Svestrana Angelina, izuzetna u školi, hobijima, porodici i sa drugarima (VIDEO)

Učiteljica Suzana:

Angelina, zadovoljavala si se malim stvarima, ne shvatajući da drugovima ostavljaš bogatstvo osmeha, lepih reči, druženja, darivanja. I bilo je čudno kako ti je malo potrebno da budeš srećna. Tvoje nasmejano lice i priče iz učionice uvek će ostati deo naših uspomena i podsećati nas da cenimo svaki trenutak. Tvoja ljubaznost inspiriše sve nas da budemo bolji. Kao što je trajno znanje u nama, tako su tvoje vrline, mudrosti, pokreti, osmesi … u nama.

Razredna i madam Katarina Đurović:

Septembar 2020. godina. Moje prvo odeljensko starešinstvo. Bila sam jako uzbuđena, ali i srećna, jer sam ih većinu poznavala. Neke učenike sam tek tada upoznala, kao što je bila Angelina Aćimović koja je došla kasnije, u 3. razredu, kako mi rekoše.

Trebalo mi je izvesno vreme da joj upamtim lik, jer sam je stalno viđala sa maskom i to svaki drugi dan, ali sam odmah upamtila njene krupne, plave oči dubokog i bistrog pogleda, kao i besprekorno urednu svesku sa divnom rukopisom.

Bila sam zahvalna Bogu što mi je dao ovakvo odeljenje u kome su se svi trudili da budu dobri đaci, da se međusobno pomažu i podržavaju.

Svi nastavnici su ih hvalili i voleli da ulaze u to odeljenje. Bili su svima omiljeni.

U 6. razredu stižu i novi učenici, među njima i nova učenica Adrijana Dukić. Imala je nesebičnu pomoć devojčica iz odeljenja, pogotovo Angeline, sa kojom se prvo zbližila, kako mi se čini.

Na moju molbu, Angelina je Adrijani dosta pomagala.

1. razred – skinuli smo maske, počeli da se zaljubljujemo, svađuckamo, glumimo mangupčiće…

Ali i pored svih dečijih nestašluka, u školi su i dalje bili dobri đaci koji nisu zapostavljali svoje druge aktivnosti. Sad su se javila nova interesovana. Angelina se hvalila svojim plesom i poput gazele izlazila na tablu.

Bila sam jako ponosna na svoje 6-4. I sad sam. I uvek ću biti, i ponosna, i počastvovana što sam bila deo života jedne takve generacije, nadajući se da sam ih, bar malo, nečemu naučila. Bili su moja prva generacija, te sam se nesebično trudila da ih učim da budu otvoreni, da komuniciraju, da se druže, da mi se poveravaju za sve što ih boli, kako ne bi bilo problema… Verovali su mi…

Nastavnica srpskog jezika Mirjana Nišević:

Angelina, imala je pogled anđela… Najmirnije, najdublje plave oči koje sam ikada videla…

Susret sa tim anđeoski plavim očima dogodio se kada je bila peti razred… ,,Da li si ti sestra Marije Aćimović?“ ,,Jesam…“ Tiho i diskretno si odgovorila, ali si se vrlo brzo izborila za mesto u kojem je Marija, kao starija, dobila ulogu Angelinine sestre! Bila si nenametljiva, a opet prodorna, veoma smerna, a nekako stamena, samouverena…

Angelina, anđeoskog lica i pogleda, bila si veoma posebna i osećajna kći Aćimovića.

Koliko je samo zrela bila, zrelo razmišljala i pisala, ta velika slovenska duša… za divljenje!

Uvek tiha, smerna, pristojna, vrednosti kakve se dana retko sreću, uspravnog stava, uzdignute glave, plenila je svojom pojavom. Obožavale su je drugarice, obožavala je ona njih. Nosila je mladalačku poletnost i energiju sa svojim divnim drugaricama u suknjicama do kolena… Voleli smo je svi. Bila je borac za smisao i cilj, istinu i pravdu… Uvek je znala šta želi!

I nosila je svoje ime dostojno i časno! Аngelina – Аnđeo, kako na Zemlji, tako i na Nebu.

Zahvalna sam što sam je imala u svome životu i ponosna što mi je bila učenica!

Nastavnica Željka:

Draga nasmejana devojčice,

Mogu zamisliti tvoje svetlucave nasmejane oči i milo lice i sada kada zažmurim.

Tvoji pogledi, reči i duša ulepšali su i moje školske dane. Lako sam te naučila svemu, a od tebe sam dobila mnogo više, ljubav.

Bila si čudesno dete, mudra, sjajna i nestvarno lepa.

Pamtiću te zauvek, anđele.

Nastavnica dizajna Gorica:

Angelina… Ahhh, neizbrisiv osećaj blagosti kada god bih ugledala njen široki osmeh, nosila je u oku radost. Njeni veseli uvojci bi ušetali u učionicu i za njom bi ostao trag sreće, dečije čiste sreće. Tiha, nenametljiva, a itekako primetna. Iako je tada imala samo 10 godina, odisala je zrelošću. Uvek sa pažnjom upija svaki moj pokret, svaku moju reč dok im prenosim znanje o svemu što je vezano za modni dizajn, istoriju kostima. Njeno stvaralaštvo je bilo prepoznatljivo. Njen crtež je bio njen potpis. Kroz njene kreacije, koje su inspirisane svim onim što je okružuje, muzikom, filmom, slikarskim delima, istorijom, puni su priče, njene mašte, Angelina priča priču svojih doživljaja. Gledajući njene radove, videćete i osetiti Angelinin doživljaj sveta, kroz njeno nasmejano, ljubavlju ispunjeno oko. Moram da istaknem koliko je bila divan drug, uvek voljna da pomogne drugome. Imala sam tada učenicu iz Rusije koja je govorila svoj maternji jezik i u maloj meri razumela engleski… S obzirom da ne poznajem ruski jezik, uvidela sam da će najveći problem biti časovi koji su određeni za predavanje istorijskog kostima. U tadašnjoj grupi smo imali devojčicu koja je iz Beograda, ali zajedno sa tom devojčicom iz Rusije ide u odeljenje u Osnovnoj Ruskoj skoli. Ponadala sam se da će mi ona pomoći u prevođenju gradiva, međutim kazala mi je da njeno poznavanje ruskog jezika nije na tom nivou. Angelinina dva oka su me pogledala, i kroz osmeh, opet nenametljivo, ponudila da ona prevodi. Upitala sam je da li ona ide u školu sa njih dve, odgovorila je da je njena mama iz Rusije i da zna ruski jezik. Ah, moje radosti tada, tako da sam časove istorije kostima predavala samo i isključivo ako je Angelina prisutna. Kada bi možda zakasnila koji minut na čas i onda razdragano ušla u učionicu, ja bih sa olakšanjem izgovorila, “Ahh evo mog previdioca”, stidljivo bi se osmehnula i predavanje počinje. Taj pogled, osmeh, uvojak… nezaboravna. Bogu sam zahvalna što sam imala privilegiju da godinu dana radim sa njom i osetim blagost.

Drugarica Anja:

Nisam znala šta je srodna duša dok nisam upoznala tebe, Gina.

U tvojim velikim plavim očima nalik okeanu sam našla spokojnost i sreću. Tvoj osmeh je davao snagu zvezdama da sijaju svake noći. Sunce je ustajalo svako jutro da bi videlo tvoju bujnu kosu kako se presijava na njegovim zracima. Skoro svaki praznik smo provodile zajedno. Sećam se kako smo se za Noć veštica obukle u kostime, celu noć gledale horor filmove i kikotalese. Nisi volela horore, ali si ih gledala zbog mene.

Pre nego što smo zajedno proslavile doček Nove godine, jele smo u restoranu i smejale se što su mojoj mami dali živo žito. Iako nisi bila puno starija od mene, uvek sam te smatrala za stariju sestru koju nikad nisam imala, jer si me uvek ohrabrivala, pomagala oko škole i čuvala mi leđa. Uvek si bila samouverena i nikad te nije zanimalo šta drugi misle o tebi.

Nisi bila odlična u čuvanju tajni, ali sam ti ih uvek pričala jer sam znala da ih ti ne pričaš namerno. Moj veliki plišani medved kog si ti nazvala meda David i dalje čeka da opet dođeš da plešeš sa njim i da ležiš na podu. Uvek si darovala najbolje rođendanske poklone, svaki od njih je imao sentimentalnu vrednost.

Velikodušnost ti je uvek bila jača strana. I dan danas nosim tvoju ogrlicu koju si mi poklonila zato što mi se svidela na tebi.

Svaki dan, sat, minut i sekund mi nedostaješ. Svi smo imali sreće što smo te znali i imali. Planiram da ispunim sve tvoje želje i nadam se da ćeš da me gledaš i podržavaš od gore, dok ih ispunjavam.

Drugarica Lana:

Naša draga Gina nas je napustila prerano, ali uspomene sa njom nisu i nikad neće. Gina je bila naš borac, htela je svima da udovolji, da svi budu srećni i zadovoljni. Osoba koja je uvek bila tu za sve, osoba koja nikom nije želela loše, svojim osmehom je mogla bilo koga da oraspoloži. Gina je bila drugarica koju nikad nisam i nikad neću imati, predobra, prelepa, pametna, zanimljiva…

Danima bih mogla da pričam o njoj, našim putovanjima i avanturama.

Kad god bih bila sa njom, probudila bi se u meni mala, srećna devojčica koju niko nije mogao da probudi. Vreme provedeno sa njom je neprocenjivo. Zauvek ću pamtiti naše priče na putu do škole, naše smejanje i šale po hodnicima škole, neću zaboraviti koliko je volela da se šetamo i da pričamo o raznim temama…

Sećam se sa kolikim osmehom mi je pričala da jedva čeka letnji raspust i naše zajedničke planove za leto. Najviše je volela da provodi vreme sa porodicom i drugarima, volela je da šeta svoju kucu, da jede slatko i da se šali.

Angelima je bila jedna vesela, dobra devojčica koja je bila anđeo na zemlji. Bila je osoba koju niko nije mogao da ne voli, osoba koja je svima pomagala, čak i ako je nisu poznavali, bila je zahvalna i sa malim sitnicama.

Angelina, bez tebe, svaki moj dan je neispunjen i mračan.

Ipak, ja znam da nas ona odozgo gleda ponosno, sa velikim osmehom, i čuva nas od zla.

Zauvek te voli tvoja Lana.

Angelina je rođena u Podgorici, gde je završila i prvi razred osnovne škole. Ovo su poruke učenica i učenika sa kojima je išla u razred.

Za Angelinu

Bila si mi jedina i najbolja drugarica u vrtiću. Ova nesreća što ti se desila me je pogodila u srce. Izgubiti prvu drugaricu nije lako. Nadam se da si sad na boljem mjestu. Počivaj u miru, draga Angelina.

Elena Milačić

Kada bi mi neko rekao da se dvije osobe mogu sprijateljiti za tako kratak period, ne bih mu vjerovao. Ali ti si pravi dokaz da je to moguće. Iako si malo vremena provela sa nama, bila si dovoljno dugo da te nikad ne zaboravimo.

Najviše mi je žao sto te nijesu svi upoznali, jer da jesu, znali bi koliko si nam bila draga.

Andrija Krdžić

Iza njene stidljive i povučene pojave krio se nježan, kreativan i umjetnički duh koji smo mogli da upoznamo mi koji smo imali privilegiju da učimo i družimo se sa njom.

Neda Dragišić

Angelinu smo svi zapamtili po njenoj dobroti i druželjubivosti. Njen poseban duh mogao je opisati samo neko ko ju je poznavao, a mi smo se teška srca pomirili s tim da je nikad više nećemo vidjeti.

Tamara Vuković

Draga Angelina,

Postala si anđeo čuvar svih nas koji smo ostali da čuvamo sjećanja na tebe. Hvala ti za lijepo drugarstvo, hvala ti za poklon koji krasi našu sobu, kao vječna uspomena na tebe.

Tvoje Vasilisa i Elena Bošković

Suza za Angelinu 

Čitav život radim u prosveti,

dotiče me uspomena svaka,

i zato sam jako emotivna

na iskrene suze mojih đaka.

Sa bolom je odjeknula vijest

o masakru usred Beograda,

o bezumlju koje se ne pamti

gdje nedužna dječja mladost strada.

Žurili su cvijetu mladosti,

ti pupoljci još neprocvjetali

al’ mladosti njinoj da procvjeta

ne dadoše bezumni rafali.

Odjeljenje kojem sam razredna,

a kojim se sa pravom ponosim,

dočeka me sa bolnom tišinom,

još tu scenu pred očima nosim.

Njina lica uvijek ozarena ,

bješe tuga odjednom prekrila,

muk, tišina, a u oku suza

bijaše se krišom uselila.

Saznali su na spisku žrtava,

čija krv je školu obojila,

nalazi se mala Angelina

što je s njima u razredu bila.

Zajedno su krenuli u školu,

dvije školske proveli godine

i pošla je za sudbinom svojom

s novim školskim društvom da pogine.

Mada nikad vidjela je nisam,

njen lik mi se pred očima stvori,

čini mi se kako s drugaricom

o izletu i maturi zbori.

Onda čedno ko mali anđeo,

spusti pogled, zatvori okice

i vinu se nebu anđelima,

svima suze pokvasiše lice.

Bolna stvarnost razum opominje

da je nema, da je vječnost skriva,

al’ u srcu svojijeh drugara,

uvijek će ona biti živa.

Još godina do polumature,

vrijeme će tako brzo proći,

al’ kroz špalir na maturskom balu

Angelina naša neće proći.

S pijetetom i minutom šutnje

svim žrtvama počast smo odali,

a sjećanje na njih, Angelinu,

u srcima trajno zaključali.

Ljubinka Tomović

razredni starješina VIIIb

OŠ ,,21. maj” Podgorica