Mentalno zdravlje novinara: A što pitaš kako smo, živi smo…

Autorka: Jovana Gligorijević, Izvor: ANEM

Kada je izašao “uradak” Centra za društvenu stabilnost o Veranu Matiću, jedan tvit tim povodom zazvučao je kao udarac u stomak: “Pitaš li se ikad kako je onom ko te informiše?” Nisam se prepoznala, nisam ga doživela kao novinarka, nego kao osoba koja se informiše preko medija. Osvestila sam da ja znam kako je onom ko me informiše, znam i više nego što bih želela.

Slika 1: “Bila sam ljuta”

U poslednjih nekoliko meseci radim, sa Anemom, radionice o bezbednosti novinarki. Ne pričamo samo o pretnjama i napadima, pričamo o svakodnevnim borbama. Često, na početku, koleginice kažu kako nikad nisu diskriminisane jer su žene, a onda do kraja dana osveste situacije koje nisu u redu. Na jednoj od tih radionica, već smo došle do kraja i prešle na neobavezno ćaskanje.

“Mene su gepekovali”, odjednom je progovorila jedna koleginica. Rekla je to kao da nam priča da joj je zagoreo ručak. Sve smo zaćutale. “Ali, nisam se uplašila od toga, nego, klaustrofobična sam. Kad su me dovezli na tu njivu gde su hteli da me ostave, počela sam da se derem kako nisu normalni, što u gepek da me stave, bolje da su mi stavili kesu na glavu.” Sad je već govorila kroz smeh. Znala je i ko je oteo i gde su je dovezli, sama se vratila kući.

Slika 2: Tajni znak

Koleginica prati proteste, redovno izveštava sa njih. Imala je niz neprijatnih situacija, koje su je, protiv njene volje, dovele u centar pažnje javnosti. Poverava mi se da razvija blagu socijalnu anksioznost, a zajedno idemo na događaj, bezopasan, ali, mnogo je ljudi poznaje, prilaziće joj, želeće da je pozdrave. Nju to, kaže mi, cedi. Ima poriv da se sklupča na podu i sakrije. Treba joj neko njen, s kim se oseća bezbedno. Odlazimo na događaj i zaista se dešava ono što je pretpostavila: prilaze, grle je, svako ima nešto da je pita ili da joj ispriča. Vidim joj u pogledu da je sve to polako preplavljuje. Dan je sunčan, napolju smo. Predlažem da, svaki put kad je neko preplavi, podigne naočare za sunce na glavu, da priđem i da je izvučem. Tajni znak uspeva. Posle, na kafi, kaže: “Užasna sam, svim tim ljudima sam draga, a ja bih se na svakog od njih izdrala da me ostavi na miru.”

Slika 3: Travka

Sedimo u kafiću. S. je dobro, ne treba joj psihološka pomoć koju može da dobije preko Nezavisnog udruženja novinara. Nekoliko dana ranije bila je žrtva policijske brutalnosti. Pričamo o tome kao o anegdoti, uzbudljivom događaju koji će prepričavati unucima. Skida masku s telefona, ne sećam se zašto. Ispada vlat trave. Izraz lica joj se menja. To je od onog dana… Zamisli, ostalo je. Pitam da li da spakujem travku da je čuva, ili da je spalim u pepeljari. Hoće da je sačuva. Držim je na oku nedeljama posle, da se uverim da je dobro. Odlučuje da potraži psihološku pomoć. Biće dobro.

Pa, kako smo

Sad kad pred sobom imamo Analizu mentalnog zdravlja novinara, imamo crno na belo kako smo. Brojevi ne lažu. Gotovo 19 odsto ispitanika i ispitanica istaklo je da ima postavljenu dijagnozu nekih mentalnih smetnji, a više od 18 odsto subjektivno veruje da ima psihičke tegobe, ali se ne obraća psihijatru. U prethodnom ciklusu istraživanja, taj odgovor dalo je 12,8 odsto ispitanih, tako da najveći rast beležimo kod samodijagnostifikovanja i neobraćanja za pomoć.

Kao najveći uzrok stresa navode finansijsku nesigurnost. Pa kako ih to razlikuje od ostatka Srbije, pitaće neko? Lako je reći – nikako. Ima i opasnijih i težih poslova. Ali, jedno ogromno ali: nisu svi poslovi pred očima javnosti, ne može u svakoj profesiji ko god poželi da te nađe, presretne, da ti piše pretnje i gadosti, da nabavi tvoj telefon, pa da te maltretira. A uz sve to, čekaju te računi, dete koje treba pokupiti iz vrtića, izvršitelji koji stalno nešto traže. Znate već, život kao takav.

Pa, kako smo? Živi smo. Za sad je dovoljno.

Autorka je novinarka i jedna od autora “Analize mentalnog zdravlja novinara”

Kompletni rezultati istraživanja dostupni su na ovom linku.

Tekst je prenet sa stranice ANEM.