju da će se društvo demokratizovati, da će doći do nekih promena međutim, do tih promena nije došlo. Ali to ne znači da treba dići ruke i predati se i kazati povlačim se u izolaciju, neću da učestvujem ni u čemu. Moje je uverenje, i u ovoj situaciji, koja je na prvi pogled apsolutno beznadežna, jer ova vlast se betonirala, da, ako ništa drugo, delujemo kao pojedinci.

Pročitala sam da obnavljate “Beogradski krug“, koji je početkom devedesetih bio bunt protiv rata, diktature i koji su činili veoma ugledni intelektualci. Ali, u kojoj meri je i ta ideja zapravo recidiv iz prošlosti – danas praviti Beogradski krug?

Pa bila bi kada bi se pravio “Beogradski krug” ali, malo je protumačeno pogrešno u javnosti. Jer reč je o pokretanju tribine koja se zove “Forum”, a ne povratku “Beogradskog kruga“. To samo u jednoj stvari ide tragom “Beogradskog kruga“, a to je da postoji jedno mesto gde se ljudi, koji misle drugačije, okupljaju i razgovaraju na neke određene, bitne ključne teme. Mi u ovom trenutku u Beogradu nemamo tu vrstu foruma.

Ali recimo “Samoodbrana“ je nedavno okupljena, vi ste deo toga, zar to nije zamišljeno kao ovo o čemu pričate, između ostalog?

Ne, nije ali da objasnim da ovo samo stvaranje jedne tribine na kojoj će se razgovarati, a šta iz tih razgovora može da proistekne ne znam. Dovoljno je u ovom trenutku pokušati da se ustanovi neka vrsta kritičkog mišljenja u javnosti, klice javnog mnjenja, koje nemamo, što je naš dodatni problem. Što se tiče  “Samoodbrane“, ja jesam pristupio sa zadovoljstvom i nije mi krivo zbog toga, ali tu je došlo do nekih nesporazuma. Jedan deo onih koji su bili osnivači “Samoodbrane“ su bili u uverenju da to treba registrovati kao udruženje građana. E sada to povlači za sobom mnoge druge stvari – statut,  skupštinu i onda otvarate prijem za svakog ko želi. Udruženje građana verovatno može ili će se verovatno pretvoriti u političku partiju.

A zašto vama to smeta?

Zato što mi nastupamo kao pojedinci i tako je bilo i zamišljeno, koji su ostvareni u nekim svojim profesionalnim područjima. Zamišljeno je da delujemo s vremena na vreme, pojavljujemo se tamo gde mislimo da treba reagovati, kao jedna neformalna grupa gde svaki pojedinac zadržava pravo na sopstveno mišljenje.

Zar mislite da će Vam to biti uskraćeno? Recimo primećujem da vas niko nije sprečio da kažete šta mislite o bojkotu izbora, iako većina članova “Samoodbrane“ misli drugačije.

Jeste, ali kada sam spomenuo da ne treba bojkotovati izbore već je došlo do nesporazuma. Zamerali su mi upravo u “Samoodbrani“ da mi moramo o nekim stvarima imati zajedničke stavove. Ja se sa tim ne slažem. Bitno je da pojedinac koji se suprotstavlja ne treba opet da se suprotstavlja na jedan uniforman način. Jednostavno mora zadržati mišljenje.

Da li to znači da se vi sad distancirate od “Samoodbrane“? 

To znači da ja ću učestvovati, ako me zovu i kada me zovu u svim dešavanjima, jer su tu meni neki dragi ljudi i sa većinom se slažem u mnogim stvarima, ali sa nekim stvarima koje se predlažu se ne slažem. U tom Statutu je upisano šta je “Samoodbrana“, neki postulati koji se moraju poštovati i tako dalje. Ja nisam bio član ni jedne političke partije, ne smatram to ni zaslugom, ni nekim velikim svojim uspehom, ali sam pokušavao da zadržim svoje mišljenje, da ne budem vojnik partije. To je bilo neko moje osnovno kretanje, a slagao sam se često i podržavao i danas podržavam neke političke struje, pokrete, koji odgovaraju mojim načelima.

Da li je vaše mišljenje usamljeno u vezi sa “Samoodbranom“, ili ima još pojedinaca koji se slažu sa vama i koji će se distancirati?

Ja mislim da nije usamljeno, ali “Samoodbrana“ nije zasnovana na čvrstim ideološkim temeljima, tako da to i ne smatram za neki poseban raskol ili neslaganje. Mi ostajemo kolege, prijatelji i ja sam spreman kao i neki moji drugovi koji slično misle kao i ja da se nekad pridružimo kada nas zovu, a nekad da ćutimo.

Kada kažete da imate nameru da, kroz te debate, koje su najavljene kao  “Beogradski krug” kreirate, začnete to kritičko mišljenje, pitanje je zašto mislite da će vam poći za rukom u okolnostima koje ste sami opisali na početku kao beznadežne?

Ja ne znam da li ćemo mi uspeti, imali smo do sada jedan – prvi sastanak na temu odnosa Evroazije i Srbije i bilo je vrlo uspešno, vrlo smo zadovoljni.

Ko je još tu sa vama?

Forum pisaca i Građanski demokratski forum, oni daju svoje prostorije i mi to zajednički organizujemo ali u nekom političkom, idejnom, ideološkom smislu tribina je nezavisna, nije deo nekog političkog pokreta ili neke od ovih organizacija, mi smo samo organizatori tehnički.

Ko je od pojedinaca tu?

Ima predstavnika iz Foruma pisaca i predstavnika iz Građanskog demokratskog foruma. Nije toliko bitno.

Zanimljivo je da čujem.

Tu je Nenad Prokić koji je iz Foruma pisaca, tu je kolega Vuletić, kolega Olinek i tako dalje. Znači mi koji smo tu na okupu i koji ćemo se sastajati svake subote u 11,30 časova. Evo, sledeće subote razgovora se na temu čiji je Danilo Kiš, to je povodom ovoga što se dogodilo u Subotici kada su praktično vlasti naprednjačke u Subotici nasilno prisvojile Danila Kiša. Mirjana Miočinović je napisala protest protiv toga i ona će biti poseban gost na ovoj tribini.

Baš taj primer Danila Kiša, u kontekstu vaše ideje o kritičkom mišljenju, da se treba buniti, govori zapravo o realnoj nemoći i Mirjane Miočinović i drugih koji je podržavaju. 

Iskreno da vam kažem, ja sam u jednom trenutku, osećao tu vrstu nemoći, ali onda se u meni probudio neki protest i protiv sopstvene nemoći i to je jedan od razloga što ja i u ovim godinama, malo poznim, učestvujem ponovo u tom nekom, da kažem  društvenom životu, aktivnije. Ne mogu da prećutim ako me neko pita i ne želim da prećutim. Naslov jedne moje knjige je “Jesmo li čudovišta“ i tu sam se pozivao na Primo Levija koji je rekao “na svetu je mnogo pokvarenih svinja, a čudovišta su oni koji stoje i gledaju“.

Šta smo mi?

Ili smo čudovišta, ili se pretvaramo u čudovišta ukupno gledajući i to je pokušaj da ne potpadnemo pod tu vrstu ponašanja i životnog opredeljenja – da nas se ništa ne tiče, nek se radi šta se hoće. Imamo rijaliti programe na Pinku, pornografske rialitije, koji su katastrofa u svakom smislu, imamo te naše tabloide koje kontroliše vlast. Ako se mi pomirimo sa tim, ako ne govorimo svuda gde možemo onda polako postajemo neka vrsta čudovišta.

Zapravo me ova vaša teza asocira na vaše obrazloženje u kontekstu bojkota izbora koji ne smatrate dobrom odlukom. Da parafraziram, rekli ste da bojkot predstavlja odustajanje, a da je bitno da se ljudi bore za svoja prava, za svoj izbor na licu mesta. Na drugoj strani oni koji zagovaraju bojkot upravo  tvrde suprotno – da je bojkot pobuna.

To je meni apsolutno apsurdno. Bojkot nije nikakva vrsta pobune. Da se razumemo, ja sam jedan od onih koji od početka žestoko kritikuje ovu vlast i mislim da je ova vlast katastrofalna u mnogim elementima našeg života, ali odustati u trenutku kada izbori još nisu ni raspisani, biće ih možda za šest meseci… Opozicija treba da sve snage uključi u to da što više ljudi privuče da glasaju protiv ovog režima. Ima mnogo onih koji su odustali, koji neće da izađu na izbore. Njih treba ubediti na neki način da postanu pristalice tog nekog opozicionog mišljenja.

Vi ste u društvenom javnom životu decenijama, pratite to iz najneposrednije blizine i ’90-ih i 2000-ih i danas. Zašto, po vašem mišljenju, ova opozicija nije uspela da motiviše građane da joj veruju, da je podržavaju?

Nema jasnog programa. To je bio problem i sa ovim protestima. Ja sam od početka protesta govorio da ih ja podržavam, ali ne učestvujem u njima. U programu opozicije koji je objavila nema ničeg konkretnog o onim najvažnijim pitanjima koja se odnose na Kosovo, Evropsku uniju. Zapravo su pokušali da izbegnu odgovore na ta pitanja.

A vi to smatrate ključnim temama društva?

Naravno, jer na tim temama može doći do promena, do unutrašnjih promena u odnosu na našu unutrašnju i spoljnu politiku. Hoćemo u Evropsku uniju? Zna se šta moramo da uradimo, šta treba da učinimo. Laslo Vegel je jako dobro u jednom intervjuu rekao da opozicija pokušava da ruši ovu vlast i Vučića sa više desne pozicije, nego što je on. Pa ne možete vi majstora demagogije, Vučića, rušiti na toj vrsti politike. Da je on izdajnik ako pregovara sa Kosovom, da je nama bliža Evroazijska unija od Evropske unija, ne možete vi rušiti vlast takvim opozicionim mišljenjem. To stvara samo još veću konfuziju i sa druge strane ovo moram da kažem, vi tamo imate jedan pokret koji je ljotićevski, koji se tako i izjašnjava, imate Narodnu stranku Vuka Jeremića za koju isto ne znate šta je, šta ona predstavlja – čas ovako, čas onako i onda naravno da ne možete privući ni birače.

U ovoj zemlji je decenijama dilema da li rešiti nacionalno ili demokratsko pitanje. Ako je metafora za nacionalno danas Kosovo, da li možemo mi po vašem mišljenu da rešimo Kosovo, ako smo nedemokratska zemlja, ili treba rešiti Kosovo pa rešavati demokratiju?

Već ’90-ih je istaknuta ta parola, mislim da je Koštunica bio jedan od tih koji je govorio – da prvo treba rešiti nacionalna pitanja, pa onda demokratiju što je bilo apsolutno pogrešno. Mi se moramo kao društvo demokratizovati, voditi otvoren dijalog o svim pitanjima bez onoga da je neko izdajnik ili strani plaćenik, ako ima drugačije mišljenje. Mi nismo došli do tog stupnja.

Istoričar Milan St. Protić kaže da je Kosovo alibi za sve autokrate.

Ono što mene užasava je to što naši najveći rodoljubi, patriote i nacionalisti smaraju da se treba boriti za Kosovo do poslednjeg Srbina i poslednjeg Albanca i da je ratna opcija bolja nego razgovarati i prihvatiti ovo postojeće stanje. To je meni stvarno neshvatljivo da neko može na taj način razmišljati, a to je glavna poruka koju mi danas čujemo.

Da se vratimo na “ključnu dilemu“ danas – bojkot ili izbori. Zar ne mislite, uprkos Vašem stavu, da će opozicija koja će izaći na izbore zapravo dati legitimitet ovoj vlasti  i praktično joj pomoći?

Ne bih ja tako razmišljao. Ja razmišljam na drugi način, da bi jednom modernom, aktivnom bitkom za izlazak na izbore, za privlačenje što više birača, koji kritikuju vlast i koji nisu zadovoljni njom, mogla da obezbedi, ne pobedu, ali 20 procenata onih koji se kolebaju i 50-ak mesta u skupštini. Ujedinjena opozicija u parlamentu je jedini način da se čuje njen glas, jer se ta zasedanja prenose na drugom programu, sve drugo je neka vrsta urušavanja opozicije.

Zašto mislite da je urušavanje?

Vidite, kada budu došli lokalni izbori, kakva će biti odluka? Da se opet bojkotuju izbori, pa onda će sadašnja opozicija izbubiti ono malo gradova što ima u Srbiji, izgubiće u Beogradu opštine Stari grad i Vračar, da li je to cilj? Da se potpuno izolujemo iz političkog života. Naprotiv, mislim da mora to učešće na izborima jer ovo vodi izolaciji. Prisustvo opozicije mora da bude povećano u bitci na svakom koraku i protiv ovakvih tabloida i protiv ovakvih medija, inače gde će? Kako će na primer Demokratska stranka da vodi tu bitku – svojim sastancima, skupštinama?

A šta mislite da li Vučiću više odgovara bojkot ili učešće opozicije?

Mislim da mu više bojkot odgovara.

Zašto?

Biće miran, bezbrižan, imaće jednu apsolutnu većinu, ono što se govori u Skupštini prolaziće bez ozbiljnih komentara.

Pa i sada se to dešava?

Jeste, ali na primer kada je ovaj Atlagić, koji je navodno profesor i koji je izgovorio one budalaštine na račun nekih ljudi iz javnog života, nije niko mogao da mu odgovori na licu mesta. Da je bilo bar dva-tri predstavnika opozicije u sali, bar bi došlo do nekog odgovora, do neke vrste polemike, ovako sve to prolazi.

Govoreći o atmosferi u društvu vi ste ocenili da je ona loša, da je beznadežna, ali u jednom ste intervjuu rekli i da strahujete da bi moglo doći do nekih unutrašnjih sukoba. Da li i danas stojite na tom stavu?

Do sukoba može doći, ali veliko je pitanje da li bi ti sukobi bili na unutrašnjem ili nekom spoljnjem planu. Tu mislim pre svega na Kosovo, jer je tamo malo potrebno. Vrlo su zapaljive retorike sa obe strane i Srbija kao i toliko puta u poslednjih 20 godina, nikada nije prihvatala da u trenutku, kad je to najpovoljnije neke svoje velike probleme rešava. Kako vreme prolazi problemi se dodatno komplikuju. Mi vidimo da su danas problemi sa Kosovom daleko komplikovaniji i složeniji i opasniji nego što su bili pre dve, tri godine kada je nešto moglo i da se uradi. Meni se čini da glavni cilj mora biti zaštita manjina, kulturnih spomenika, a to ne može bez dogovora sa kosovskim vlastima, a to onda povlači za sobom jednu vrstu priznanja kosovske nezavisnosti, što bi donelo i velike promene i na unutrašnjem planu.

Građanska Srbija je verujući da će Vučić to učiniti, zapravo, dala veliku podršku Vučiću na početku njegove vlasti, zar ne?

Ja se toga ne sećam, iskreno, da vam kažem. Moja podrška Vučiću nikada nije postojala.

Recimo deo nevladinog sektora?

Da vam kažem, podržavali smo sve ono što nam se činilo da u određenom trenutku pomera stvari. Za Vučića ne bih rekao da pomera stvari jer mislim da on vodi jednu dosta licemernu politiku. Govori o Kosovu i  da se to mora rešiti, a da za to nije spreman, jer su dve mogućnosti, da on na kraju pod velikim pritiskom kaže evo priznajem Kosovo, ali idemo na referendum, a onda na referendumu da 70 odsto bude protiv. Postoji i druga mogućnost, manje verovatna, ali je moguća, a to je da ovi njegovi tabloidi i žuta televizija u jednom trenutku okrenu list i kažu Vučić je najveći državnik u istoriji Srbije, on je učinio ono što je De Gol učinio u Francuskoj, presekao je kosovski čvor i da ga nahvale za to navodno priznanje Kosova koje može da usledi. Ali, nema raspoloženja prvo kod Vučića za jednu takvu stvar.

Da se vratimo na ideju sa početka i debatama i dijalogu. Da li imate utisak da se model dijaloga kako ga zamišlja vlast u kome svi neistomišljenici bivaju politički neprijatelji, izdajnici, prenosi i na ostatak društva. Na primer, ako niste za bojkot, za Vučića ste.

Najgore je što nema ništa od dijaloga i što je ovde reč o goloj borbi za vlast. To je ono što se meni ne dopada. U ovoj opoziciji, koju ja po prirodi stvari podržavam, ali ne vidim ništa, osim gole borbe za vlast. Šta će oni raditi kad bi jednog dana čudom dobili tu vlast? Ništa posebno. Ne bi mogli da se dogovore, ne bi mogli da se slože, nema ništa drugo i to je ono što je u našoj situaciji najopasnije. Gola vlast, jer je svako shvatio vlast kao mesto gde može da radi šta hoće, da se neki ljudi obogate, da neki ljudi reše svoje stambene probleme, egzistencijalne probleme… Nema tu nekog opšteg pogleda na neku društvenu korist i to je ono što na neki način obespokojava. Sa druge strane, to sad ne sprečava nas koji želimo da se promeni taj društveni model, kulturni model, da radimo na tome koliko možemo i dokle možemo. Jednog dana će do nekih promena doći, boljih ili gorih stvarno ne znam, mada se meni čini da gore vlasti, od ove koju trenutno imamo ne možemo imati, ona je neka vrsta kazne za Srbiju, za sve ono što je učinjeno u prošlih 20-ak godina, ona je najveća kazna koju smo mogli da dobijemo.