Radina Vučetić – Mašta ruši lažne autoritete

Razgovarala: Jelka Jovanović , Izvor: Novi magazin

Sloboda se može gušiti, ali je još nikad niko nije ugušio, kazala je svojevremeno profesorka istorije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu Radina Vučetić, povodom svoje tadašnje knjige o cenzuri u socijalističkoj Jugoslaviji. Bezmalo deceniju kasnije u razgovoru za Novi magazin kaže da je zastrašujuće koliko dugo to gušenje slobode traje, ali i da je trenutak oslobođenja, ipak, došao.

Novi magazin je u prethodna dva broja objavio više od hiljadu parola koje je kolega Radoman Irić zabeležio tokom protesta. Da li je ta neiscrpna mašta izraz slobode koja ne može da se zaustavi?

Ta mašta je genijalna; ona je fantastična bila i devedesetih kada sam ja bila studentkinja, za vreme protesta ‘96/7. bilo je neviđeno vrcavo i duhovito, božanstveno. Autoritarni režimi se ruše svim onim što nemaju, a nemaju maštu, nemaju duhovitost, nisu stručni – sve ono što studenti i ljudi koji su se okupili oko njih imaju i tu se negde vidi sličnost sa devedesetim. Bila sam na izložbi fotografija Goranke Matić u galeriji Novembar i kad gledate te fotografije nekada niste sigurni da li su sa protesta devedesetih i 2000, ili ovih sada.

Iako studenti imaju jasan otklon prema političkim strankama, govore o promeni sistema, ali i iz benignih parola vidite da je to duboko politička stvar. I da su svesni toga.

Svaki njihov potez je suštinski politički. Oni su probudili društvo, što je najveći doprinos demonstracija i blokada, ali ne bi bilo fer od ovih mladih ljudi tražiti da kompletno promene politički sistem – to je i na nama ostalima. Pitanje je za dane i mesece koji dolaze kako će se sve ovo politički artikulisati, jer na kraju mora da se artikuliše politički.

Ovo je maraton!

Jeste, ali studenti su se pokazali kao odlični maratonci apsolutno u svemu. Ako treba da se tumači Ustav, oni ga tumače bolje od „najboljeg studenta prava“, ako treba da naprave spot, prave ga bolje od svih tabloidnih od vlasti režiranih spotova, sve što su radili, radili su fantastično i pokazali ne samo svoju moć, nego i da su oni ti u koje treba da gledamo ako hoćemo da gledamo u budućnost. 

Izbegavate poređenje sa devedesetim i ‚68. Šta ovaj protest čini autentičnim i u evropskim razmerama, kako kažete?

Nikako ne bi trebalo praviti analogije sa šezdesetim i devedesetim, pogotovo što su sasvim drugačije okolnosti i kod nas i u svetu. Mislim da protest studenata u Srbiji može da preraste u globalni, kao što je i 1968. bila globalna, ali zaista ne možemo govoriti o preteranim sličnostima; protest ’68. je trajao samo nedelju dana, studenti su bili dosta inspirisani radovima svojih profesora praksisovaca i završilo se velikom Titovom mudrošću ili prevarom, kako hoćete, „studenti su u pravu“, što je zapravo bilo poraz studenata. Ali oni se tada nisu borili protiv sistema, dok se ovde pokazalo da sistem suštinski ne funkcioniše i to je radikalna razlika, jedna od mnogih. 1968. smo tih nedelju dana imali samo studente, ’96-7. smo imali zajedno studente, opoziciju i građane, ali je dosta toga vodila opozicija, da se ne lažemo, a ove danas vode studenti i priključuju im se građani, dok je opozicija slabo vidljiva. 

Poredeći studentske proteste, mi pominjemo ’68 i 1990-te, ali bilo je studentskih demonstracija i 1930-ih protiv fašizma, protiv autoritarnog sistema i represije u Kraljevini Jugoslaviji, i taj kontinuitet postoji zato što su studenti vrlo moćna grupa i od njih mnogo mnogo toga zavisi, a mislim da će od naših studenata zavisiti i više od lokalnog. 

Prelom je napravljen i povratka nazad nema, sasvim sam sigurna – studenti su pokazali kako se reaguje protiv toliko nepravilnosti, a svet je tako nepravedan da mogu i dalje od Srbije.

Kad kažete nepravilnosti na šta mislite?

Ovo je društvo bilo zaspalo, eutanazirano, kako god da kažemo, mi praktično dugo nismo imali društvo, oni su ga probudili i zato je „Vostani Serbije“ dobila novu dimenziju; „davno si zaspala, u mraku ležala, sada se probudi“ – e pa studenti su probudili Srbiju. Ova količina grljenja i plakanja – a meni je najpotresnije grljenje studenata i penzionera! – pokazuje do kog je preloma došlo. Ovako probuđeno društvo neće se vratiti na staro, moraće da dođe do promena i tu se vraćamo na artikulisanje sada već građanskog bunta vođenog studentima. 

Ja želim da budem optimista, imam maksimalno poverenje u studente. Pokazali su mi od početka blokade da su akcije za koje sam mislila da neće uspeti dobre; za Novu godinu sam brinula kako će od Pionirskog parka do Studentskog trga ići pored svih onih koncerata u državnoj režiji; mislila sam biće incidenata i nisam bila u pravu. Mislila sam i da nije normalno hodati do Kragujevca, da je to pogrešna odluka i opet se ispostavilo da nisam bila u pravu. Tokom blokada i buđenja ljudi naučila sam dosta i o sebi, a najvažnije je da moramo da ih čujemo, oni pripadaju novom vremenu. Sviđalo se to meni ili ne, ja pripadam prošlom vremenu. Na nama je, bez obzira na to da li smo u pitanju mi kao pojedinci, ili Srbija, da odlučimo da li ćemo gledati u prošlost ili u budućnost.

Na nama je, bez obzira na to da li smo u pitanju mi kao pojedinci, ili Srbija, da odlučimo da li ćemo gledati u prošlost ili u budućnost

U ovom društvu apsolutnih dirigovanih podela ističete toleranciju protesta.

Da i to je nešto što ćemo učiti od novih generacija; ne pamtim da sam videla duh tolerancije i dijaloga još od devedesetih i to me nije činilo srećnom. A ovde odjednom imamo toleranciju, solidarnost, empatiju. Imamo okupljene đake, studente, nastavnike, radnike, seljake, penzionere. Različite generacije, društvene slojeve, nacije… Dirljivo je videti kako gde god prođu studenti, u malim mestima, gradovima, vidimo da ljudi iznose sve što imaju pred njih. U Kragujevcu smo videli kako se zajedno mole studenti po pravoslavnim običajima i muslimani – nešto što je krajnje normalno, a što je nama bilo nezamislivo. 

Gledala sam na plenumima kako govore i donose odluke i bila sam iskreno šokirana kulturom dijaloga; oni koji su rasli u državi u kojoj ne samo da ne postoji kultura dijaloga, već postoji samo kultura verbalnog i svakog drugog nasilja, doneli su nešto novo – oni umeju da razgovaraju i da čuju i uvaže jedni druge. Oni su nova generacija koju smo mi strahovito potcenili, inkluzivni su, oni ne znaju za razlike, oni ne vide foldere iz kojih Vučić misli i nas ubeđuje da je tako; mržnja na kojoj Vučić gradi svoj svet – da li je neko Hrvat ili musliman, gej, oni ne vide te razlike. Studenti pripadaju novom dobu i mislim da sa njima mi prvi put posle dužeg vremena gledamo u budućnost.

Mislim da svi mi sada imamo jedno novo viđenje Srbije, nacionalnog i patriotizma zahvaljujući studentima. Oni su nam vratili zastavu, ćirilicu, himnu, Ustav, oni su na svaku temu naš otklon od 1990-ih. Za moju generaciju su i mahanje zastavom Srbije i ćirilica bili sigurni simptomi nacionalizma, nešto od čega sam najstrašnije zazirala, a danas oni pokazuju nešto potpuno drugo. Studenti su nam dali i jedno novo viđenje Svetog Save, bez obzira da li govorimo o veličanstvenom skupu na Autokomandi ili govorimo o dočeku kragujevačkih studenata-maratonaca kod Hrama Svetog Save, uz pogaču i so. I za doček kod Hrama Svetog Save sam prvo krenula od moje logike prouzrokovane traumama 1990-ih – to su studenti, zašto nisu rekli doček kod Narodne biblioteke, nego kod Hrama Svetog Save? Ali ne, oni su neverovatno pametni, tačno znaju šta rade, oni pokazuju svakodnevno da Srbija i srpstvo nisu vlasništvo jednog čoveka i jedne političke opcije, oduzeli su mu monopol i na to. S onim nisi nadležan, i nije tvoja zastava, nego naša, oni su mu, zapravo, oduzeli sve. I vratili nama.

Sve više razmišljam o dva sveta koje nam je ova pobuna pokazala, ne u smislu prve i druge Srbije koje nam stalno serviraju, već podele koju Vučić forsira. On se ništa nije promenio od devedesetih, nemojmo imati iluzija o njemu kao što ih ima Evropska unija. I danas sa studentima pokušava sa govorom mržnje i podelama, te Vojvodina se otcepljuje, te Sandžak će da se otcepi, pa mržnja prema Hrvatima i studentima „stranim plaćenicima“… Vučić se ne mrda iz mantre devedesetih, a studenti su u 2025; oni ne da ne razumeju taj njegov jezik, nego ih ne zanima, oni govore sasvim drugim jezikom, što nam pokazuje da je on definitivno završio svoju političku karijeru, a sa njim i cela ta opcija. On nastupa u medijima poput Pinka i, na našu žalost, RTS-a, ali studenti ne gledaju televiziju; on ne vidi tektonske promene koje nas vraćaju u normalnost. 

Nas od Miloševića i Gazimestana stalno negde vraćaju, ‘ajmo u XIV vek, ‘ajmo u XIX vek – studenti su rekli ne, oni poštuju, ali idu u budućnost. 

Prosvetni radnici su izneli veliki deo protesta, a sada će nastavnici u štrajku ostati bez dela plata. Zar to ne liči na izazivanje razdora i podela?

Pa da, to ova vlast stalno radi, ona na podelama živi. Ja sam srećna i ponosna što sam na Filozofskom fakultetu; iako i dekan i mi i, što je najstrašnije i studenti, trpimo uvrede, ali je apsolutna većina zaposlenih za blokadu nastave. Nije na svim fakultetima isto, mnogi ljudi trpe pritiske kojih nismo svesni, ali pritisci na prosvetne radnike su strašni – finansijski i svaki drugi. Užasno je to vulgarno manipulisanje novcem; ceo ovaj protest je protiv korupcije, a vlast stalno pokušava nekog da potkupi, studente stanovima i školarinama, nastavnike platama… 

 

Ima ideja o Fondu solidarnosti sa prosvetarima, da im se pomogne. Solidarnost je jedna od ključnih poruka onih protesta, očekujete li da se ljudi odazovu masovno i podrže nastavnike i na taj način?

Jesu student pokrenuli neverovatnu solidarnost, spremnost postoji, ali pitanje je kako to tehnički izvesti; lako je kad na fakultetu ili u školi imate kutiju pomoći u koju svako ubacuje koliko može, donacije za plate je mnoge komplikovanije izvesti. Ja se nadam da će se naći način, jer i dalje nismo svesni da je njima najteže.

Vučić je živeo i odrastao na kulturi kulta ličnosti, a sada se samodoživljava kao vođa. Koliko činjenica da mu studenti kažu da je nenadležna institucija pokazuje rušenje lažnih autoriteta?

To „nisi nadležan“ je možda najfantastičnija stvar koju su mu uradili. Delovalo je kao dobra fora, a ispostavilo se kao suština cele ove pobune. Dobro ste postavili pitanje, mladi se ne bore protiv autoriteta, već protiv lažnog autoriteta, oni pokazuju više nego mnoge prethodne generacije da poštuju svoje roditelje, babe i dede, profesore; jasno znaju ko zaslužuje poštovanje, ali i šta su lažni autoriteti. Oni znaju kako treba da izgleda država, kako da funkcionišu institucije i da to nije slučaj u Srbiji, između ostalog zato što predsednik ne poštuje Ustav. Time „nisi nadležan“ očitali su najveću lekciju ne samo njemu nego kompletnoj ekipi na vlasti.

Ranije sam, govoreći o sistemu ovde, tvrdila da je Vučić napravio Frankenštajna totalitarnih ideologija, što jeste, ali sada na globalnom nivou vidimo Frankeštajna svih distopija, tektonski su poremećaji u toku 

I nama, što vlast ne sprečava da i dalje uzurpira sve institucije i procese!

Mislim da neće moći još dugo; hajde da ne predviđamo budućnost dok ovo još traje, ali povratka na staro nema. Ovo su nove generacije, a nema tog režima, bio demokratski ili krajnje autokratski koji će da kaže „baš me briga šta mladi misle!“ Mladi su najvažniji, okrenuti mlade ljude protiv sebe znači da si završio karijeru. Naivnija je njihova želja da žive u uređenoj državi i društvu.

Je li vas to iznenadilo pošto decenijama govorimo da su mladi nezainteresovani za ovo što živimo zajedno?

Moram da kažem da me jeste iznenadilo i da smo mi negde ili bili nefer prema mladima ili smo ih čitali iz naših vizura. Činjenica je da su oni delovali vrlo nezainteresovano za politiku i mnoge stvari koje sam ja smatrala važnim, ali mi očigledno nismo dobro upoznali generaciju Z. Oni, s jedne strane, žele da im bude dobro, vole da ispunjavaju svoje obaveze; oni su nikad bolji kada dođu na kolokvijume i ispite, svi sve odmah polože! Oni imaju jasno postavljene ciljeve, vrlo su vredni i predani ostvarivanju svojih ciljeva, drže se sistema.

Rušenje nadstrešnice je ogolilo ovu državu i ovaj režim do kraja i oni su kazali: ovako ne može, mi nećemo ovako da živimo, vidimo sebe u Srbiji, ali nećemo Srbiju u kojoj će da mi padne nadstrešnica na glavu, u kojoj ne funkcioniše saobraćaj, gde u školama padaju plafoni na đake, vlada korupcija neviđenih razmera… I preuzeli su stvar u svoje ruke.

Koleginica Mira Pantić, profesorka novinarstva u Njujorku, nedavno je objavila knjigu o Z generaciji i zapazila većinu tih stvari; da su odgovorni, poštuju i tuđe i svoje obaveze i izuzetno cene svoje vreme.

Nekada mi je delovalo i beskrupulozno to njihovo hodanje ka cilju, štrikliranje prvog, drugog, trećeg zadatka, ali iz ove perspektive, kad su postavili zahteve i čekaju da štrikliraju ispunjenje – mogu samo da se radujem.

U vaš istorijski opus spadaju i Jugoslavija i njen raspad; kao vam se čini ova unisona podrška u regionu?

Moram da kažem da sam se, pričajući sa studentima, malo začudila koliko i tu podršku vidimo različito; ja to učitavam iz pozicije nekog ko je rođen u Jugoslaviji, i bez obzira što se ona raspala kad sam imala 19 godina, ne mogu zaboraviti svoje formativne godine i taj identitet, kao istoričarka se bavim Jugoslavijom što ima određenu težinu. Suštinski ovi studenti prvi put prave otklon od devedesetih, ovo je prvo pravo pomirenje, pri tome nenamerno, nediktirano. Za mene je fantastično kad vidim građane u Splitu da pišu bre ćirilicom, a studenti kažu dobro, lepo, ali ne gledaju na to kao ja – da ih neko podržava u bivšoj Jugoslaviji – već im je prosto drago što ih podržavaju. Oni idu tamo na more, mladi iz Hrvatske, Slovenije, Bosne ovde dolaze na žurke i nove godine, ali ono što mi gledamo kao bivšu Jugoslaviju oni vide kao susedne zemlje i ne mistifikuju to.

Razgovaramo uoči treće godišnjice napada Rusije na Ukrajinu, još tada ste rekli da će taj rat promeniti svet. Uklapa li se ovo o čemu govorimo u te promene u trenutku kad Tramp i Putin hoće da odluče šta sa Ukrajinom – bez Ukrajine i Evrope?

Mislim da se uklapa, samo što imamo jednu sasvim drugačiju situaciju; u trenutku kad na globalnom nivou imamo zastrašujuće sukobe i uništenja ovde se dešava nešto pozitivno i time treba da budemo zadovoljni. Ranije sam, govoreći o sistemu ovde, tvrdila da je Vučić napravio Frankenštajna totalitarnih ideologija, što jeste, ali sada na globalnom nivou vidimo Frankeštajna svih distopija, tektonski su poremećaji u toku. 

Još pre mesec dana nam je bio nezamislivo to što sada pokušavaju Putin i Tramp, ne možemo da znamo posledice, ali ovo što smo videli u Minhenu i u Rijadu strašno podseća na Mihenski sporazum iz 1938, kada su velike sile bez Čehoslovačke odlučivale o njoj i njenoj sudbini, misleći da će to što će Sudete dati Nemcima smiriti svet, pa su već ’39. dobile svetski rat! Ne volim istorijske analogije, ali ovo bolno podseća kako se može završiti pokušaj velikih sila da prekomponuju svet. I ma koliko da sam optimista kad je reč o nama, veliki sam pesimista kada je svet u pitanju.

Koliko je za to širenje podrške bitna nova tehnologija; studentima je svejedno da li je neko Joško ili Boško oni komuniciraju na novi način, novim kanalima.

I to je nešto što Vučić ne razume i dok on pravi blamantno loše propagandne spotove, mladi slušaju istu muziku, gledaju iste filmove, čitaju iste knjige u Srbiji, Hrvatskoj, Francuskoj, Nemačkoj, ovo je novo doba i po tome što su suštinski izbrisane granice. Meni je ponekad čudno što čak i stariji studenti koji su na doktorskim studijama stalno pričaju o Hariju Poteru i igraju kompjuterske igrice, ali sad vidim da je i to zapravo odlično, jer oni sad tako vide borbu dobra i zla, pa zahvaljujući tim igricama i tehnologiji nalaze načine da se reše zla.

A i Hari Poter je vezao različite svetove, što me vraća na vašu knjigu o koka-kola generaciji; već za moju generaciju, vašu da ne pominjem, kola-kola je bio simbol približavanja zapadu. Imaju li isti odnos danas?

Naravno da nemaju, ovo je jedan globalni svet; meni je recimo bilo teško da razumem kako od svega na svetu otkidaju baš na južnokorejski pop i nudle, ali oni iz nikad šire i fantastičnije svetske ponude biraju ono što im se sviđa i što im odgovara i ne prave od toga ideološku priču. Ideološku priču mi vidimo u svemu jer smo rasli u ideologizovano vreme. 

Za studente kažete da su napravili pokreta.

Pokret je ključna reč za ovo što se dešava; Vučić je rešio da formira taj neki pokret i doživeo je fijasko i u Jagodini i u Sremskoj Mitrovici, ali on ništa nije uradio po tom pitanju, a dobio je pokret za Srbiju, samo na drugoj strani. Dobio je pokret tamo gde se nije nadao; apsolutno je fenomenalno da mi imamo trista mesta po Srbiji gde nije mogao da se čuje glas protiv, a ljudi su sada digli glas.

Bez pomoći spolja?

Snaga ovog pokreta je možda i u tome što smo u ovome sami. Nemamo podršku Zapada, Evropske unije. Vlast laže EU da su Rusi uključeni u proteste i da ga ruše Rusi, a Rusima i sopstvenoj javnosti govore da se radi o plaćenicima sa Zapada i obojenoj revoluciji. Ne, ovo nije obojena revolucija, ovo je evolucija jednog društva.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.