Jedan student pred državom (FOTO)

Autorka: Slavica Plavšić.

U sudnici je sve bilo po propisu. Raspored mesta, redosled, tišina, zapisnik. Procedura mora da se poštuje, čak i kada život koji je tom procedurom zahvaćen prestaje da liči na normalan život.

Levo, na mestu za svedoke, bio je jedan svedok. Sam. Andrej veruje da svedoci dolaze pojedinačno kako ne bi došlo do suočavanja, kako ne bi morali da ponove svoje iskaze jedni pred drugima, kako se neko ne bi zbunio, Ili ih ne bi uhvatili u laži.

I ovaj svedok je u međuvremenu promenio mišljenje i iskaz. I on se pridružio tužbenom zahtevu.

Na pitanje zašto je promenio iskaz u odnosu na prvi, rekao je:

„Rečeno mi je da je tako za mene nabolje.”

Dodao je da niko nije uticao na njega.

Dalja pitanja, sudija je odbio.

I ne samo ta. Odbijeno je desetak pitanja odbrane i samog Andreja. Sudija je bio neprijatan, grub, netrpeljiv. Toliko da je zatraženo njegovo izuzeće. Mada, malo ko veruje da će taj zahtev biti usvojen.

Procedura mora da se poštuje čak i kada je očigledno da pravda izmiče.

Napolju, ispred suda, čuli su se glasovi.

„Pravda za Andreja!“

„Pustite Andreja!“

„Andrej! Andrej!“

“Ne menjajte iskaze”…

Ti uzvici nisu dopirali do zapisnika. Ali su dopirali do ljudi. I do Andreja i njegove zabrinute majke.

Unutra, hladnoća institucije. Napolju, toplina onih koji ne pristaju da jedan mladi život bude slomljen u tišini.

Andrej je apsolvent ETF-a, đak generacije u gimnaziji, mladić bez ijedne mrlje u životu. Do sada je već mogao da diplomira. Možda da radi, možda da planira master, možda da živi kao sav normalan svet. Umesto toga, skoro godinu dana nosi ogromnu fasciklu sa sudskim spisima.

Čekao je februarski rok da položi četiri preostala ispita. Umesto ispita, ročišta. Umesto skripti, zapisnici. Umesto planova za život, mučna neizvesnost.

To je možda i najteže objasniti onima koji nisu bili u sličnoj situaciji: sudski proces ne oduzima samo vreme. Oduzima normalnost. Remeti život.

Najbolnije je što Andreju ni danas nije jasno zašto baš on.Na protestu je bilo mnogo ljudi zbog haosa na Tamišu koji je izazvao pijani vozač skutera. Niko drugi nije završio ovako. Samo on.

Ali, on je mladić koji je ostao poznat svima po pogledu kojim je blokirao razjarenu osobu. Mladić koji je stajao mirno, bez agresije, bez reči, a ta slika je bukvalno obišla  svet.Pogled koji nije napao. Nije uzvratio nasiljem. Samo je stajao.

Možda je upravo to problem. Sistem ne voli ljude koji ostaju uspravni i koji imaju besprekornu prošlost.

Sledeće ročište zakazano je za 11. mart.

Pominju se još dva svedoka kojima su, navodno, pronađeni tragovi „nepoznate tečnosti“ na uniformi. Agonija se nastavlja, polako, uporno, kao da vremena ima beskonačno.

A nema. Andrej ima samo jedan život i jednu mladost.

Naizgled se dobro drži. Govori mirno, razumno, bez gorčine. Ali između rečenica oseća se nešto novo. Svest  koliko je situacija ozbiljna.

Koliko je neravnopravna borba kada si sam protiv sistema.

Šta još može da uradi? Koje su mu mogućnosti?

Nema novac. Nema uticajne roditelje. Nema prijatelje na visokim funkcijama. A i da ima, oni koji ga poznaju kažu da to ne bi zloupotrebio. Previše je častan za takve prečice.

Sudija je mlad, ambiciozan, strog, autoritativan. Govori se da pretenduje na visoku funkciju. Možda je zaista sposoban. Možda je pred njim velika karijera.

Ali ako napredovanje počiva na nepravičnim suđenjima, pitanje se nameće samo: da li je takva karijera zaista uspeh  ili teret koji ostaje zauvek? Da li je-Dostojan?
U sudnici danas niko nije bio glasniji od tišine jednog mladića koji sedi sam u prvom redu.

Napolju, ispred suda, zajedno sa građanima, stajala je i majka koja ne ulazi u sudnicu. Gospođa Zita svoje mesto prepušta drugima, možda nekome ko u tom trenutku može da pomogne njenom sinu više nego ona.

Kaže samo da je njeno dete “tamo na pravdi Boga.”

U zemlji u kojoj bi pravda trebalo da bude u rukama institucija, majka je prinuđena da je traži na nebu.

Dok Andrej sedi sam u prvom redu, država sedi iza njega, oko njega i naspram njega. On nema moć, nema zaštitu, nema vreme koje može da rasipa.
Ima samo istinu, dostojanstvo i ljude koji odbijaju da ga prepuste zaboravu.

Pitanje za sve nas i za društvo, da li smo mi spremni da ga tamo ostavimo.