Hrabrost je ženskog roda (FOTO)

Autorka:  dr Slavica Plavšić

Ovog 8. marta, na Međunarodni dan žena, nisu se delile ruže, karanfili i prigodni pokloni „damama“, kao prethodnih godina. Umesto toga, studenti su u više gradova Srbije organizovali tribine pod zajedničkim nazivom „Hrabrost je ženskog roda“.

Jedna od njih održana je i u Pančevu, u prostorijama Zbora Centar, koji je srdačno dočekao studente i goste i priredio im toplu dobrodošlicu. Sve su osmislili i organizovali studenti. Od ideje do poziva govornicama.

Na tribini su govorile Aleksandra Mihajlović, profesorka srpskog jezika u Gimnaziji „Uroš Predić“, Katarina Popović, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu i članica Pobunjenog univerziteta, i Biljana Janjić, direktorka ženske organizacije FemPlatz.

Nadahnuto su govorile o hrabrosti, solidarnosti i ulozi žena u vremenu velikih društvenih promena, o studentkinjama koje su u prvim redovima protesta, ali i o njihovim majkama, tetkama, rodbini i profesorkama koje stoje uz njih.Takođe, i o problemima koji već jako dugo potresaju najpoznatije gimnazije u Srbiji: Gimnaziju Uroš Predić u Pančevu, Jovinu gimnaziju u Novom Sadu, Petu beogradsku, gimnaziju Stevan Sremac u Nišu.

Od novembra 2024. godine, Srbija nije ona ista troma, spora, umorna, letargična zemlja. Srbija se promenila.

Od pada nadstrešnice i tragične smrti šesnaestoro ljudi, i užasnih povreda koje je zadobila mlada studentkinja i majka, zemlja se probudila iz dugog zimskog sna i letargije u kojoj je provela decenije.

Taj budilnik nisu bili političari.

Bili su studenti.

Oni su pokrenuli talas koji se više ne može zaustaviti. Organizovali su ogromne skupove u Beogradu i gotovo svim većim gradovima Srbije. Prepešačili su zemlju uzduž i popreko, stigli i do sela u koja političari nikada nisu kročili. Vozili su bicikle do Strazbura, trčali štafete do Brisela. Po zimi, vetru, snegu, ledu, kiši i na četrdeset stepeni.

A u prvim redovima, gotovo uvek devojke.

Studentkinje su stajale na čelu kolona, organizovale, govorile, bodrile druge. Gazili su ih, gurali, tukli, čupali za kosu,lomili vilice pretili nasiljem. Sve su izdržale. Ništa manje hrabro od svojih kolega. Često i brže, organizovanije i odlučnije.

Za studentima su potom krenule i žene iz njihovih porodica: majke, tetke, strine, ujne. Profesorke. Svaka porodica u Srbiji ima nekog studenta i svaka je našla način da pomogne. Na tim dugim pohodima žene su mesile čuvene kiflice, spremale hranu, dočekivale i ispraćale tu „decu“ koja su kroz zemlju nosila novu energiju veliku radost i potoke suza pomešanih osećanja.

Tek kada su svojim žuljevima, ranjenim stopalima i raspadnutim patikama prepešačili Srbiju i simbolično je osvojili, borba je ušla u novu fazu.

U maraton i pripremu za izbore.

Tada se promenilo nešto važnije od političkih parola. Promenio se odnos poverenja u društvu. Ljudi su počeli da veruju studentima.

“Igra” se polako okrenula i promenila stranu.

Sada smo mi ti koji slušamo šta studenti govore.

Sada oni drže časove i profesorima.

I to bez arogancije, ali sa autoritetom koji dolazi iz ličnog primera.

Jer hrabrost nije samo velika reč.

Hrabrost su stopala puna žuljeva.

Kolena izgrebana od dugih marševa.

Ruke koje dele vodu i hranu drugima pre nego sebi.

Ruke koje miluju, brišu suze, masiraju i previjaju ranjena stopala.

I zato nije slučajno što su među onima koji danas nose znakove promena u Srbiji, upravo mlade žene. Vredne, organizovane, solidarne i odlučne.

Duško Radović je duhovito govorio o tome da ratove u svetu vode muškarci. Da svet vode žene, bilo bi možda malo čupanja za kosu i sitnih svađa, ali ovoliko ratova, oružja, nasilja i žrtava sigurno ne bi bilo.

„Kada bi žene vodile svetsku politiku, bilo bi možda malo čupanja za kosu, ali ne bi bilo ovoliko krvi.”

Duhovito, u njegovom stilu, malo peckanja, ali uz veliku dozu istine o tome ko u svetu pravi najveće probleme.

Možda je zato dobro što su se danas, u prvim redovima jedne drugačije borbe, našle upravo žene.

Prošlog 8. marta ulice su bile pune ljudi. Bili su to dani  velikih protesta i glasnog otpora.

Ovog 8. marta već se oseća nešto drugo.

Kao da se taj dan polako vraća svom izvornom značenju. Onom zbog kojeg je i počeo da se obeležava kao Međunarodni dan žena. Kao dan borbe, solidarnosti i društvenih promena.

Ne kroz karanfile, ruže i prigodne čestitke, nego kroz hrabrost i zajedništvo.

Jer zemlju su probudili studenti.

A u prvim redovima te budnosti stoje žene. Devojke, studentkinje.

Hrabrost je ženskog roda.