Zašto smo se, mi građani SFRJ, rastali u krvoproliću

9. March 2024.

Аutor: Ivan Zidarević, Izvor: Autograf

”Čiji ono svatovi bez muzike poljem hode? Čiji ono svatovi uplakani kolo vode? Čiji ono svirači mesto pesme, tugu poje? Čiji ono svirači mesto para, suze broje?” – jugoslovenska estradna umetnica Vesna Zmijanac koja je, kao da je znala, opevala razlaz naših naroda i narodnosti.

Prošli mesec obeležilo se više važnih datuma čija zbivanja u prošlosti određuju našu sudbinu u sadašnjosti. Koliko je nama istorija, kao ”učiteljica života”, (ne)važna vidimo i po tome da nikako ne umemo da se okrenemo budućnosti bez da usput iscipelarimo druge i to zarad neraščišćenih računa nekih naših predaka.

Da li je to nama neko i ostavio u amanet, da se poput krvne osvete osvrćemo u sadašnjosti, zbog nepomične prošlosti, nije skroz dokazano.

U februaru mesecu daleke 1974. godine proglašen je Ustav Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Radi se o Ustavu zemlje koja je za neke bila ”tamnica naroda”, a za druge sinonim za mir, kakvu-takvu socijalnu pravdu, ali i međunarodni ugled koji nam danas manjka u svim državama nekadašnje velike zemlje.

Kao glavni kamen spoticanja, reinterpretacije intencije donošenja izmena Ustava, jeste razumevanje onoga da svaki narod ima pravo na samoopredeljenje, a time, valjda, i na otcepljenje. Zato se i ovaj dokument, izglasan u nekadašnjoj zajedničkoj Skupštini, onoj koja je bila svedok ubistava i samoubistava, naziva i ”grobarom” Jugoslavije.

Ovog puta ne misli se na najpoznatijeg srpskog ”grobara” Tomislava Nikolića već je ovaj epitet ipak pripao Edvardu Kardelju, nekadašnjem glavnom saradniku doživotnog nam predsednika jedinstvene SFRJ koja je spolja činila jedno dok je unutra svako išao svojim putem bez povratka. Glavni cilj labavljenja federacije jeste bila volja za decentralizacijom kroz samoupravljanje, gde bi narod, ekonomski i politički, više bio uključen.

Iako je Ustav govorio o tome da postoji mogućnost naroda na otcepljenje, bilo kojeg, uputstvo za tako nešto nigde nije bilo dodatno navedeno i napisano. Da je to tako videli smo tokom devedesetih prošlog veka godina kada je brat bratu oči vadio i to sve zbog nerazjašnjenih događaja iz novije istorije, plašeći se ponavljanja u sadašnjosti. Jer rat na prostoru bivše nam zemlje najgori je mogući svršetak volje za razlazom i samostalnošću.

Iako neki smatraju da je novi Ustav trebao da ponudi rešenje, za prisutno nadglasavanje bratskih i kasnije bratoubilačkih naroda i narodnosti, to na kraju pak nije ispalo tako.

Socijalističku Jugoslaviju nisu uspeli da zaštite, od masakr implozije, partija, vojska ni policija. Glavni amalgam činili su doživotni maršal Tito i kontekst tadašnjeg vremena u kojem je Jugoslavija, na svetskoj sceni, igrala treću ulogu pomažući sporednima da se izraze i odraze u bipolarnom svetu.

Politička kriza koja je odavno zagrizla i labavu federaciju dodatno je produbljena izmenama Ustava jer je dolazilo do sve većeg sukoba republičkih elita koje su sagledavale ekonomsko zaostajanje između republika i pokrajina. Republike su svoje nezadovoljstvo prebacivale na federaciju koja nije imala adekvatne mehanizme zaštite od nečega što bi se imenovalo voljom sa samostalnošću ekonomskog, kulturnog i obrazovnog uređenja.

Drugi pogledi na labavljenje federacije odnose se na to da je novi Ustav iznedrio preterano insistiranje na stvaranju konsenzusa oko (ne)bitnih tema kako bi se demonstriralo jedinstvo među nejednakim republikama i pokrajinama. U takvoj kakofoniji potreba, želja, ali i mogućnosti, jedinstvo u jednoglasnosti stvaralo je većinom nove probleme.

Da pokrajina (ni)je isto šta i republika vidi se i to po tome da su one postale konstitutivni element federacije, što pre nije bio slučaj. Prenaglašene pokrajine dobile su svoje delegacije u Skupštini SFRJ i po predstavnika u Predsedništvu, ali i sam Ustav nije mogao da bude menjan bez saglasnosti skupština obeju pokrajina (Vojvodine i Kosova). Jednostavno, pokrajine su po važnosti političkog odlučivanja bile u egalu sa republikama.

Već se tu uočavala međunacionalna tenzija, pre svega između Srba i Albanaca na Kosovu, ali i između Srbije i ostalih republika. Šta se dogodilo nakon godina verbalnih tenzija, koje su prerasle u krvoproliće, vidimo i po sporadičnom iskopavanju ljudskih ostataka bratstva i jedinstva u skoro svim krajevima nekadašnje zemlje ”socijalizma sa ljudskim likom”.

Mi više ovakve događaje, donošenje reformatorsko-grobarskog Ustava, ne obeležavamo. Februar mesec je onaj koji je u samostalnoj Srbiji vezan za Sretenje i Dan državnosti (15. februara). Srbija je država koja je svoju samostalnost dobila i ostvarila referendumima drugih država i naroda i to van svojih granica, kao što je poslednje odvajanje Crne Gore iz zajednice Srbija i Crna Gora (2006.).

Na ovim našim prokletim meridijanima, onom zapaljivom buretu baruta, potenciraju se političke krize praćene negativnim emocijama koje su izrazile i evoluciju jugoslovenskih ideja u nešto što je zatrovalo odnose do neprepoznatljivosti.

Odnosi među narodima, neki bi rekli istim i bliskim, večita su prepreka političkog razvoja pa se čini da jedan pravni dokument, poput izmenjenog Ustava, nije mogao da bude spasilac ili uništitelj nejednake federacije.

Sve u svemu, bez teških reči i zapuštenih emocija, glavni razlog sloma prividnog jedinstva leži u unutrašnjim previranjima, volji za većom samostalnošću, osećajima deprivacije i nepoštovanja do spoljašnjih faktora kojima se nekadašnje jugoslovensko društvo, interesno opterećeno prošlošću, nije adekvatno prilagođavalo i sve je zarad partikularnih ciljeva gurnulo u sunovrat.

 

Tekst je prenet sa portala Autograf.

Click