Mart 2004 – tri martovska dana koja su zauvek promenila Kosovo Polje (FOTO)

Autorka: dr Slavica Plavšić

Na današnji dan, pre 22 godine, širom Kosova i Metohije započeto je organizovano i planirano ubijanje i proterivanje nealbanskog stanovništva, paljenje njihovih kuća i imovine, pod nazivom „Martovski pogrom“, koji je trajao od 17. do 19. marta 2004. godine.

Kasnije istrage pokazale su da je povod za nasilje bila vest koja nikada nije potvrđena. Optužbe da su Srbi odgovorni za utapanje trojice albanskih dečaka u reci Ibar pokazale su se kao neosnovane. Međutim, u atmosferi napetosti i propagande, ta vest je poslužila kao okidač za nasilje koje se ubrzo proširilo na desetine mesta širom Kosova i Metohije.

Neposredni povod bilo je utapanje trojice albanskih dečaka u opštini Zubin Potok pod nerazjašnjenim okolnostima. Martovski pogrom organizovale su ekstremističke albanske grupe i naoružane mase koje su u kratkom roku pokrenule nasilje širom Kosova i Metohije. Tada je poginulo 28 osoba, više od 4.000 ljudi je prognano iz svojih kuća, a preko 900 osoba je teško povređeno. Srušeno je 19 spomenika kulture i 16 pravoslavnih manastira. Uništeno je oko 10.000 vrednih fresaka, ikona i drugih crkvenih relikvija, kao i knjige krštenih, venčanih i umrlih koje svedoče o vekovnom trajanju Srbije na Kosovu i Metohiji. Spaljeno je oko 1.000 srpskih i romskih kuća. Od Srba je etnički očišćeno šest gradova i devet sela.

U svim događajima učestvovala je i međunarodna misija na Kosovu i Metohiji koja nije bila spremna ili nije želela da spreči napade. Čelnici međunarodne misije su nakon pogroma vremenom menjali svoje izjave o načinu nastanka i uzrocima nasilja. I pored osuda pogroma i etničkog čišćenja Kosova i Metohije od nealbanskog življa, organizatori su ostali nekažnjeni, uzroci nedovoljno istraženi, žrtve i posledice se često ignorišu, a iseljavanje nealbanskog stanovništva se nastavlja.

Do marta 1999. godine u mestu Kosovo Polje, na desetak kilometara od Prištine, živelo je oko 9.000 Srba i drugog nealbanskog stanovništva. Do kraja 1999. godine ostalo ih je oko 2.000, a danas ih ima tek oko pedeset.

Dana 17. marta 2004. godine iz Kosova Polja su proterani svi preostali Srbi i drugo nealbansko stanovništvo. Albanci su kolima i autobusima dolazili iz pravca Drenice i zapalili zgradu opštine, organizovali napad na Dom zdravlja u Bresju i školu „Sveti Sava“ i spalili dvadesetak srpskih kuća do temelja.

U Kosovu Polju spaljena je crkva Svetog Nikole iz XIX veka, a u Bresju oštećena crkva Svete Katarine iz XIV veka. Ispred škole u Kosovu Polju albanski teroristi su polili benzinom i naočigled porodice spalili Zlatibora Trajkovića (60), a teško ranili Trifuna Stoilovića. Porušen je veliki broj spomenika na pravoslavnom groblju. Međunarodni policajci su odbili da pomognu čak i Srbima u čijim su kućama bili smešteni. Za spaljivanje objekata korišćena je cisterna sa benzinom.

Srbi čije su kuće spaljene smešteni su u kontejnere u obližnjem selu Ugljare, gde je premeštena i opština. Republika Srbija im je obezbeđivala humanitarnu i izvesnu materijalnu pomoć.
Do 17. marta 2004. godine u selu Bresju, pored Kosova Polja, nalazila se nova zdravstvena ambulanta koja je kasnije pretvorena u privremenu bolnicu u kojoj su se lečili stanovnici okolnih srpskih mesta, ali i svi koji su mogli da dođu iz udaljenih enklava na Kosovu i Metohiji.

U potpuno improvizovanim uslovima, sa minimumom medicinske opreme, ali sa neviđenom hrabrošću, istrajnošću i entuzijazmom, radili su lekari, medicinske sestre i tehničari, nemedicinsko osoblje, a pomagali su i meštani koliko je ko mogao. Zdravstveni radnici su uglavnom bili proterani iz Kliničkog centra Priština.

Bolnica je imala internistu, pedijatra, hirurga, oftalmologa i nekoliko lekara drugih specijalnosti. Imala je i ginekologa i babice, i u njoj su se rađala deca. Svaki plač novorođene bebe davao je novu nadu da će se sačuvati preostalo srpsko stanovništvo, srpske kuće i imovina.

Stručni, vredni i posvećeni lekari, brižljive medicinske sestre, odgovorno tehničko osoblje, vozači – ceo tim je radio danonoćno u želji da pomogne svakom pacijentu i svakoj povređenoj osobi.

U tom delu centralnog Kosova se uvek teško živelo. Tog marta 2004. godine bilo je dugih perioda bez struje i telefona, bez lokalnih medija, tako da stanovnici nisu mogli da znaju kakva je situacija i šta se zaista dešava. Jedini izvor saznanja bili su ljudi zaduženi da obaveštavaju narod, a jedina mesta okupljanja bili su ambulanta i crkva Sveta Katarina.

Crkvena zvona, po dogovorenom ritmu, obaveštavala su meštane da treba da se okupe i čuju važne informacije. Od početka marta atmosfera je bila zloslutna, pričalo se o mogućim napadima i pretećim progonima. Živelo se u stalnom strahu i neizvesnosti.

Ipak, da će biti toliko užasa i strahote, niko ni u najgorim pretpostavkama nije mogao da zamisli.

Organizovane straže čuvale su selo, kuće, crkvu i ambulantu. Tog kobnog 17. marta niko u selu nije tačno znao šta se dešava. Sve se odvijalo naglo i bez mogućnosti da se reaguje na vreme.

Okupili su se tadašnji predstavnici sela i meštani pokušavajući da naprave plan kako da se spasu ljudi i sačuvaju životi. Dok su telefoni još radili, međusobno su se zvali i razmenjivali informacije.

Tog 17. marta zvonila su ogromna crkvena zvona jače nego ikada upozoravajući na opasnost koja se već videla i čula svuda unaokolo. Okolna sela su već stradala, dim se širio u oblake, odjekivala je pucnjava, zavijale su sirene, a zvonjava se širila celim krajem.

U Kosovu Polju masovno su paljene srpske kuće, a narod je bežao glavom bez obzira.
Uglavnom prema susednom mestu Bresju, prema ambulanti gde je povređenima ukazivana pomoć, a ležeći bolesnici su odnošeni u srpske kuće u selu i okolnim zaseocima.

Sa svih strana vatreni plamenovi gutali su sve pred sobom, a selom su odjekivali plač dece i jauci izbezumljenog naroda.

Viđeni domaćini, hrabri momci, žene i odrasla deca pomagali su jedni drugima, primali stare i bolesne, malu decu u svoje kuće koje su pretvarane u prihvatne centre.

Gorela su i mnoga druga mesta na Kosovu i Metohiji, a kasnije se pokazalo da nasilje nije bilo spontano već dobro organizovano.

Policija je čuvala albansko stanovništvo i njihove kuće. Mnogi pripadnici KFOR-a povlačili su se ka aerodromu u Slatini. Neki meštani su ih molili da povedu decu na sigurno. Nisu hteli.

Svako je gledao kako da spase svoju glavu, a Srbi svoje porodice i ognjišta.
U nekim selima srpsko stanovništvo su štitili i časni Albanci i njihove porodice, izlažući opasnosti sopstvene živote.

Selo Bresje je oduvek bilo veliko i poznato srpsko selo u kome je živela samo jedna čuvena albanska porodica. Vekovima su živeli u miru i slozi. I tada je njihova pomoć bila dragocena.
Meštani i zdravstveni radnici branili su bolnicu i povređene pacijente do kraja. Posle dva dana, uz pomoć Republike Srbije, Dom zdravlja je premešten u Ugljare gde se i danas nalazi.
U selu je ostalo oko 30 kuća sa približno 80 stanovnika. Među njima je nekoliko studenata, mali broj srednjoškolaca i dece.

Pre nekoliko godina meštani su sopstvenim sredstvima renovirali crkvu Sv. Katarina iz XIV veka.

Sa komšijama Albancima nastoje da održavaju dobrosusedske odnose bez sukoba i tenzija.

Iseljavanje stanovnika nije prestalo, ali oni najuporniji nameravaju da ostanu do kraja života.

Dve decenije kasnije mnogi počinioci tog nasilja nikada nisu odgovarali. Zbog toga martovski pogrom za mnoge porodice nije samo sećanje već i otvoreno pitanje pravde. U sećanjima ljudi ostaju i drugačije slike – dani kada su komšije spašavale komšije, bez obzira na ime ili veru. Upravo u tim pričama nalazi se i poslednja linija odbrane od zaborava.