Svaka priča o ljubavi i gubitku deo je veće priče koja nadilazi vreme

Razgovarala: Vanja Panić, Izvor: Novi magazin

U svom debitantskom romanu Nasloni svoju usamljenost, polako, na moju, književnica i matematičarka Klara Veberg sa zavidnom akademskom karijerom, otvara prostor u kojem se ljubav i usamljenost ne poništavaju, već prepliću i nadopunjuju. Spajajući fragmente ličnih iskustava, sećanja i istorijskih sudbina, ona stvara priču koja nas podseća da su naši najintimniji trenuci deo univerzalnog mozaika. Kroz lik mlade matematičarke Rakel i priču o Sonji Kovaljevskoj, prvoj profesorki matematike, Veberg istražuje obrasce povezanosti između ljudi, epoha i umetnosti. Njen roman je i meditacija o ritmovima života, o motivima koji se ponavljaju baš kao i u fraktalima koji su je inspirisali. Knjigu je objavio Heliks u prevodu Radoša Kosovića.

Autorka za Novi magazin govori o tome kako se iz haosa rađa harmonija, zašto nas priče iz prošlosti i dalje dotiču, te zašto veruje da književnost može biti utočište u svetu koji prebrzo juri.

Roman ima vrlo interesantnu strukturu – fraktalnu. Sa pojmom fraktala čitaoca upoznajete i na samom početku knjige. Da li ste roman svesno gradili kao fraktal ili je to forma koja se tokom pisanja prirodno pojavila?

Tačno je i jedno i drugo, u izvesnom smislu. Sam proces pisanja isprva je bio prilično haotičan. Imala sam ozbiljne zdravstvene probleme i mogla sam da pišem samo po nekoliko rečenica dnevno. Tako se naposletku skupilo mnogo tekstualnih fragmenata koji se naizgled nisu međusobno uklapali. A onda sam u jednom trenutku došla na ideju da bih možda mogla da povežem te svoje fragmente koristeći matematičke strukture na kojima sam radila tokom pisanja doktorske disertacije: fraktali su takođe veoma isparčani, ali različiti delovi se kroz ponavljanja, refleksije i simetrije kombinuju u prelepe mozaike. Rešila sam da isto uradim i sa svojim fragmentima teksta: da načinim celinu tamo gde se iste teme neprestano reflektuju i moduliraju na različitim nivoima. Ponekad se ponavlja neka slika, ali često u novom tumačenju; drugi put pak to mogu biti reči, rečenice, čak i celi pasusi koji se ponavljaju uz neznatne varijacije. To se, naravno, donekle radi svesno, ali književnost se ne može baš stvarati iz matematičkih formula. Tekst mora da se razvija na svoj način, a nakon nekog vremena fraktalna struktura kao da se pojavljuje prirodno iz svih obrazaca života, sa svime što se ponavlja i pronosi kroz istoriju i generacije.

Sonja Kovaljevska, prva žena koja je postala profesorka matematike, osoba je oko koje se, na neki način i svija Rakelin život. Zašto ste odlučili da uvedete postojeću istorijsku figuru u narativ? Je li cilj bio otvaranje dijaloga između prošlosti i sadašnjosti?

Čitala sam kao student o Sonji Kovaljevskoj. Fascinirao me je njen život, ali još više njena ličnost. Bila je vrlo jaka, a istovremeno i veoma ranjiva. Pomislila sam kako bi bilo zanimljivo istražiti takvu jednu ličnost. Kad sam odlučila da će moj roman imati fraktalnu strukturu, bilo mi je potrebno da se priča glavne junakinje Rakel odražava na više nivoa, stoga mi se Sonjina priča odlično uklapala za jedan od tih slojeva (drugi je lik Klare Šuman, ali može se isto tako videti da je treći sloj sadržan u priči o Rakelinoj majci). U početku sam se malo kolebala da li da uključim istorijsku ličnost u roman, činilo mi se da nije u redu izmišljati stvari o pravim osobama. A onda sam došla na ideju da čitaoci sagledaju Sonjin život kroz Rakeline oči, a Rakel naravno ima slobodu da po svojoj volji zamišlja sve u vezi sa Sonjom. Ali čitaocima se ponekad može učiniti da Rakel svoj život posmatra kao odraz Sonjinog života. Za mene, u fraktalnoj strukturi ima nečeg umirujućeg, jer nas ona poziva da vidimo kako je svaka priča o ljubavi, gubitku i usamljenosti, bez obzira na to što je jedinstvena, istovremeno i deo jedne veće priče koja je slična i nadilazi istoriju i vreme. Svi smo povezani, niko nije sasvim sam u svojoj usamljenosti.

Kroz lik mlade matematičarke Rakel i priču o Sonji Kovaljevskoj, prvoj profesorki matematike, Klara Veberg istražuje obrasce povezanosti između ljudi, epoha i umetnosti.

Intrigantna je dinamika odnosa između Rakel i njenog profesora Jakoba. Kako biste želeli da čitaoci razumeju ovaj odnos? Kao opsesiju, ranjivost ili nešto sasvim treće?

Kad pišem, uglavnom mi nije cilj da nateram čitaoce da nešto razumeju na određen način, nego da istražujem sve složenosti ljudskog života i odnosa na načine koji se, nadam se, odražavaju na svakog čitaoca na različitim nivoima, zavisno od njihovih života i iskustava. I zato me obraduje kad različiti čitaoci potpuno drugačije tumače taj odnos. Onda osetim da sam uspela. Neki čitaoci ovu priču vide pre svega kao ljubavnu: dve usamljene osobe upoznaju se i odjednom svako od njih shvati kako postoji još neko ko deli njihov pogled na svet – neko ko ima ista interesovanja, ugao gledanja, isti smisao za humor. Za druge je to više priča o asimetriji i iskorišćavanju: stariji muškarac iskorišćava mladu i naivnu ženu. Ali život je komplikovan, i često kad se zapitate za neku situaciju u kojoj su se ljudi našli je li to situacija A ili B, obično se ispostavi da je i jedna i druga. Ovaj roman je takođe i priča o ranjivosti i opsesiji – a i o usamljenosti ljudskog srca.

U današnjem ubrzanom životu kad ljudi biraju sve kraće forme za čitanje, odlučili ste se da napišete knjigu koja se čita polako. Da li verujete da i dalje postoji mesto za ovakvu vrstu književnosti, koja prosto podstiče na usporavanje?

Nadam se i mislim da je važno da se ponašamo kao da tog prostora još uvek ima. Čak i ako izgubimo bitku, važno je da se borimo. Smatram, isto tako, da mnogi od nas duboko u sebi čeznu za tim prostorom, ali možda ćemo morati da budemo namamljeni da u njega kročimo.

Poglavlja ili fragmenti mog romana prilično su kratki, pa se nadam da ih je lakše čitati nego poglavlja u tradicionalnom smislu. Ali otkrivanje raznih niti koje povezuju delove u veću celinu može iziskivati više pažnje.

Da li između lepote matematike i književnosti ima i više sličnosti nego što na prvi pogled vidimo?

Kad sam počela da se bavim pisanjem, činilo mi se da su moje rečenice suviše transparentne i jasne. U matematici sam bila navikla da se izražavam što je moguće jednostavnije i jasnije, ali odjednom mi se učinilo da je ta moja sposobnost sada mana. Nisam razumela kako da stvorim skrivena značenja i dvosmislenosti kad sve deluje transparentno i vidljivo. Zavidela sam piscima čije su rečenice dugačke i zavojite i izgledaju kao da menjaju smer usred ničega, završavajući u pejzažu prekrivenom izmaglicom. Ali postepeno sam uvidela da i u svoje rečenice, čak i ako mi deluju jasno, mogu da unesem dvosmislenost tako što ću odabrati šta da kažem, na koji način da to uradim i šta da prećutim.

Zapravo me je začudilo kako je taj proces pisanja sličan istraživanju u matematici. Mislim da obe aktivnosti pokreće radoznalost – a možda i potraga za lepotom i istinom. U potpunom ste mraku, nastojite na nađete put, morate da koristite i intelekt i maštu kako biste uvideli šta je stvarnost i istina – ne nužno u odnosu na fizički svet, već u odnosu na univerzum koji ćete stvoriti sami. Mislim da je lepota u matematici u velikoj meri povezana sa lepotom u drugim umetnostima poput književnosti ili muzike. Verujem da to ima veze sa obrascima i ritmom, sa uspostavljanjem harmonije, sa jednostavnošću i složenošću, sa umećem povezivanja naizgled nepovezanih stvari na kreativne i neočekivane načine.

Ali u vezi sa lepotom u matematici postoji i neka vrsta objektivnosti koja se ne prenosi na druge forme umetnosti. Ako je dokaz jednostavan, jasan, dubok, elegantan i kombinuje stvari na neočekivane načine, matematičari će se složiti da je taj dokaz lep. S druge strane, lepota u književnom ili muzičkom delu mnogo je više subjektivna.

Kako doživljavate putovanje vašeg romana u druge jezičke i kulturne kontekste?

Uvek sam mnogo zahvalna kad se nekome dopadne moj roman dovoljno da poželi da ga prevede kako bi bio pristupačan i novoj čitalačkoj publici. Za pisca je to pravi blagoslov. Ako je to jezik na kojem umem da čitam, srećna sam kad vidim da je prevodilac uspeo ne samo da pronikne u značenje teksta nego i da zadrži ritam, tok i sve druge književne aspekte originala. Kad pišem, ritam i zvuk podjednako su mi važni kao i značenje reči. Često mi je važnije da se u prevedenom tekstu zadrži ritam nego tačno značenje reči. Ali, opet, u drugim situacijama, preciznost je važnija. Nije lako prevodiocu da odluči šta je najvažnije u pojedinačnim slučajevima, ali najbolji među njima izgleda da imaju nepogrešivu sposobnost da to prepoznaju. Neobično je što često mogu da osetim je li ritam odgovarajući, čak i u jezicima koje ne razumem, samo na osnovu glasnog izgovaranja slogova. Na primer, odmah sam znala da je prevod na poljski savršen, čak i ako ne znam ni jednu jedinu reč poljskog. Naravno, to važi samo za one jezike čije pismo mogu da prepoznam. Kad sam videla znakove u korejskom prevodu, bila sam potpuno izgubljena.

Hoćete li ubuduće nastaviti da istražujete presek nauke i književnosti ili će vaša sledeća knjiga biti nešto potpuno drugačije?

Iskreno, ne znam. Kad bih mogla sama da odlučim, zaista bih volela da uradim nešto sasvim drugačije. Ali nisam sigurna da mogu da biram. Moj stvaralački proces je haotičan, i čini mi se da će još dugo biti takav. Mogu samo da se nadam da će se nešto iskristalisati kad dođe vreme za to.

Tekst prenet sa portala Novi magazin.