Igor Velić – Protiv Levijatana, protiv njegove priče

Autor: Igor Velić, master inž. saobraćaja

Ne znam da li ću ovim tekstom uspeti da dovoljno približim svoj stav, jer nisam teoretičar, politikolog i sociolog, nego saobraćajni inženjer. U svojim predhodnim tekstovima „Ulica kao ogledalo kapitalističke nepravde” , “Investitorski urbanizam diskriminiše osobe sa invaliditetom”, “O protestima i blokada koji su doprineli saobraćajnoj revoluciji” i “Bicikl kao otpor investitorskom urbanizmu” trudio sam se da ulicu osvetlim kroz prizmu saobraćaja i urbanizma, ukazujući na štetan uticaj krupnog kapitala koji razara njenu humanu dimenziju. Ovaj tekst nastavlja tu priču, fokusirajući se na ulicu kao prostor otpora.

 

ODBIJANJE LEVIJATANA

Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može.

Petar II Petrović Njegoš

Ulica nije samo asfalt, betonski trag civilizacije koji nas vodi od tačke A do tačke B. Ulica je živi organizam i ogledalo društvenih odnosa. Pored toga ona je simbol, bojno polje, prostor u kojem se ogleda suštinska nepravda našeg društva. Trenutno je ulica u Srbiji prostor na kome se sudaraju volje i razni oblici političke moći. Postala je mesto gde se lomljena telesa radničke klase i obespravljenih građana pretvaraju u barikade protiv koruptivne kapitalističke elite koja vlada Srbijom. 

Jednom rečju, kako je rekao istoričar i sociolog Luis Mamford, parafraziram „ulica je scena na kojoj se odvija drama ljudskog života“. Tu dramu danas živimo.

Dok studentski protesti već četiri meseca odjekuju širom Srbije – ulice postaju arene društvene i političke borbe, prostor gde se ruši mit o pravednosti neoliberalnog poretka. Ovo nije samo priča o Srbiji 2025. godine; ovo je univerzalni narativ o ulici kao mestu gde se rađa nova društvena svest, gde se marginalizovani uzdižu protiv onih koji su im oduzeli dostojanstvo. 

Ulica je živa, divlja, neukrotiva – poslednje utočište onih koji odbijaju da budu progutani od Levijatana, tog čudovišta koje Fredi Perlman u remek delu „Protiv Levijatana, protiv njegove priče“, opisuje kao silu koja guta zajednice, slobodu i samu ljudskost. 

Upravo tu, na ulici, vidimo kako se rađa nova društvena snaga, kako se studenti, radnička klasa i svi poniženi, uvređeni, izmanipulisani i iskorišćeni, organizuju protiv Levijatana – tog monstruoznog saveza države i kapitala koji gazi sve ispred sebe.

Sociolog Zigmunt Bauman u delu „Liquid Modernity“ opisuje kako savremeni kapitalizam stvara “odbačene ljude” – one koji ne mogu da se uklope u trku za profitom. Ovi odbačeni, prema Baumanu, nisu samo siromašni, već i oni čija egzistencija ne služi tržištu. Danas se svi “odbačeni” nalaze na ulicama širom Srbije.

Studentski protesti, započeti zbog korupcije i pogibije petnaestoro ljudi u Novom Sadu, prerasli su u pobunu protiv elite koja je Srbiju pretvorila u koloniju globalnog kapitala. 

 

LEVIJATAN SE NE REFORMIŠE – ON SE RUŠI 

I nađe u hramu one što prodaju goveda i ovce i golubove, i mjenjače novca gdje sjede. I načinivši bič od uzica, izagna sve iz hrama, i ovce i goveda; a mjenjačima prosu novac i stolove ispretura.

(Јн 2, 14-15)

Karl Marks je u Komunističkom manifestu jasno rekao: „Istorija svih dosadašnjih društava jeste istorija klasnih borbi.“ Ulica je bila i ostala poprište te borbe. Dok politička “elita” u Srbiji sedi u u svojim staklenim vilama, uživajući u plodovima tuđeg rada, ulica postaje prostor gde radnici, studenti, nezaposleni i marginalizovani podižu glas. Ali Marks nije bio jedini koji je razumeo snagu ulice. Žak Ransijer, savremeni francuski filozof, u svom delu „Nesaglasnost“ govori o politici kao prekidanju ustaljenog poretka, o trenutku kada oni obespravljeni, nevidljivi – preuzmu javni prostor i progovore. U Srbiji danas, studenti na ulici nisu samo mladi koji traže bolje uslove za studiranje; oni su snaga koja ruši laži koruptivnog sistema.

Ulica nije pasivan prostor. Ona je aktivni akter u društvenoj revoluciji. Filozof Mišel Fuko, u svojim analizama moći, podseća nas da se vlast ne nalazi samo u institucijama, već i u svakodnevnim odnosima. Kapitalistička elita ne vlada samo preko zakona i policije; ona vlada preko medija, preko lažnih obećanja o „tržišnom raju“, preko sistema koji nas uči da je otpor uzaludan. Ulica postaje prostor gde možemo odbiti tu lekciju. 

Na trgovima širom Srbije, na blokadama ulica i fakulteta – svaki korak, svaki uzvik, svaka blokada je čin suprotstavljanja toj moći. Na ulici se rađa „kontra moć“, tu se lome lanci discipline koju nam nameće Levijatan.

Fredi Perlman nije napadao samo kapitalizam, već civilizaciju koja ga je rodila. Levijatan je mašina koja uništava zajednice, pretvara ljude u zupčanike, a prirodu u resurs. U delu „Protiv Levijatana, protiv njegove priče“ on razotkriva laž o napretku – priču koja nas uči da je ovo jedini svet. Ulica je dokaz da nije. Kada studenti blokiraju fakultete i ulice, kad marširaju od grada do grada u Srbiji, kada radnici štrajkuju – to je odbijanje Levijatana. 

Perlmanovi zaključci su jasni: Levijatan nije prirodan, već stvoren za elitu. U Srbiji vidimo to kroz prodaju rudnih bogastva, reka, šuma, privatizaciju, korupciji itd. Otpor je moguć – zajednice mogu živeti izvan njega. Levijatan se ne reformiše – on se ruši. Ulica može biti početak tog rušenja.

Sociolog Pjer Burdje je govorio o simboličkom nasilju – o tome kako elita koristi kulturu, obrazovanje i medije da opravda svoju dominaciju. U Srbiji 2025., to simboličko nasilje je svuda: u privatizaciji javnih dobara, u uništavanju radničkih prava, u bahatom ponašanju političara, medijskoj sceni itd. 

Ulica je prostor gde se to nasilje razotkriva. Studenti, profesori, radnici, poljoprivrednici – svi oni koji su na ulici danas – nisu samo besni; oni su zajednica. Zajednica koja odbija da bude puka statistika u izveštajima Međunarodnog monetarnog fonda.

Perlmanov anarhistički duh se dopunjuje sa Mihailom Bakunjinom, koji je u knjizi “Državnost i anarhija” tvrdi da je svaka vlast – bila ona državna ili kapitalistička – tiranija. Ulica je prostor gde se moć elite lomi direktnim delovanjem, a ne pregovorima ili izborima. 

Dok kapitalistička elita u Srbiji prodaje budućnost naše dece, ulica postaje mesto gde se rađa nova snaga – ne hijerarhijska, ne institucionalna, već horizontalna, zajednička. Žak Ransijer bi to nazvao politikom neslaganja: trenutkom kada oni „koji nemaju deo“ – studenti, radnici, nezaposleni – preuzmu javni prostor i razbiju iluziju kapitalističke harmonije.

Mišel Fuko bi dodao da ulica lomi disciplinu Levijatana – medije, lažna obećanja, sistem koji nas uči da je otpor uzaludan. Svaka blokada je kontra moć. Dok Mišel De Serto u “Praksi svakodnevnog života” piše, parafraziram: “Ulica je prostor slabih, gde oni koji nemaju moć mogu da prežive i suprotstave se.”

Pjer Burdje je govorio o simboličkom nasilju elite. U Srbiji je to vidljivo u uništavanju radničkih prava i pretvaranju ulica u korporativne zone. Ali ulica odbija da bude statistika. Studenti, profesori, radnici, poljoprivrednici grade zajednicu koja se bori. Sociolog Imanuel Valerštajn bi rekao da kapitalizam nije večan – on je sistem koji ima svoj kraj. 

Dok Levijatan pljačka Srbiju, dok elitna mašinerija pretvara našu zemlju u poligon za profit, ulica postaje mesto gde se rađa nova društvena snaga. Ne vizija unutar Levijatana, kao što reformisti sanjaju, već vizija izvan njega, u duhu Perlmanovog sna o povratku zajednicama koje žive slobodno, bez čudovišta što ih guta. Ključ je u promeni socijalno-ekonomskog modela.

Akcija Efektive, koja poziva na bojkot velikih trgovinskih lanaca u Srbiji, deo je tog otpora. Zašto hraniti Levijatana kupovinom kod onih koji pljačkaju naše plate i zemlju? 

 

ULICA KAO KRAJ PRIČE

Mlado žito, navijaj klasove,

pređe roka došla ti je žetva. 

Petar II Petrović Njegoš

Ulica svuda postaje politički subjekt, snaga koja odbija da se pokori. Filozof Gi Debor, u delu „Društvo spektakla“, upozoravao je da kapitalizam pretvara sve u predstavu – politiku, kulturu, čak i otpor. Ali ulica može razbiti taj spektakl. Kada studenti blokiraju fakultete i ulice, to nije performans za televizijske kamere; to je stvarna borba, trenutak u kojem se ruši iluzija da je sve pod kontrolom elite.

Perlman nas uči da Levijatan nije sudbina – on je izbor. Ulica – oslobođena od investitorskog urbanizma, očišćena od krupnog kapitala – nije kraj Levijatana. Ona je početak nečeg novog.

Na kraju, ulica nije samo prostor. Ona je ideja. Ona je dokaz da radnička klasa, marginalizovani, obespravljeni – svi oni koji su proglašeni nevidljivim – imaju moć da promene svet. Dok kapitalistička elita tone u sopstvenu korupciju, dok Levijatan pokazuje svoje pravo lice, ulica ostaje poslednja linija odbrane. I prva linija napada. 

U Srbiji 2025., studenti su to shvatili. A mi? Mi moramo da im se pridružimo. Pod “mi” mislim na sve društvene grupe. Jer, kao što je rekao Antonio Gramši: „Stari svet umire, novi se rađa, a u tom sumraku rađaju se čudovišta.“ Ulica je mesto gde ćemo ta čudovišta pobediti.

Vidimo se 15. marta u Beogradu!