Izabel Vinsent – O uklonjenim ženama

Razgovarala: Anđa Cerović, Izvor: Novi magazin

Teško je dati glas onima koje je prošlost učinila nemim i pronaći prave reči da se govori o velikim istorijskim nepravdama u ime onih koje je društvena zajednica pokušavala da zaboravi. Američki san je za mnoge brzo postao košmar. O tome, u knjizi Tela i duše, koju je objavio Clio u prevodu Ivana Filipovića, piše Izabel Vinsent, kanadska istraživačka novinarka i autorka sedam knjiga, koja živi u Njujorku. Napisana 2005, dok je autorka bila dopisnica iz Latinske Amerike, knjiga se bavi malo poznatom istorijom siromašnih jevrejskih imigrantkinja iz Istočne Evrope, primoranih na prostituciju u Južnoj Americi krajem 19. i početkom 20. veka. Za ovu knjigu autorka je nagrađena Nacionalnom nagradom za jevrejsku knjigu u Kanadi.

Nalazeći se na raskršću više žanrova, kao što su biografija, reportaža i istorijska studija, čak i uz povremene romaneskne intervencije, Tela i duše otkrivaju složeni istorijat jevrejske kriminalne grupe Cvi Migdal, koja se bavila trgovinom ženama i, u prvim decenijama 20. veka, bila jedna od najmoćnijih organizacija u argentinskom podzemlju. Ova knjiga dokumentuje kako su se jevrejske prostitutke u Rio de Žaneiru, odbačene od jevrejske imigrantske zajednice i izolovane od brazilskog društva, samoorganizovale i uz mnogo odricanja stvorile sopstveno dobrotvorno i pogrebno udruženje, koje je predstavljalo jedinstven primer u tadašnjem svetu. Izabel Vinsent govori za Novi magazin o razlozima zbog kojih je napisala ovu knjigu, o izazovima sa kojima se suočavala, o sličnostima trgovine ljudima u 19. veku i danas, o važnosti i teškoćama borbe protiv rodno zasnovanog nasilja i o okolnostima zbog kojih je osnovna tema ove knjige i dalje relevantna.

Nikad nisam razmišljala o tome da napišem roman. Previše sam reporterka da bih pribegla fikciji i bila sam tako pažljiva da sve što sam pisala potkrepim činjenicama. Čak su i spekulativni delovi knjige bili zasnovani na novinskim člancima iz tog vremena, policijskim izveštajima ili istorijskim knjigama

Odakle priča o trafikingu mladih Jevrejki iz siromašnih naselja u Istočnoj Evropi u javne kuće u Južnoj Americi krajem 19. i početkom 20. veka?

Pročitala sam tekst o tome u jednom jevrejskom časopisu i bila dirnuta tom pričom. U to vreme sam bila dopisnica koja je živela u Rio de Žaneiru i želela sam da pronađem groblje prostitutki koje su došle u Brazil. Našla sam ga u Injaumi, na periferiji Rija, i bilo je prilično napušteno. Oduševile su me male fotografije koje su bile postavljene na nadgrobne spomenike starijih žena. Ovo je bilo mesto gde su one sahranjene i želela sam da podsetim na te zaboravljene žene.

Koje su bile najveće prepreke tokom istrage o kriminalnoj organizaciji Cvi Migdal? Je li iskustvo istraživačkog novinara pomoglo u pisanju knjige?

Najteže je bilo navesti ljude iz jevrejske zajednice da govore o tim ženama, koje su bile tabu tema čak i decenijama nakon što su umrle. Na primer, kad sam posetila Jevrejsko pogrebno udruženje u Riju i pitala za groblje, oni su odlučno odbili da me puste unutra. Otišla sam, ipak, i sprijateljila se sa čuvarom, pa me je on puštao da uđem svaki put kad bih se pojavila. Takođe, policijski dosijei i drugi istorijski dokumenti bili su u neredu kad sam započela istraživanje. Nastavila sam, međutim, da radim i da intervjuišem sve one do kojih sam mogla da dođem, čak i ako su bili samo posredno uključeni ili ako su znali makar malo o ovoj priči. Kao novinarka, retko odustajem od dobre priče. Uvek postoji način da se pronađu stvari. Samo treba biti kreativan.

Prakse seks trafikinga opisane u knjizi uznemirujuće su slične današnjim metodama. Tu je udžbenički primer metoda danas poznatog kao Romeovo podvođenje. Kako je globalni seks trafiking danas uporediv sa zločinačkim poduhvatom Cvi Migdala?

Pre nekoliko godina, grupa jevrejskih advokata u Njujorku mi se obratila jer su zastupali mlade Meksikanke koje su uz obećanja o braku na prevaru dovedene u Kvins i primorane da se bave prostitucijom. Rekli su mi da se sve o čemu sam pisala i dalje dešava u današnje vreme. Kao rezultat toga, moja knjiga je postala važno štivo za one koji rade na pomoći žrtvama trgovine ljudima u Njujorku. Danas je ona deo programa kurseva na Hanter koledžu na Menhetnu, gde svake godine držim predavanje studentima na časovima ljudskih prava. Sarađujem sa profesorkom na tom koledžu i na Univerzitetu Kolumbija, pravnicom i aktivistkinjom Dorčen Lajdhold, koja se bavi oblastima porodičnog i rodno zasnovanog nasilja i trgovine ljudima.

Pišete o naporima Berte Papenhajm da zaustavi seks trafiking i nasilje nad siromašnim Jevrejkama. Najpoznatija kao pacijentkinja Sigmunda Frojda pod pseudonimom Ana O, ona je bila pionirska socijalna radnica i feministkinja. Recite nam nešto više o radu te izuzetne žene? Zašto je aktivizam protiv trgovine ljudima ponekad izgledao kao Sizifov posao, što je naslov najpoznatijeg njenog dela?

Berta Papenhajm je imala problem da podstakne jevrejsku zajednicu da progovori o trgovini ljudima. Zajednica koja je želela da pomogne tim ženama bila je zaista podeljena. S jedne strane, oni su bili zabrinuti da će izazvati gnev antisemita ako skrenu previše pažnje na tu temu. S druge strane, aktivisti su se takođe suočavali sa poraznim nivoom siromaštva u štetlima (jevrejskim naseljima) Rusije i Poljske, što je pomagalo makroima da namame žene i devojke u prostituciju. Moje mišljenje je da su ljudi u jevrejskoj zajednici bili svesni šta se dešava, ali je siromaštvo bilo toliko veliko da su mnogi prihvatili svoju sudbinu.

Šta današnji aktivisti mogu da nauče od Berte Papenhajm? Je li bila ispred svog vremena?

Definitivno mislim da je bila žena ispred svog vremena. Svima koji žele da saznaju više o njenom životu preporučila bih nedavno objavljenu knjigu Gabrijela Braunstina o njoj – The Secret Mind of Bertha Pappenheim.

Vaša knjiga je fokusirana na tri žene koje su se bavile prostitucijom u Južnoj Americi: Sofiju Hamis, Rebeku Fridman i Rakel Liberman. Otkud baš na njihovi životi? Je li dostupnost zvaničnih dokumenata uticala na vašu odluku?

To je svakako bilo zbog dostupnosti dokumenata i policijskih dosijea. I meni se posrećilo jer sam uspela da nađem računovođu Društva istine, dobrotvornog društva koje su osnovale prostitutke. Sećao se mnogo toga o Rebeki Fridman i bio je od neprocenjive važnosti za moje istraživanje. Umro je ubrzo nakon što je moja knjiga izašla. Imao je 80 godina kad sam ga upoznala u Rio de Žaneiru.

Fridman je živela 103 godine, a njen život izgleda kao most između različitih epoha. Intervjuisali ste ljude koji je se još sećaju. Njena otpornost očigledno vas je inspirisala. Je li je pisati o njoj bilo lakše u poređenju sa Sofijom i Rakel, o kojima nije bilo živih svedoka?

Rebeka je bila pravi razlog zašto sam želela da napišem knjigu. Sve u vezi nje me je inspirisalo: činjenica da je verovatno već bila prostitutka kad je došla u Brazil, i nije bila u zabludi o tome šta mora da radi da bi zarađivala za život, a ipak je preuzela obavezu da se brine o svojim sestrama. Ona je bila pokretačka sila za osnivanje sinagoge, verovatno jedine sinagoge koju su u to vreme u istoriji stvorile isključivo žene. Dobrovoljno se prijavila za ceremonije pročišćenja (tahara) kako bi sahranila svoje sestre, koje je jevrejska zajednica u Brazilu izopštila, ali koje su bile odlučne da umru i budu sahranjene kao Jevrejke. Nisam Jevrejka, ali ovo me je zaista inspirisalo i bilo je veliki razlog što sam želela da ispričam tu priču.

Hamis i Liberman odlučile su da prijave svoje zlostavljače policiji, ali su njihova svedočenja imala različite posledice. Kako su razlike u njihovom poreklu i u stavovima njihovih epoha uticale na ishod? (Na primer, Sofija je bila nepismena, Rakel je umela da čita i piše; Sofija je imala 13 godina kad je stigla u Buenos Ajres, Rakel 22; Sofija je prijavila svog makroa 1890-ih, Rakel je svedočila 1929.)

Mislim da je Rakel bila neverovatno hrabra da postane lice otpora u Argentini. Ove žene su zaista stajale same. Što se Sofije tiče, mislim da je bila toliko skrhana događajima i osećala je da na kraju ima tako malo da izgubi da je samo otišla u policiju – konačna potvrda njene priče, ako hoćete. Kao što sam napisala u poglavlju o Sofijinom svedočenju: „Ona je samo želela da se sve zabeleži; ne njena izmišljena životna priča koju su sastavili profesori u svojim lažnim pismima, već iskrena priča o teškom životu – jedina stvar na ovome svetu koja je pripadala isključivo i samo njoj. Ovo je moja priča“.

Rakel je postala lice otpora – njeno svedočanstvo zadalo je udarac organizaciji Cvi Migdal. U Argentini danas postoji nagrada za borce protiv nasilja nad ženama koja nosi ime Rakel Liberman?

Jako mi je drago što je Liberman počastvovana u Argentini. Nakon što je moja knjiga izašla u Brazilu na portugalskom, lokalni rabin je održao posebnu ceremoniju u znak sećanja na sve Jevrejke koje su bile primorane na prostituciju i sahranjene na groblju Injauma. Mislila sam da je ovo važan gest, pošto ih je jevrejska zajednica toliko godina izbegavala.

Šta je bio najneočekivaniji podatak koji ste otkrili tokom istraživanja za ovu knjigu?

Najinteresantnija stvar koju sam otkrila bio je zid ćutanja koji je okruživao ovu priču u Brazilu, koji je na mnogo načina veoma slobodno i otvoreno društvo. Kad je bila reč o Poljakinjama, ljudi su se zatvorili i odbijali da govore. Druga stvar za koju sam mislila da je sjajna je kako su prostitutke prihvatile pripadnike drugih potlačenih zajednica u Brazilu, kao što su crni Brazilci. Zaista sam se iznenadila kad je Alberto, njihov računovođa, koji je crn, plakao dok je pričao o velikodušnosti i toplini Poljakinja, koje su mu platile školovanje i dale mu posao.

S obzirom na nedostatak pisanih izvora i zavet ćutanja (omerta), morali ste da pribegnete spekulacijama kako biste popunili praznine u pričama o marginalizovanim i ostrakizovanim ženama. Da li je bilo izazovno zamisliti unutrašnje živote odavno pokojnih žena koje su bile potčinjene i ućutkane i koje nisu ostavile traga o svojim mislima, osećanjima i iskustvima (većina je bila nepismena)? Da li ste razmišljali o pisanju romana?

Nikad nisam razmišljala o tome da napišem roman. Previše sam reporterka da bih pribegla fikciji i bila sam tako pažljiva da sve što sam pisala potkrepim činjenicama. Čak su i spekulativni delovi knjige bili zasnovani na novinskim člancima iz tog vremena, policijskim izveštajima ili istorijskim knjigama.

Znači li to da je bilo teško zamisliti njihov unutrašnji život, misli i osećanja? Spekulacije su ponekad bile neophodne u tom kontekstu. Brojne rečenice u knjizi sadrže reči poput možda, verovatno i moguće?

Zamišljajući njihov unutrašnji život, trudila sam se da budem što vernija svim informacijama koje sam imala o njima. Na primer, o Rebeki Fridman smo na osnovu svih njenih javnih dokumenata znali da je bila u svojim tridesetim godinama kad je stigla u Brazil, tako da se verovatno ne radi o ženi koja je bila naivna. Živela je u Njujorku pre dolaska u Rio, pa je možda već došla znajući kako će preživeti u Brazilu. Koji su joj razlozi za dolazak u Brazil? Možda da bi izbegla policijske racije u njujorškim bordelima koje su bile učestale u to vreme.

Osnovna tema vaše knjige je trenutno veoma aktuelna u Istočnoj Evropi. Kako biste preporučili Tela i duše publici u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji? Znate li nešto o anti-trafiking aktivizmu u Srbiji?

Preporučila bih je svima koji su zainteresovani za temu seks trafikinga. Alber Londr, francuski reporter i autor Puta u Buenos Ajres, napisao je da će sve dok su žene siromašne, one biti meta makroa: „sve dok žene ne mogu da dobiju posao; dok se smrzavaju i gladuju; sve dok nemaju krov nad glavom; sve dok ne zarađuju dovoljno da mogu da dozvole luksuz da se razbole; ili dovoljno da zimi priušte topli kaput, dovoljno za hranu, ponekad za svoje porodice i svoju decu (…), trgovina belim robljem će postojati“. Napisao je ovo pre više od 100 godina, ali mi i sada primećujemo istu stvar. I još uvek vidimo prevaru sa obećanjima o braku ili zaposlenju da bi se naivne mlade žene koje nemaju obrazovanje namamile u krug prostitucije. Nažalost, knjiga je i sada veoma aktuelna.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.