Filip Balunović: Režim funkcioniše po principu mafije

Razgovarala: Tamara Nikčević, Izvor: Nova ekonomija

„Eskalacija nasilja na ulicama gradova i mesta širom Srbije prirodna je posledica pobune započete pre devet meseci i odsustva adekvatne reakcije ili bilo kakve osetljivosti vlasti na impulse koje šalju studentski pokret i građani. U međuvremenu, otpor se proširio, zborovi građana preuzeli su organizaciju određenih akcija, kao što su blokade saobraćajnica. Međutim, vreme je da se, pored ove vrste protesta, produbi politička ideja o tome kakvo društvo želimo posle pada aktuelne vlasti.“

Ovako učestale ulične borbe pobunjenih građana Srbije i režima predsjednika Aleksandra Vučića za Novu ekonomiju komentariše politikolog Filip Balunović. Prema njegovim riječima, postoji značajna razlika između strategije građanskog otpora, koja bi trebalo da dovede do izbora, i izborne strategije u smislu odluke o tome da li će biti ponuđena samo studentska lista ili će biti uključene i opozicione partije, sa jedne i plana za „dan poslije“, sa druge strane. 

Za Srbiju poslije predsjednika Vučića, kaže Balunović, neophodno je uključivanje socio-ekonomskih planova. 

„Tema socio-ekonomske pravde do sada je bila u drugom planu; zanemarena je, iako je jedan od ključnih zahteva pobunjenih studenata i građana proteklih meseci bio – pravedno društvo. Naravno, veoma su važni pravosuđe, sloboda medija, odgovornost, ali je posebno važna, možda i presudna, socijalna i ekonomska pravda, usled čijeg je odsustva Vučić uspeo da kupi, uceni i na druge načine sebi obezbedi podršku, na kojoj jaše duže od decenije.“  

Predsjednik Vučić posljednjih dana pominje vojsku i vanredno stanje. Plaše li vas ove najave?

Vojska Srbije ne bi trebalo da je vojska huligana. Kao institucija koja uživa veliko poverenje građana, nadam se da ne bi pristala da postupa poput plaćenika Srpske napredne stranke. Način na koji Vučić vlada je kriminalan i Vojska Srbije ne bi smela da se prikloni sličnom kriminalnom delovanju. Ukoliko se to ipak dogodi, onda Srbija više ne bi bila „u krizi“, nego bi ušla u vrstu sukoba krajnje nepredvidivog toka i, moguće, opasnih posledica. I po Vučića i po građane.

Vanredno stanje ne bi imalo efekta, zato što je jedna od ključnih karakteristika građanskog otpora – neposlušnost. Otpor društva tako ekstremnoj meri kakvo je vanredno stanje bio bi žestok, što bi režim dodatno oslabilo. Pored toga, uvođenjem vanrednog stanja Vučić bi priznao da je ne samo društvo, nego i njegova vlast u dubokoj krizi. Vanredno stanje uvodite kada nemate više kud – kada konvencionalnim sredstvima ne uspevate da obezbedite ono u šta se Vučić kune, a to su mir i stabilnost. 

Članove porodice predsjednika Vučića javnost je prvi put vidjela u „Ćacilendu“. Kakva je to poruka?

To je potvrda da režim funkcioniše po principu mafije. Ali ne u kolokvijalnom smislu, nego u suštinskom: onako, dakle, kako funkcioniše italijanska mafija, na primer. Njihovi ljudi, lojalisti iz porodičnih ili širih interesnih krugova su svuda, u svim strukturama – od medija, državnih institucija, do kafića, sportskih klubova, turističkih agencija, građevinskih firmi i slično.

Član Predsedništva Socijalističke partije Srbije Goran Trivan kaže da bi njegova stranka mogla biti faktor koji će „zaraćene strane dovesti za sto“, da je ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić pod velikim pritiskom i da se ne bi protivio vanrednim izborima. Kako tumačite ovu izjavu?

Mislim da bi SPS trebalo konačno da nestane sa političke scene; da se rasformira, i to ne samo kao partija, nego kao interesna grupa koja još od devedesetih godina prošlog veka ima svoje pipke svuda i koja je lojalna svakoj vlasti. Razlog tome nije „državotvornost“, kako često spominju, već želja da svoje ljude čuva unutar ili veoma blizu pozicija moći. A onaj ko je deo svake vlasti, lojalan svakom većinskom partneru u vlasti, ne sme da bude deo političkog i javnog života ukoliko zaista želimo drugačije društvo. SPS-u nikada više i ni pod kojim uslovima, čak ni pod uslovom da bude jezičak na vagi, ne sme se dozvoliti da bude bilo kakav faktor u ovoj zemlji.
Ako bismo uzeli u razmatranje scenario o SPS-u kao „jezičku na vagi“, možda bi to donelo pobedu nad SNS-om; ipak, baš kao i „istorijsko pomirenje“ Demokratske stranke i SPS-a iz 2008. godine, i ova bi pobeda bila samo – Pirova. 

Šta je sa opozicijom? 

Politička opozicija je u ovom momentu suvišna, na što je uticao niz faktora. Budući da do sada nije ponudila niti jedan učinkovit metod borbe protiv Vučićeve vlasti, politička opozicija može da igra ulogu podržavaoca šireg građanskog pokreta, naročito studenskog, a da onda uzme aktivnije učešće u post-SNS-ovskoj Srbiji – u ovom ili, verovatnije, u drugom sastavu i drukčijem formatu. 

Može li društvo bez političkih partija? 

Može, ali da sad ne idemo u političko-filozofske i teorijske rasprave, evo, reći ću ono što svi tvrde – ne može. U ovom momentu, stoga, primarni zadatak političke opozicije je da ponudi nešto što će biti dugoročniji plan od same smene vlasti. 

Šta?

Ako imate nepartijskog aktera koji može smeniti vlast, pustite ga da to učini. Sa druge strane, da biste i dalje verovali da vaš politički i društveni angažman ima smisla, morate imati jasniju ideju o tome kako želite da vaše društvo izgleda. Aktuelni režim bi se, na primer, konačno morao napasti i ekonomski. Već sam rekao da vlast ima svoje ljude posvuda, pa bi valjalo napraviti listu onih bliskih SNS-u ili SPS-u u svim ekonomskim sferama i započeti kampanju bojkota njihovih ekonomskih delatnosti i aktivnosti. Daću primer! Nekada respektabilnu turističku agenciju Kontiki kupio je SNS-ov „ćaci“, vlasnik agencije Big Blue, o kom su mediji ranije već pisali. Evo, možemo da počnemo od bojkota te dve turističke agencije i da ne idemo na letovanje preko njih. Takođe, bojkotovati kafeterije koje drže ljudi bliski SNS-u ili SPS-u, restorane, servise za automobile, frizerske salone, agente za nekretnine, njihove lokale, aktivnosti i usluge. Sve! Da ne govorim o tome da bi trebalo aktivno bojkotovati ceo ekonomski život koji se odvija u, na primer, Beogradu na vodi.
Bojkot kampanje odavno su zastupljene širom sveta. Kad sam prvi put bio u Londonu krajem 2000-ih, sećam se, na primer, da je bojkotovan Marks and Spencer zato što je podržavao i naoružavao NATO u ratovima u Avganistanu i Iraku. U tom smislu, ekonomskim pritiskom bi SNS hobotnica počela da gubi profit mnogo ozbiljnije nego do sada. Bio bi to učinkovit način pritiska: veoma brzo bismo dobili izbore, za početak, jer je SNS interesna grupa koja služi biznisu i samo onoj političkoj borbi koja je u službi velikog biznisa i ekonomskih interesa. 

Ako je politička opozicija trenutno suvišna, ko u parlamentu ili izvan njega artikuliše i usmjerava političku borbu? 

Nužno je osloboditi se postojećeg partijskog sistema, koji možemo opisati kao sistem sa dominantnom partijom, što je SNS s jedne strane; sa druge imate rasparčane male partije opozicije, koje, da je ostao canzus od pet procenata, ne bi ušle u parlament samostalno. Da li je moguće da se iz ovog građanskog otpora rodi nova politička snaga? Ne u smislu jedne grupacije, jer je postojeći građanski otpor u Srbiji ideološki izuzetno šarenolik. Posle SNS-a, moramo se vratiti ideološkoj politici, što će biti moguće čim se rešimo autokratske vlasti, koja polarizuje društvo i svodi ga na binarne pozicije „za“ i „protiv“, ukidajući na neki način političko kao takvo. Unutar postojećeg pokreta otpora, imate i levicu i desnicu i centar, čija je konsolidacija nužna.

Kako?

Kao autentična levica prilagođena postsocijalističkom vremenu i prostoru, kao antiautoritarna desnica i kao liberalni centar. Onda počinje prava politika. 

Lično, svih ovih godina, a i u budućnosti, stojim i stajaću na izrazito levim pozicijama – ekonomski i politički. U datim okolnostima, mislim da bez jake levice – ne u opoziciji, već na vlasti u Srbiji – nije moguće pravednije društvo. Odavno je potrošen sav patriotizam, svi etnički nacionalizmi, sve srpstvo i mislim da je pravi izlaz iz krize – ne samo trenutne, nego one u kojoj se društvo nalazi trideset i kusur godina – povratak socijalističkim vrednostima, koje bi, makar teoretski, dale šansu društvu da postane suštinski pravednije. Stoga, ako želimo osetljivu promenu, Vučićevu desničarsku autokratiju mora zameniti leva politička platforma.

Šta to tačno znači? 

Početi, recimo, sa kreiranjem leks specijalisa, koji bi jasno definisao način provere porekla imovine svih lica povezanih sa SNS-om i SPS-om. Ovo bi morala da bude „šok terapija“, ali ne neoliberalna, kako se to često dešavalo u prošlosti, već suprotno – konfiskacija celokupne kriminalom i korupcijom stečene imovine, koja bi bila preraspoređena na društveno koristan način. Preraspodela ekonomskih dobara preduslov je socijalne i ekonomske pravde, koja je preduslov pravednog društva. To bi obezbedilo da siromašni ljudi, takozvani gubitnici tranzicije, kojima Vučić manipuliše već trinaest godina i koji su prinuđeni da za nekoliko hiljada dinara ili za obrok dođu na njegov miting, počnu normalnije da žive. Bio bi to dobar pokušaj da se otkloni uzrok problema, da se što je više moguće iskoreni siromaštvo, da se okrenemo sebi, kooperativnosti i saradnji umesto takmičenju, unutar zemlje ali i izvan nje. Pozitivni signali iz Srbije mogli bi i čitavu regiju da „podignu na noge“. Vučićev politički pad je u tom smislu samo nužan preduslov, nikako i kraj borbe za uspostavljanje pravednijeg društva. 

Prije tog „podizanja regije na noge“, postoji li opasnost da predsjednik Vučić, u pokušaju da pažnju domaće i međunarodne javnosti skrene sa haosa u Srbiji, izazove nove incidente u susjedstvu? 

Mislim da je ta mogućnost realna: Banjska na Kosovu bila je pokušaj u tom smeru. Ne zaboravite da je Donald Tramp nedavno rekao da je sprečio Srbiju da krene na Kosovo, što je, prema informacijama koje imam, istina. Vučić možda još uvek nije očajan, zasad je samo frustriran. Kada postane očajan, moraće bukvalno da pređe granicu, a tada mislim da nijedan scenario nije isključen. 

Naruku mu, naizgled, idu i događaji u Bosni i Hercegovini, posebno pozicija u kojoj se našao Milorad Dodik. Ipak, međunarodna zajednica, pogotovo evropske zemlje, veoma je osetljiva na Bosnu i Hercegovinu; mnogo više nego na Kosovo ili na Crnu Goru. Zato mislim da Vučić u BiH neće imati toliko prostora za izazivanje incidenata. Kosovo bi moglo biti kandidat broj jedan za intervenciju, za akciju koja bi imala za cilj da skrene pažnju javnosti sa onoga što se dešava unutar zemlje. I to je „netanjahuovski recept“: suočen sa otporom u Izraelu, sličnom otporu Vučiću u Srbiji, Netanjahu se ne zaustavlja samo na genocidu u Gazi, nego interveniše u Iranu i Libanu. Na kraju, isto je radio Slobodan Milošević krajem devedesetih sa Kosovom, i to u momentu kada mu je bila opala podrška, u vreme mobilizacije studentskog i građanskog pokreta 1996/97. Ne bih se začudio da Vučić nešto slično pokuša.

Sa predsjednikom Vučićem se u Beogradu nedavno sastala premijerka Italije, zatim i austrijski kancelar; na nasilje režima reagovala je komesarka Marta Kos. Je li se EU konačno probudila? 

EU nije među glavnim akterima u međunarodnim odnosima; ni blizu onakav kakav su SAD, Rusija, Kina, Izrael, Iran ili pojedine arapske zemlje. Ako nategnemo projekcije, možda EU pokuša da se vrati na međunarodnu scenu tako što bi se aktivnije umešala makar u svoje dvorište, što je svakako Balkan. Međutim, sve dok je aktuelna američka administracija tu gde je i dok je Vladimir Putin u Rusiji, EU ne može da udahne, pa će, bojim se, to pitanje rešavati svi pre nje. 

Istovremeno, savezništvo između Vučića i lidera najznačajnijih zemalja EU nije političko, nego pre svega ekonomsko. Ekonomski interesi najčešće su jača karta od bilo kakve vrednosne ili ideološke bliskosti. Sve dok zemlje EU i njihove kompanije imaju interesa u Srbiji – kopanje litijuma, infrastrukturni projekti i slično – njihove veze sa režimom u Beogradu dovoljno su čvrste. Vučić još može da se osloni na njih. 

Često se poteže i pitanje gde bi Vučić bežao ako bi počelo stvarno da mu gori pod nogama.

Gdje bi?

Minsk ili Brisel, mislim da su šanse 50:50. 

Tekst je prenet sa portala Nova ekonomija.