Dimitrije Boarov – Skok u neizvesnost

Autor: Dimitrije Boarov

Koliko sam uspeo da zapazim, prošlonedeljna prezentacija „Skoka u budućnost Srbije“, na kojoj su čelnici vladajuće koalicije, Vučić, Brnabić i Mali, govorili o investicionim planovima države do famozne specijalizovane izložbe Expo 2027 . i dalje, nije u našoj javnosti proizvela očekivanu magiju koju bi trebalo da izazove projekat „promenjene Srbije“ kao novog „centra sveta“. Problem svake „politike obećanja bolje budućnosti“ je sličan problemu neodgovorne upotrebe antibiotika – kad se takva politika prečesto koristi, narod ogugla na obećanja i postane rezistentan na njene poente, pa zazire od velikih promena i najavljenih skokova.

Glavne kritike upućene spomenutom „Skoku u budućnost“, istina, dolaze pretežno iz takozvanih „opozicionih“ krugova. Ukratko, glavne kritike ističu: da je teza da će Expo 2027. biti okosnica čitave ekonomske politike Srbije u naredne tri godine zapravo uvođenje „vanrednog privrednog stanja“ zarad jednog „vašara“ koji se priređuje da bi miljenici vlasti uzeli „pikslu“ na građevinskim projektima koji su i dosad bili kontaminirani krupnom korupcijom; da je izgradnja Novog Beograda 2 („najnovijeg Beograda“) na Surčinskom polju preskupa (navodno 17-18 milijardi evra) i da je ona povezana sa interesom beogradske urbomafije da po visokoj ceni rasproda placeve ispod današnje lokacije Beogradskog sajma („proširenje „Beograda na vodi“), a da je podizanje novog „Nacionalnog stadiona“ i pruge do njega u vezi sa istom zamisli sa prodajom placeva na današnjoj lokaciji fudbalskih stadiona Crvene zvezde i Partizana (koji bi u perspektivi bili ugašeni); da je ceo plan „Skoka u budućnost“ finansijski bez jasnog predviđanja izvora novca za izgradnju i da je oslonjen na mutne projekcije previsokog rasta BDP-a Srbije u narednim godinama (ministar finansija Mali na prezentaciji programa nije o tome rekao ništa); da su u spomenuti program investicija radi Expa 2027. uguran ceo set odavno planiranih javnih investicija Srbije koje sa tom izložbom nemaju nikakve veze (na primer, deonica autoputa ka Jadranu Pakovraće – Požega, reverzibilne hidro centrale, novi naftovod, obilaznica oko Novog Sada, itd.), da bi se preko leks specijalisa praktično mimoišao sistem tendera za izbor izvođača radova i legalizovao već ukorenjeni sistem „direktne pogodbe“ državnog investitora sa „podobnim građevinarima“ iz zemlje i inostranstva; da se listom planiraju investicije koje će i posle „Expa“ samo jesti novac poreskih obveznika i uglavnom biti neiskorišćeni, kao zabačeni „mrtvi spomenici“ megalomanije „na kraj sela“; da su suviše maštovite zamisli da se od hale 1 Beogradskog sajma, koja se neće uklanjati, napravi nekoliko koncertnih dvorana i pozorišta (sindrom zadružnih domova kulture po selima), itd.

Na pitanje, da li će Vlada Srbije i gradska uprava Beograda biti naprosto u stanju da iznesu i sam administrativni posao u vezi sa rekonstrukcijom Beograda takvog obima kakav se najavljuje (kad to dosada nije bila u stanju ni sa manjim poduhvatima u gradu, pa ni kad je obnova pojedinih ulica u pitanju) – još niko ni ne odgovara. U veoma centralizovanoj državi, kakva je Srbija, gde se o davanju raznovrsnih dozvola i licenci često odlučuje u samim vrhovima državne vlasti, često nekompetentni ljudi mogu svojim neznanjem ili zbog nekog ličnog interesa ugroziti ovoga puta čvrsto zakucan rok za dovršenje radova (1. decembar 2026).

Problem svake „politike obećanja bolje budućnosti“ sličan je problemu neodgovorne upotrebe antibiotika – kad se takva politika prečesto koristi, narod ogugla na obećanja i postane rezistentan na njene poente, pa zazire od velikih promena i najavljenih skokova

I o očekivanju da će se pozivu na „Expo 2027“ odazvati preko 100 zemalja iz sveta i da će ga posetiti milioni turista, moglo bi se diskutovati. Međunarodne izložbe koje računaju na strane posetioce obično se održavaju u zemljama koje zrače sigurnošću i prosperitetom i koje nisu u svađi sa pola platežno sposobnog sveta – a teško je oceniti da je Srbija danas takva ili da će naprasno postati takva.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.