Digitalna cenzura kao uvertira za izbore?
Ana Martinoli, Izvor: Radar
Kada se u roku od nekoliko dana suspenduju ili ugase Instagram nalozi Crte, Radara, Nove S i drugih nezavisnih medija i organizacija civilnog društva, to nije tehnički problem – to je politička operacija. Kada se to dešava u vreme studentskih protesta i građanskog bunta, onda to nije slučajnost – to je taktika. A kada se sve to odvija u iščekivanju izbora na kojima vlast prvi put posle dugo vremena ima realan problem, onda je izvesno da se u Srbiji ne gase samo profili na mrežama. Gasi se svaka mogućnost demokratskog izbora.
Vest o gašenju i suspenzijama Instagram naloga brojnih profesionalnih medija i organizacija civilnog društva dobija svoju punu težinu kada se stavi u kontekst društveno-političkih tenzija, dugih više od godinu dana, i očekivanih izbora na kojima vlast prvi put posle dugo vremena ima realan problem. Upravo te dimenzije poništavaju svako obrazloženje da su gašenja i utišavanja profila na mrežama „tehnička greška“ ili neutralna odluka platformi.
Ovo je politički obračun, prilagođen digitalnom dobu.
Vlast Aleksandra Vučića u predstojeći izborni ciklus ulazi nervoznija i ugroženija više nego ikada pre. Institucionalna kontrola jeste i dalje snažna, medijski pejzaž sa nacionalnim frekvencijama ostaje gotovo hermetički zatvoren, ali se pojavila pukotina koju režim ne kontroliše u potpunosti – digitalni prostor u kom su studentski i građanski protesti dobili zamah, legitimitet i pažnju građana. I očigledno je da ta pukotina mora biti zatvorena.
U prethodnim izbornim ciklusima, režimu je bilo dovoljno da dominira nacionalnim televizijama i tabloidnim naslovnicama da bi kontrolisao ključne narative. Danas to više nije dovoljno. Instagram, Telegram, X, YouTube i druge mreže postale su paralelni informativni sistem, posebno za mlađe birače, publiku iz velikih gradskih centara i one koji su izgubili poverenje u tradicionalne medije.
Kritički, profesionalni mediji i brojni studentski nalozi proteklih meseci organski su rasli do vidljivosti koja je prevazilazila domet nacionalnih kanala. Informisanje putem digitalnih platformi postalo je politička realnost koju represivna vlast ne može da kontroliše starim metodama.
Zato je promenila taktiku. Umesto zabrana, počela je da koristi algoritme. Umesto sudskih presuda, sada se oslanja na community guidelines velikih onlajn platformi. Umesto cenzure, aktivira se bot mreže koje pokreću kampanje masovnog prijavljivanja ili automatske kazne. Tvrdnja da su suspenzije posledica „nenormalnog rasta pratilaca“ zvuči cinično u društvu u kom su organizovane bot mreže već godinama alat političke manipulacije. Kada botovi izazovu algoritamsku kaznu, a platforma reaguje automatski, država formalno ostaje „čistih ruku“, a cenzura se outsource-uje.
Tvrdnja da su suspenzije posledica „nenormalnog rasta pratilaca“ zvuči cinično u društvu u kom su organizovane bot mreže već godinama alat političke manipulacije
Rezultat je isti kao devedesetih godina: utišavanje kritičkih, slobodnih glasova u ključnom političkom trenutku. Razlika je samo u tome što se danas jedan deo gašenja može opravdati politikom neke platforme. Međutim, jasno je da su mehanizmi platformi aktivirani koordiniranim, zlonamernim aktivnostima i napadima koji traju već nekoliko meseci. Kada se uoči izbora sistematski smanjuje vidljivost medija koji su pratili studentske proteste i građanski bunt širom Srbije, kada se gase nalozi koji su imali organski rast, a sve to prate kampanje diskreditacije i pretnje novinarima – jasno je da je u pitanju politička strategija obračunavanja, prilagođena digitalnom dobu.
Zato nestanak naloga Crte, Radara, Nove S i napadi na brojne druge nezavisne medijske i NGO profile nisu samo napad na medije, već na samu mogućnost fer i demokratskih izbora. Jer izbori se ne dobijaju samo na biračkim mestima, što vlast Aleksandra Vučića dobro zna. Dobijaju se kroz vidljivost, kroz kontranarativ koji dopire do građana pre nego što dođu do glasačke kutije. Kontrolisanjem onoga što građani vide, čuju i dele, upravlja se budućim izborima. Gašenje i suspenzija profila na društvenim mrežama nije tehničko pitanje – to je digitalno suzbijanje slobode izbornog prostora.
Sva ova dešavanja logično se uklapaju u kontinuitet odnosa vlasti prema slobodnim i kritičkim medijima u Srbiji, čiji je najkonzistentniji akter upravo Aleksandar Vučić.
Njegov notorni Zakon o javnom informisanju iz 1998. godine doneo je drakonske kazne, gašenje redakcija i direktno disciplinovanje medija. Taj zakon nije bio incident – bio je ideološki iskaz. Slobodni mediji su označavani kao politički protivnici, a ne kao korektiv vlasti. Danas, gotovo tri decenije kasnije, obrasci ponašanja i ciljevi su identični, samo su alati sofisticiraniji. Od ekspresnih sudskih kažnjavanja medija devedesetih do današnjih algoritamskih obračuna, poruka je nepromenjena: kritika vlasti nije prihvatljiva, ona je neprijateljska i ugrožavajuća. Novost je to što se danas redakcije (još uvek) ne zatvaraju fizički – gase se njihovi onlajn profili, smanjuje se domet njihovih priča, prekida se komunikacija sa publikom.
Kontrolisanjem onoga što građani vide, čuju i dele, upravlja se budućim izborima. Gašenje i suspenzija profila na društvenim mrežama nije tehničko pitanje – to je digitalno suzbijanje slobode izbornog prostora.
Konačno, ovu vest je opasno tretirati kao izolovan incident. To nije samo obračun sa kanalima United Media i organizacijama civilnog sektora, već, skoro izvesno, uvertira u još direktnije disciplinovanje, zastrašivanje i utišavanje svega disonantnog. Ova vest je simptom zloćudnog sistema čije žrtve mogu biti mnogo brojnije. Sistema u kom se kritika sistematski gura na margine, a sloboda izražavanja formalno postoji, ali je suštinski obesmišljena.
Ako su devedesete bile vreme brutalne, vidljive cenzure, današnja Srbija živi u dobu tihe, digitalne represije. Ta represija je sofisticiranija, fragmentisanija i teže uhvatljiva, ali je ukorenjena u istoj političkoj logici koja slobodne medije i kritičke glasove već četiri decenije vidi kao neprijatelje, a ne kao osnov demokratije.
