Poređenje Slovenija-Srbija

Autorka: Svetlana Slapšak, Izvor: Peščanik

Pobuna u Sloveniji započela je praktično sa proglašenjem epidemije, ali ne zbog toga: vlada je visila na koncu (predsednik vlade, minorna figura prethodno je odstupio) i pala bi, da se nije četvoro poslanika i poslanica odlučilo da zadrži svoje položaje i plate podrškom Janši, i tako njemu preda vlast, bez izbora. Dobro upoznati sa Janšinim načinom vladanja, potvrđenim prvim postupcima u epidemiji, oni koji su se već bunili pre deset godina, odlučili su da nešto urade. Prve mere Janšine vlade bile su neviđen grabež među političarima nad mogućnostima prodaje maski – papirna maramica sa gumicom poturana je od strane jednog ministra za lepu cenu zdravstvenim domovima – i odgovarajući teror nad građanima: deljenje kifle sa detetom, jedenje bureka na stepenicama crkve kažnjavalo se sa po 400 evra…

U martu 2020, besmisleno uskraćivanje kretanja između opština, koje su veselo kršili sam ministar unutrašnjih poslova i predsednik države, i policijski čas dobili su odgovor: border kolija sa porukom za parlament na leđima, koji je veselo trčao kroz prazan centar Ljubljane, dva gospodina koja su postavila sto sa kavijarom i šampanjcem nasred Trga republike („kavijar-socijalisti“) i bila odmah uhapšena, zatim usamljeni golfista koji je na istoj lokaciji zabijao loptu u usta naslikanih političara, i odmah zatim hiljade biciklista koji su se vozikali gradom – bilo je zabranjeno i šetanje. Uskoro se biciklisanje raširilo svuda po gradovima, a zborovi su se redovno organizovali petkom popodne, povremeno i sredom i četvrtkom. Kazne prekršiocima ludih pravila dosegle su u te dve godine stotine hiljada evra, što je nova vlada naknadno ukinula i vratila novac oštećenima.

Biciklisanje je dopunjeno zborovima i šetnjama, programi su postajali istovremeno sve zabavniji i sve više jasno politički opredeljeni: izdato je nekoliko knjižica, ne samo programa nego i poezije, zahtevi su u nekoliko javnih i neposrednih glasanja prihvaćeni, iščišćeni i još danas stoje: nova vlada je, i pored obećanja, prihvatila manji deo. Represija je raširena – kratkotrajna hapšenja, otpuštanja, šikaniranje, suzavac, konjica, robokapi, batine i novčane kazne, sve češće i sve veće. Gledala sam kako sa Trga republike grubo odvlače u maricu ljude koji su sedeli i čitali ustav Slovenije… Među veselijim događajima bilo je građenje džinovskog falusa od snega, okrenutog skupštini, i Janšina glava od snega usred krugova – i tako se i topila i tonula.

Imali smo i svoju desnicu – antivaksere, a pojavljivali su se i neonaciji, koji su bacali kamenje na skupštinu da izazovu prolivanje krvi; na najvećem skupu okupilo se preko 60.000 ljudi, što je petina Ljubljane. Zaustavljan je saobraćaj, blokiran autoput, bilo je šatora, zastava, muzike, plesa, nađeni su i dobrovoljci koji su skakali u Ljubljanicu sa maskama ministara, pojavljivali su se lažni policajci sa Miki Maus ušima na šlemovima. Sve se odmah pojavljivalo na internetu, a mobilna radio stanica u kolima još i danas radi i obaveštava. Janša je nekoliko godina ranije ustanovio svoj medijski centar pomoću mađarskog novca, i ta je mašinerija radila punom smrdljivom parom.

Koalicija levog centra i levice zatražila je od biciklista potporu, i dobila je posle javne rasprave po kiši, ispred skupštine, u proleće 2022. Oko 120 zahteva postavljeno je budućoj vladi. Posle izborne pobede i oblikovanja vlade u junu iste godine, dijalog je nastavljen, a mere su se ostvarivale retko i sa velikim kašnjenjem. Čišćenje javne televizije, koju je Janša napunio neverovatnom količinom škodljivih amatera, trajalo je više od godinu dana posle izbora. Mala grupa aktivista, predvođena Nikom Kovač, uspela je skoro nemoguće: radom na terenu privukla je i na glasanje dovela toliko ljudi na referendum o vodi da je uspeh bio izvanredan, a zaštita vode i pravo na vodu upisani su u ustav Slovenije. Tako je već uleto 2021. postalo jasno da pobuna pobeđuje.

Okolnosti u Sloveniji razlikuju se i danas od onih u Srbiji – pomenimo samo veću mobilnost seoskog stanovništva i penzionera i manje izrazitu ulogu studenata. Tek je Nika Kovač primenila ono što su docnije ingeniozno uradili studenti u Srbiji – odlazak na teren, rad sa pojedincima. Dimenzije se, naravno, ne mogu porediti. Možda najvažnije od svega – u Sloveniji smo doživeli iskustvo pobede i njenih manje očaravajućih posledica: ovo drugo mnogo je važnija pouka. Janša je uveo koruptivni populizam u svojoj predizbornoj kampanji, koju je započeo narednog dana posle izbornog poraza. Ukrao je od pokreta ideje i pretvorio okupljanje u grotesku, koju je prepustio svojim najgorim uličnim provokatorima; kriminalci su važan deo te populacije; penzioneri, autobusi i dnevnice isti su, stariji i od Janše i od Vučića. U pokretu u Sloveniji istaklo se dvoje koji artikulisanošću ali i šarmom dokazuju liderski nerv – Jaša Jenull i već pomenuta Nika Kovač; oboje su odbili svaku mogućnost da se formalno/profesionalno uključe u vlast, što je značajno obećanje za budućnost, sa njima.

Odnos sa vladom vremenom se dobro ohladio, što se moglo očekivati i ne treba da bude razlog za pad napona. Motiv „nikako Janša“ uvek se može ponovo probuditi. Danas je svakako glavni motiv okupljanja genocid nad Palestincima sa svakodnevnim akcijama i protestima, u čemu civilni pokret odobrava državnu politiku, premda zamera kašnjenje i sporost. Studenti u celoj Sloveniji još su prošle jeseni izrazili solidarnost sa pokretom u Srbiji, i demonstrirali protiv javno izraženih simpatija i prijateljstva gradonačelnika Ljubljane Zorana Jankovića sa Vučićem i Dodikom.

Skoro dve i po godine neprekidnog čuvanja vatre bilo je potrebno u mnogo manjoj državi i sa neuporedivo manje učesnika; moralo se potrošiti ogromno ličnog ulaganja, pre svega vremena, dobilo se mnogo dragocenih susreta i iskustava, nezaboravnih događaja i prebogatih osećaja. Pre svega uverenja da to možemo ponoviti. Na osnovu poređenja, nema nikakvog razloga de se u Srbiji pomišlja na neuspeh, naprotiv.

Tekst prenet sa portala Peščanik.