Strahinja Savić: Zavičaj kao dar i breme

Razgovarala: Anđelka Cvijić, Izvor: Novi magazin

Jedno je izvesno: situirati Živka Nikolića u ma koji od postojećih rukavaca u okviru jugoslovenske kinematografske doktrine, danas je nemoguće, uostalom kao što je bilo nemoguće i u trenutku kad se pojavio. Ove je reči, u svom tekstu Podneblje kao alibi, objavljenom pre tri i nešto decenije u filmskom časopisu Sineast, ispisao poznati filmolog, filmski kritičar i pisac Severin Franić povodom stvaralaštva reditelja Živka Nikolića. A te su Franićeve reči kao moto poslužile mladom, i u svetu i kod nas već višestruko nagrađivanom filmskom reditelju kratkometražnih i dokumentarnih filmova, i filmskom kritičaru Strahinji Saviću za knjigu Narativni univerzum Živka Nikolića, koju je nedavno objavilo Društvo Raška škola.

Smatrajući Živka Nikolića (Ozrinići, Crna Gora, 1941 – Beograd, 2001) jednim od najosobenijih jugoslovenskih i crnogorskih reditelja, Savić uočava da su, za razliku od filmova većine jugoslovenskih reditelja, u Nikolićevom opusu elementi lokalnog polazna tačka promišljanja o univerzalnim, arhetipskim temama poput seksualnosti, smrti, odnosa muškarca i žene, kao i plemensko-folklornog mentaliteta u sučeljavanju i interakciji sa savremenim životom i senzibilitetom.

Strahinja Savić (Beograd, 1991) bio je đak generacije u srednjoj školi, i student generacije na Fakultetu dramskih umetnosti gde je diplomirao filmsku i televizijsku režiju. Doktorsku disertaciju – Narativni univerzum Živka Nikolića: identitet, reprezentacija, karnevalizacija, odbranio je 2021, i za nju dobio nagradu FDU – Dr Dušan Stojanović za najbolji rad iz oblasti teorije filma. Iz ovog rada izrasla je knjiga Narativni univerzum Živka Nikolića, kao najlepši omaž jednom od najoriginalnijih jugoslovenskih i evropskih reditelja u drugoj polovini 20. veka. Knjigu, uz naučno-teorijsko sagledavanje Nikolićevog dela, čine obimna bibliografija, filmografija, i tri dodatka, od kojih prvi sadrži sinopsise dugometražnih filmova, drugi seriju Đekna još nije umrla a ka’će ne znamo, a treći odjeke Živka Nikolića u stvaralaštvu savremenih crnogorskih autora.

U kojoj su se tački sreli Živko Nikolić i patrijarhalno crnogorsko društvo?

Patrijarhat je za Živka Nikolića tematsko polazište jer se u takvoj sredini rodio. Cilj njegovih filmova nije samo puka kritika patrijarhata – to se dešava usputno, strukturalno. Njega zanimaju ontološke teme, a da bi se do njih došlo, lokalno se mora urušiti. Crnogorci su se našli uvređenima, smatrali su da ih Nikolić ismeva. Međutim, iako se Crna Gora kod njega postavlja filmski veoma konkretno, ona se ubrzo i urušava. Sam Nikolić je isticao kako mu nikad nije bila namera niti da ismeva niti da kritikuje Crnogorce, već da govori o dubljim, sudbinskim temama. Zavičaj je istovremeno i dar i breme, čovek ne može bira gde će se roditi, a filmski reditelji posebno zavise od ambijenta u kojem stvaraju, jer je film umetnost konkretnog prostor-vremena.

Koji su to arhetipovi na kojima je insistirao, a koje je obogatio modernističkim aspektom?

Nikolić je bio psihoanalitičar filmske režije, zanimala su ga dva primarna tabua – seksualnost i smrt. Potonji je istraživao kroz teme zla i destrukcije. Sa velikim pesimizmom (ili pak stoičkim realizmom), Nikolić je ukazivao na sve problematike i prokletstva balkanskog kolektivnog (ne)svesnog, ali i na neodvojivost jednog tabua od drugog. Danas je tabu seksualnosti u potpunosti raskrinkan, a kao posledica hiperseksualizacije javlja se gubitak erotike, pogotovo u umetnosti. Prelepa scena bliskosti troje glavnih junaka iz Lepote poroka danas bi, verovatno, bila nedovoljno zanimljiva na filmu.

Navodite da je Nikolić neretko isticao da njega zanima utisak, sveukupni gledaočev doživljaj filma, umesto razumevanja priče? Kakvi su uglavnom bili ti doživljaji?

Publika je – pogotovo jugoslovenska publika – bila šokirana filmovima kao što su Beštije i Jovana Lukina. Čak i na polju klasične naracije, Nikolić je šokirao odabirom tema o kojima se ne priča – kritika patrijarhata, pozicija žene, i tako dalje. U prvim, modernističkim radovima, njegov cilj i jeste bio kreiranje utiska, doživljaja, koji je preuzimao primat nad pričom. Ti njegovi prvi, modernistički radovi dakle komuniciraju emocijom, često arhetipskom, evocirajući i rekreirajući izgubljeni prostor sakralnog i izvorno religijskog. Taj povratak primordijalnoj religiji, razlog je zbog kojih su u njegovim filmovima često ismevani ljudi na visokim statusnim funkcijama, kao što su popovi ili šefovi. Dakle, ne radi se o tome da je Nikolić bio protiv vere ili politike, već su, u njegovoj viziji, oni samo strukturalni činioci, čvorišta mnogo veće, životne sile, čistog libida-Erosa, koji se pojavljuje uvek u društvu Tanatosa, prerušen u karneval, privremene žurke na koju su svi pozvani.

Da li je on bio zadovoljan tim fidbekom?

Prilično sam siguran da je Živko Nikolić bio veoma zadovoljan svojim radom, ali iz kritika i svedočanstava vidi se da fidbek kritičara i filmske branše nije ispunio očekivanja.

Koji njegov film izdvajate kao poseban, i kakav je vaš doživljaj tog filma?

Nikolićev revolucionarni film na polju modernizma jeste Jovana Lukina, a to je takođe bio i rediteljev omiljeni film. Nekoliko godina nakon odbrane doktorata, pogledao sam ponovo sve njegove filmove i shvatio da je on verovatno jedini autor na svetu (a sigurno jedini jugoslovenski) koji je svoju karijeru počeo modernizmom a završio klasicizmom (Lepota poroka). To znači da u njegovom opusu ima za svakog ponešto. Jovana Lukina je film koji se naprosto doživljava. Prepun je surovih ali i nežnih scena i sjajan je primer Nikolićevog destabilisanog prostor-vremena. Drugim rečima, taj film se može dešavati u dalekoj prošlosti ili budućnosti pa čak i danas, ali potraga za odgovorom na pitanje da li je zlo osnova čoveka ostaje uvek isto. Upravo su takva pitanja tipičan primer modernističke estetike.

Koja je suština dijaloga Živka Nikolića sa crnogorskom tradicijom…

Crnogorska tradicija (operativni termin crnogorstvo u mojoj knjizi i doktoratu) je za Nikolića polazište, označitelj, kulisa-scenografija koja se početno postavlja a zatim urušava. Postavljajući narativ po principu binarizama (muško i žensko, gore i dole, čisto i prljavo, idealno i realno, i tako dalje…) koje kasnije obrće, Nikolić prevazilazi pitanje lokalnog.

… sa crnogorskom i jugoslovenskom kinematografijom…

Paradoksalno, gotovo da i nema dijaloga Nikolićevog opusa sa jugoslovenskom kinematografijom. Crnogorska kinematografija je u periodu njegovog stvaralaštva bila veoma limitirana (pripadala je Jugoslaviji), a u domenu jugoslovenskog filma niko nije pravio filmove etno-antropološkog modernizma kao što su Nikolićevi. On je stvarao tokom aktivnosti takozvane češke škole/grupe, ali Nikolićev modernizam se ne uklapa u taj pravac.

… a posebno evropskim filmom?

Drugi paradoks – Nikolić je na tragu evropskih modernističkih filmskih promišljanja, čije odjeke pronalazimo u opusima Paradžanova, Bergmana, Felinija… Binarizmi koji se okreću u kontekstu karnevala su formula univerzalnosti narativa.

Koje mesto Nikolić tu zauzima danas?

Tokom turneje povodom moje knjige susretao sam se s različitim ljudima i shvatio da je Živko Nikolić danas veoma cenjen, mnogo više nego tokom života, ali da još uvek fali opšte, javno priznanje, kao i adekvatna kritičarsko-teorijska lokalizacija.

Da li vašom knjigom vraćate zaostali dug kulture i bivše Jugoslavije, i Crne Gore, i Srbije Živku Nikoliću?

Nemam nameru da budem skroman: da. Moja knjiga, nastala po doktorskoj disertaciji pod mentorstvom prof. dr Nevene Daković, takođe može da posluži i kao model analize drugih autora kojima je teško naći adekvatno mesto u kritici i teoriji.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.