Dejan Ilić – Majka, otac i sin
Autor: Dejan Ilić, Izvor: Peščanik
Borba pobunjenih žitelja Srbije protiv tekućeg režima dobila je biblijske razmere. Samo ako to nećete, ne vidite kako majka, otac i sin u štrajku glađu zadobijaju novozavetne dimenzije. Neka mi čitalac oprosti, nisam vernik, pa mi je zato možda lakše da povučem paralele koje će u oku vernika izgledati svetogrdno. Verovatno preterujem kada majku u štrajku glađu poredim s bogorodicom, a oca i sina sa onim novozavetnim ocem i sinom.
Samo, treba se setiti da je Marija ipak bila obična žena s neobičnom ulogom. Pri tom, ulogu nije birala sama, zadesila ju je. Ali, jednom kada je ušla u nju, kada su je uveli u nju, pokazala se dostojnom svake, pa i te uloge, pre svega kao majka. I dok je imala dete, i kad ga je izgubila. Sve što se kasnije tobože dogodilo, dodaci su na priču (mislim na uskrsnuće) – politički dodaci, kako to uverljivo objašnjava Elaine Pagels. Ali, ne mora sad to ovde da nas se tiče.
Kao obična žena i kao majka, Marija se uzdigla u simbol – istoričari religije kažu: jedan od najomiljenijih, najdražih simbola u novozavetnoj mitologiji. Ona stoji za razumevanje, saosećanje, nežnost, ali i rešenost. Sve kao majka u štrajku glađu. Razume se, moguća su, verovatno, i drugačija poređenja, ali ovo nam je uvek pri ruci i svi ga razumeju. Uostalom tome služe priče, i kultura uopšte, da događaje i ličnosti oko sebe povežemo s prikladnim pričama i tako ih razumemo i razgovaramo o njima.
S ocem i sinom je malo komplikovanije. Ovaj naš, takoreći običan novosadski otac, ima više razumevanja od onog svemoćnog novozavetnog. Naš otac je sina pokušao da odgovori od žrtve, da ga uveri da je dovoljno da se žrtvuje samo on, ali sin je rešio da ga ne posluša. Sklisko je tle porediti jednog i drugog sina. (Kad smo već kod oca i sina, kontrast, a ne paralela, sa starozavetnim Avramom bio bi očigledniji i uverljiviji, u korist našeg oca.)
Znamo, novozavetni sin pokolebao se u jednom trenutku, poželeo da ga ta „čaša“ zaobiđe. Potresno je to (sasvim ljudsko) kolebanje. Za sada, novosadski sin čvrsto stoji uz oca u štrajku glađu, uprkos očevim molbama. I to je potresno.
Nije mi ovde do preciznih teoloških tumačenja i rasprava, dovoljno je da kažete majka ili otac i sin, i mimo vaše volje prve asocijacije budu biblijske, to jest novozavetne. U drugom koraku, mi bismo mogli reći da su one neprikladne, ali i majka i otac i sin u štrajk glađu nisu ušli samo zbog sebe i svojih ličnih zahteva, oni to rade za sve nas, za našu zajednicu. Vezanost za zajednicu i žrtva za zajednicu dopuštaju da napravimo još korak ili dva ka glavnim junacima novozavetnih priča.
To ne radimo zato što bismo na jedan možda čak i jeftin način da podržimo troje štrajkača glađu (nema razloga da ih u tome podržimo, niko ne treba da umre) ili da im na neprimeren način podignemo značaj. Naprotiv, oni su prvo postali važni, a mi sad to želimo da razumemo. A to se može razumeti samo na jedan način, zajednica pobunjenih žitelja Srbije počinje da dobija svoju mitologiju. Ili, preciznije, svoje utemeljujuće priče.
Takve priče nastaju od onoga što nam je pri ruci, a u ovom slučaju – pri ruci su nam najvažnije, temeljne priče naše kulture. U tom smislu, režim je već poražen. Mi znamo da on stoji na sili. Ako hoćete, brutalnoj, nemilosrdnoj sili. Ali, ako hoće da traje, i takva sila, to jest poredak koji se podiže na njoj, traži svoje utemeljujuće priče, neku vrstu opravdanja i smisla. Do sada, režim je takve priče pokušao da isplete oko svog glavnog junaka – Vučića.
Evo, da ja ne pričam o tome, neka čitalac sam razmisli i zaključi kakav je Vučićev potencijal da bude glavni junak u bilo kom smislu.
Čak i kao negativni junak on u sebi nema ničega demonskog, zastrašujućeg. I kao oličenje zla, on ostaje banalan. Na kratke staze, to ne umanjuje opasnosti kojima režim preti pobunjenim žiteljima Srbije. Ali, na duge staze, on, režim dakle, raspašće se ili će morati iz dana u dan da uvećava silu da bi se zadržao na vlasti, što opet vodi ka raspadu. Hoću da kažem, jednom kada je razvalio demokratsku fasadu, ovaj režim više nema na šta da stane.
S druge strane, pobunjeni žitelji Srbije, bez namere i plana (jer to se ne može planirati) izrastaju u zajednicu sa svojim junacima i utemeljujućim pričama. A sve te priče uvek su priče o vrednostima i modelima ispravnog ponašanja, kako one novozavetne tako i ove naše današnje. Samo što sad treba istrajati da bi imao ko i da bi imao kome da ih ispriča. Hoću da kažem, imamo na šta da stanemo, i sad treba da ostanemo da stojimo.
Tekst je prenet sa portala Peščnaik.
