Novinarka Insajdera: Šta je za mene glavni most u Kosovskoj Mitrovici?

Na glavnom mostu preko Ibra u rodnom gradu vodila sam važne razgovore. I privatne i profesionalne. Najpre o tome šta imam za domaći u školi, do kraja, o tome – ko je ubijen.

Detinjstvo u nepodeljenom gradu

Ne znam kada sam tačno, ali bila sam beba, prvi put prešla preko glavnog mosta u Kosovskoj Mitrovici. Od tada, bezbroj puta sa severa na jug grada, i obrnuto; samo što prvih četvrt veka mog života nije postojala podela na severni – većinski srpski i južni – albanski deo grada. Ona je došla kasnije.

Prva četiri razreda išla sam u Osnovnu školu “Muharem Bekteši“ u južnom delu tada Titove Mitrovice, u kojem smo i živeli. Škola – koja je nosila ime po narodnom heroju, učesniku Narodnooslobodičke borbe u Drugom svetskom ratu – nalazi se nekoliko stotina metara od čuvenog mosta.

Krajem trećeg razreda smo se, sticajem okolnosti, preselili u severni deo grada. Ceo četvrti razred, da ne bih menjala učiteljicu, svakog dana idem preko mosta iz severnog u južni deo grada, i nazad. Bez ikakvih problema.

U petom razredu prelazim u Osnovnu školu “Branko Radičević“ na severu, gde smo živeli; u deceniji koja sledi, odnosno posle rata 1999. godine, školska zgrada postaće utočište za izbegle i raseljene. A ja ću, u svojim nekadašnjim učionicama, raditi intervjue sa izmučenim i gotovo zaboravljenim ljudima. Zgrada nekada škole, pa izbegličkog centra – u međuvremenu je srušena.

“Zastavom 101” preko mosta

Preko mosta sam nastavila da idem često, u južni deo; najčešće do mame na posao. Zajedno smo išle preko mosta i na glavnu gradsku pijacu – subota je pijačni dan, do Doma zdravlja, Autobuske stanice… Most sam prelazila i na putu do Doma kulture – na folklor, recitovanje, glumu, pa do Hale sportova na ritmičku gimnastiku. Ali, najčešće zbog bioskopa. Bilo je i pozorišnih predstava, koncerata…. Ne onoliko koliko smo hteli, ali mnogo više od onoga što danas imaju ljudi i na severu i na jugu.

I Gimnazija “Silvira Tomazini“ mi je bila u južnom delu grada; nosila je ime po partizanki, narodnom heroju Jugoslavije, koja je četrdesetih godina prošlog veka predavala nemački jezik baš u toj gimnaziji.

Vozački ispit sam položila sa 18 godina – posle čega sam “zastavom 101” često išla preko glavnog mosta. Tek tako. Da se obrne krug.

Most je bio u dobrom stanju. Bezbedan u svakom smislu. Nekoliko godina kasnije, krajem devedesetih, uz pogoršanje situacije i sve češćih sukoba “OVK” i srpske policije, noću nije bilo mnogo ni vozila ni prolaznika preko mosta. Tome sam svedočila i s prozora zgrade u kojoj sam živela nedaleko od mosta, sa severne strane.

NATO bombardovanje 1999. godine i prelasci tenkova i bornih kola preko mosta, kao i ko zna koliko šok bombi i granata, oštetile su njegovu konstrukciju. Tokom rata, Albanci su bili primoravani da beže preko mosta, pa dalje, ka Albaniji.

Od kraja rata, most postaje svojevrsna granica koja se zadržala do danas.

Već prvih dana po okončanju rata, juna ’99-te, kolone Srba koji su proterivani iz drugih delova Kosova i Metohije – na putu ka centralnoj Srbiji – prelaze preko mosta u Mitrovici.

Tokom celog leta te godine, Srbi su bežali preko mosta iz južnog u severni deo a onda je, februara 2000. godine, i deo Albanaca, preko glavnog mosta, bežao iz severnog dela grada u južni deo – posle bačene bombe na kafić “Belami” kada je povređeno više Srba, pa usledila odmazda u kojoj je, prema zvaničnim podacima, ubijeno troje Albanaca.

Na mostu su se, odmah po dolasku 1999. godine, stacionirali francuski pripadnici Kfora. Bodljikava žica se dugo zadržala na mostu. Kao i borna vozila.

Kontrolisao se svako ko je pešice hteo preko mosta; rat je prekinuo motorni saobraćaj.

Ne zna se broja međuetničkim sukobima na mostu. Kao ni količini suzavca koju sam isplakala i progutala pored mosta, ali i u stanu, nedaleko odatle.

Jednom su me preko Ibra, iz južnog u severni deo, sproveli pripadnici Legije stranaca, kada su bile nasilne demonstracije Albanaca na mostu. Nikada bezbednije i nikada gluplje se nisam osećala.

Popravka mosta i narušeno poverenje

Pre više od dve decenije, 2003. godine, međunarodna zajednica je obezbedila finansijska sredstva za popravku glavnog mosta u Kosovskoj Mitrovici. Sledeće godine, na revitalizaciji mosta radili su i Srbi i Albanci – svako sa “svoje” strane. Problema nije bilo.

Ali, samo do 17. marta 2004. godine i najvećeg nasilja nad Srbima od 1999. godine. I opet je most u glavnoj ulozi.

Naizgled mirne demonstracije Albanaca u južnom delu grada posle utapanja troje dece albanske nacionalnosti u selu Čabra kod Zubinog Potoka – za šta su okrivili Srbe – pretvorene su u juriš na većinski srpski, severni deo grada. U pucnjavi je ubijeno dvoje stanovnika severnog dela grada.

Incidenata poput tog više nije bilo, ali se most potom učvrstio kao simbol podele. Od tada su ga najviše prelazili novinari, službenici međunarodnih organizacija, Kosovska policija, pripadnici Euleksa i Kfora… a poslednjih godina sve više i Albanci koji žive u severnom delu grada.

Ne živim više u Kosovskoj Mitrovici. Idem nekoliko puta godišnje. Da radim.

Osvetljen plavim svetlima, glavni most preko Ibra u mom rodnom gradu noću sada izgleda kao lepo arhitektonsko delo. Ipak, draži mi je onaj stari. Sa oguljenom žutom farbom na ogradi. Bez pogrdnih grafita na nacionalnoj osnovi.