Petar Matović – Sve čovek do čoveka, sve ljudskost do ljudskosti, sve karakter do karaktera?

Izvor: Novi magazin

Dolazim iz one škole koja je jedna od tri posto, kako kažu kontrolisani mediji, u obustavi nastave. Nije mi čudno da vlast stavi šapu na zloupotrebu javnih finansija, javnih funkcija, javnog interesa, nekako smo višedecenijski oguglali, ali nije mi baš najjasniji taj nadrealni momenat da se uzurpira i elementarna matematika. I vrapcima na grani je jasno da tri posto škola u obustavi nastave zapravo znači mnogo više. 

Pored prosvetnih radnika, koji su u ovu opštu pobunu uložili i svoja radna mesta, u obustavi su i (bili?) advokati, podršku pružaju i poljoprivrednici, dakle kako kaže jedan moj prijatelj, ustali su i nauka i motika, a sve su to zapravo zamesili, ni manje ni više, nego – zamislite ko?! Studenti! 

Za pripadnike moje generacije oni su, komotno mogu reći – deca! Ali, kakva deca?! To je ona generacija za koju kažemo da se rodila sa mobilnim telefonima, a koja se sada svojevoljno odriče udobnosti toplih postelja i digitalnog sveta i u najhladnijim mesecima tabana po Srbiji danima, spava napolju i u plastenicima, njima lome vilice, na njih se zaleću zloćudne haube, oni su dakle svoj lični interes, akademsko obrazovanje, podredili opštem dobru – da svima bude bolje. 

Duboko sam uveren da je opšta misija svakog čoveka da širi dobro. Svakoj generaciji maturanata kažem da će s obzirom na svoj stepen obrazovanja i intelekt najveći deo njih biti na važnim upravljačkim funkcijama u privredi i vanprivredi. Ali da nikada ne zaborave da je svaki posao zapravo namenjen da pomogne čoveku, a ne da otupelo služi beskrupuloznoj zaradi korporacija ili savremenih feudalaca. I ova deca to sad pokazuju svojim delovanjem, a čini mi se da smo mi stariji još ranije odustali od te misije. Zato ih, ohrabreni, dočekujemo aplauzima, osmehom, suzama radosnicama, ićem i pićem, dakle kao oslobodioce! A oslobodioce od čega, ako smem da se zapitam? Osim očiglednog, da budem surovo iskren – oslobađaju i nas same, našu grižu savest! Jer, ako smo došli do toga da nam se deca bore za funkcionalni sistem, zar nije jasno – mi nismo obavili šta je trebalo! Znam da se generacijski prenosi misao – Ovde se nikada neće ništa promeniti! Pa i sam sam imao te trenutke malodušnosti kada sam dizao ruke. Uostalom, ko nije? Ali, kada deca ustanu, stariji ne smeju da imaju izgovor, nema tu više – moje prošlo, ne mogu, boli me vrat, leđa me bole, noge, glava, duša, uši, nos… I zato mi, roditelji, familija, komšije, stariji prijatelji, krajnje masovno da budemo uz njih, kad već nismo na vreme stali ispred, jer nepošteno je da na svojim plećima sami oni nose, a nisu ga nimalo stvarali, ovo strašno vreme. 

A ovo strašno vreme poodavno je precizno ocrtao Ljuba Simović, usuđujem se reći – najveći naš živi pesnik, u pesmi U REDU PRED KAZANOM JAVNE KUJNE NA CARINI, u kojoj kaže: Za parče hleba/ i tanjir janije/ nekom da se prodaš,/ pogano je.// Al za tanjir kupusa/ ili boranije/ nekog da kupuješ — / to je poganije!/ 

Mi, starije generacije, vaspitavani smo i rečima – Bolje ti je da ćutiš! Pametnije ti je da ćutiš! Ćuti! I samo ćuti! I pogledajte, ovi mladi ljudi su poslušali, zaćutali, i tome dali posve drugo značenje. Protesti tišinom već su skrenuli pažnju sveta. Uostalom, svako ko je prisustvovao petnaestominutnom ćutanju, osetio je šta se sve desi unutra, kolika jeza prođe kroz čoveka, koliko niko više ne bude potpuno isti nakon toga, kakva energija zavlada prostorom. A nije reč o pojedincu, već o masi. 

Vesti o početku blokade do mene nisu stigle odmah. Trebalo je malo vremena probiti se kroz ovakav medijski prostor, pa da razumem i osetim šta se dešava. Tada sam uvideo da: Na trgovima se otvori/ tišina, kao vrata u rano jutro/ u letnjem autobusu, pa/ prene te nagla svežina./ Ta počast stradalima polen je/ da se ovde zametne život/ ponovo. /

Obnova života, sloboda, normalnost, uverenje da se sve ovde može promeniti na bolje, ne zaboravite, to su nama doneli studenti. Njegoš je rekao „al’ tiranstvu stati nogom za vrat, dovesti ga poznaniju prava, to je ljudska dužnost najsvetija“, i sada svi to živimo zajedno. Ovi protesti već su ispisali istoriju. Ali su nam pokazali i budućnost. Od nas svih zavisi kojom brzinom ćemo je dostići. 

Jedan prijatelj koji decenijama živi u inostranstvu kaže da najviše voli da sluša meteorološku prognozu sa naših radio stanica, i to samo zbog jedne rečenice – Nebo nad Srbijom je vedro! A ovakve vedrine, vedrine koje se našem društvu sada događaju, neophodno je negovati. 

I sasvim je prirodno završiti tekst prethodnom rečenicom, u duhu pozitive. Mnogo pre nego što su korektnosti (političke i svake druge) ušle u javni diskurs, učiteljica me je savetovala: „Nemoj da pišeš tužne priče, to niko ne voli!“ Što u potpunosti razumem, ali postoji jedna rečenica koja mi već godinama odzvanja u glavi. Izgovorio ju je Milovan Milivojević dok su mu kolege zviždale jer je tužio fabriku u Lučanima zbog pogibije svog sina: „Sve čovek do čoveka, sve ljudskost do ljudskosti, sve karakter do karaktera!“ Naime, u privatnim razgovorima sa ljudima koji su tamo zaposleni čuo sam i izjave tipa Fabrika nadoknadi, da stan, zaposlenje… – „Šta bre, nadoknadi?! Šta, bre, pričate?! Jeste li normalni?!“, bio je moj komentar. I dalje sam zgranut ovakvim izgovorima. A krajnje pesimistično ne mogu a da se ne zapitam – društvo koje se tako odnosi prema potomstvu, ima li pravo na svoju budućnost? Neminovno je da svaka revolucija jede svoju decu. Ali kada je iskustvo osvešćeno, može se menjati. 

Imao sam zaista retku sreću da budem profesor i, između ostalih Ivanu Bjeliću i Draganu Simoviću, aktuelnim građanskim i ekološkim aktivistima. Upamtio sam ih samo po dobru – kao savesne i besprekorno vaspitane učenike, koji već tad nisu prezali da vlastitu energiju stave na raspolaganje široj zajednici. Bedan je onaj sistem koji ih proizvodi u neprijatelje! 

Upravo zbog svega navedenog, glavni razlog za aktivno učešće starijih ne sme biti samo ispunjenje studentskih zahteva, već i očuvanje jedne zaista vredne generacije, koja nas je sve iznenadila. Zato su ovi protesti i borba za obnovu vrednosti. 

 

Petar Matović (1978, Užice), završio je studije srpske književnosti u Beogradu. Piše poeziju, objavljuje u periodici, pesme su mu prevedene na više jezika. Objavio je više zbirke pesama, među kojima su „Kamerni komadi“ (1996); „Koferi Džima Džarmuša“ (2009), „Iz srećne republike“ (2017, te 2020. Skoplje), „Ne hleb, već morfijum – izabrane pesme“ (Zagreb, 2019), „O sadašnjosti i sedativima“ (Novi Sad, 2021)... Dobitnik je više međunarodnih stipendija, kao i nagrada „Branko Miljković“ za zbirku pesama „Iz srećne republike“ i Pero despota Stefana Lazarevića. Živi u Požegi.

 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.