Ovo ne bi ni Kafka razumeo

Autorka: dr Slavica Plavšić

Andrej Tanko, apsolvent Elektrotehničkog fakulteta iz Pančeva, danas ponovo stoji pred sudom. Student, đak generacije i mladić koji je tokom letnjih protesta u avgustu 2025. godine poprskao policijsku službenicu prskalicom za vodu – dakle čistom vodom sa česme, optužen je za krivično delo ometanja službenog lica u vršenju službene dužnosti i za narušavanje javnog reda i mira. Za ovo izmišljeno krivično delo, zaprećena je kazna od nekoliko godina zatvora. Dakle, koliko god da deluje besmisleno, stvar nije nimamlo bezazlena. I kada bi se sudski proces vrlo brzo završio, Andreju je život vrlo zagorčan i višemesečnim kućnim pritvorom i zabranom izlaska na ispite i nemogućnošću da radi usputni posao kojim je obezbeđivao svoju egzistenciju i pomagao porodicu.

Njegov slučaj odavno više nije samo sudski predmet. On je postao ogledalo načina na koji sistem reaguje na miran otpor i na odbijanje da se prizna nepostojeća krivica. Meseci koji su prošli od avgusta nisu doneli razjašnjenje, već produženo stanje neizvesnosti. Kućni pritvor jeste formalno završen, ali posledice nisu. Andrejev život se i dalje meri ročištima, zabranama i čekanjem. To su tihi oblici represije koji ne ostavljaju modrice, ali ostavljaju duboke i trajne tragove.

U svemu tome, Andrej Tanko ne nastupa kao buntovnik, već kao vrlo razumni svedok. Njegova smirenost nije pasivnost, već svesna odluka da se na silu ne odgovori istom merom. Upravo ta mirnoća čini ovaj slučaj dodatno uznemirujućim za sistem koji je navikao na strah, a ne na dostojanstvo i nepristajanje.

Ono što je počelo na ulici tokom letnjih protesta, preselilo se u sudnicu. Trg su zamenile klupe, policijske štitove sudski spisi, ali je suština ostala ista: pitanje ko ima pravo na glas, a ko je dužan da ćuti. U tom kontinuitetu, suđenje Andreju Tanku deluje kao produžetak iste borbe, samo u formalnijem, institucionalnom obliku.

Svako novo ročište nosi sa sobom istu težinu i isto iščekivanje. Nema spektakla, nema drame, ali postoji uporna, gotovo fizička napetost da se nepravda pretvori u presudu.

Upravo u tom prostoru između formalnog i suštinskog odvija se ceo ovaj proces.

28. januara 2026. godine, dok je Andrej Tanko bio u sudnici, ispred suda su se okupili građani i pružali mu podršku, skandirajući: „Pustite Andreja, pustite Andreja.“

Na ročište sam došla sa namerom da mu prisustvujem. Sudnica je velika, sa dva reda stolica, ali se vrlo brzo ispostavilo da sav prostor nije namenjen javnosti.

Tek po ulasku saopšteno nam je da je prvi red rezervisan isključivo za optuženog i za takozvanu „oštećenu“. Sudija je autoritativno naredio da u sudnici može da ostane najviše osam osoba i da stajanje nije dozvoljeno. Uspela sam da dobijem jedno od tih mesta i pažljivo sam pratila tok postupka.

Ročište je počelo u 9 časova, a završilo se posle 12, uz kratku pauzu od oko petnaest minuta zbog tehničkih problema, CD sa snimcima nije mogao da se učita. Snimci su zatim ponovo pregledani i upoređivani sa iskazima. Skoro tri sata trajao je proces koji se može opisati samo kao ogoljeni besmisao: uporan pokušaj da se konstruiše i dokaže krivično delo koje ne postoji.

U sudnici se izuzetno vodi računa o formi. Svaka reč se meri, razdvaja se pitanje od konstatacije, a zaključci su dozvoljeni isključivo na kraju, u propisanom trenutku. Sudija i tužiteljka reaguju na svaki, pa i najmanji „prekršaj” procedure. Forma je pedantna, gotovo besprekorna. Upravo zato apsurdnost čitavog ovog procesa još više dolazi do izražaja.

Policijska službenica koja se u postupku vodi kao „oštećena“ gotovo tokom celog svedočenja koristi iste formulacije: „ne znam”, „ne sećam se”, „nisam sigurna”. Ne zna ko ju je, četiri dana nakon incidenta, pozvao da da iskaz. Ne zna kome je tačno dala izjavu. Ne zna redosled događaja. Ne zna zašto je te večeri organizovan veliki javni skup u Pančevu!? Zna da ih je bilo više, ali ne zna tačno koliko i zašto.

Zahvaljujući preciznim i vrlo pronicljivim pitanjima branilaca, kao i samog Andreja Tanka, postaje jasno ono što bi u svakom razumnom sistemu bilo ključno: da je policijska službenica nakon incidenta nesmetano nastavila da obavlja svoju dužnost, da je „čuvala” javni red i mir, što joj je u opisu posla, da nije pretrpela nikakvu povredu niti posledicu. Jedina reakcija je bila ta što je sa lica obrisala nekoliko kapi obične, čiste vode kojom je bila poprskana. Nije se javljala lekaru, nema nikakvu medicinsku dokumentaciju u vezi sa tim.

Ovoga puta se, međutim, pridružila tužbenom zahtevu, iako je to prethodno odbila. Na pitanje advokatice kako je donela odluku da se sada pridruži tužbenom zahtevu, policijska službenica je odgovorila da je konsultovala veštačku inteligenciju.

Sasvim je jasno da se ovaj proces ne zasniva na činjenicama, već na iscrpljivanju. Da se forma koristi kao štit, a procedura kao sredstvo zamora i relativizacije. Sve je pravilno postavljeno, ali je smisao sistematski ispražnjen. Ne da bi se istina sakrila, već da bi se učinila nebitnom.

Ali Andrej Tanko ne pristaje na tu ulogu. On nije neko koga je lako slomiti. Pametan, obrazovan i pribran, upravo onakav kakvog smo ga upamtili sa slike i zavoleli, privremeno je elektrotehniku zamenio pravnom naukom. Pred sobom ima gomilu spisa i sudske dokumentacije u kojoj se snalazi sa lakoćom, čak i u ovom bizarnom pravnom okviru. Njegovo držanje ostaje mirno i dostojanstveno, bez povišenog tona i bez gestova koji bi mu se pripisali kao otežavajuća okolnost.

I dok se u sudnici insistira na formi lišenoj suštine, ispred suda se i dalje čuje: „Pustite Andreja, pustite Andreja”

Ne, nije ovo svet Kafke, jer je ovde sve po pravilima. Upravo zato je jasno zašto ovo ni Kafka ne bi razumeo.